Aко се не вратим


Када бисмо сваком од наших предака страдалом у Првом светском рату посветили само један минут ћутања - ћутали бисмо пуне две године и 172 дана – један је од података из трагичног биланса Великог рата. Овај запис посвећен је једном од тих предака.

Он је Новко Маринковић из Годљева, села у општини Косјерић, војник страдалник, борац Дринске дивизије другог позива. Његово је име међу 680 имена уклесаних на зиду нове цркве светог Ђорђа у Сечој Реци. Његов је споменик у годљевском гробљу, међу својима, а он, Новко, почива међу саборцима у заједничкој гробници код Обреновца, на последњој одбрани од продора аустроугарске војске у Србију, у јесен 1915. године. Погинуо је у 36-ој. години. У Забрежђу на Сави.

Споменик Новку Маринковићу на гробљу у Годљеву

Новко је једини син Јевремов и Даничин, њихова узданица и чувар имена и оџака. Нежни је заштитник и брат од заклетве сестрама Тини и Вишњи. Одан муж и отац петоро будуће сирочади. Он је тај обичан народни човек, земљоделац, један од стотине хиљада српских војника за које је славни генерал Луј Франше д' Епере  рекао: „То су сељаци, то су Срби тврди на муци, трезвени и скромни, горди на себе, господари својих њива. А када је дошао рат они су без напора постали војници, најхрабрији од свих“.

И њему, Новку Маринковићу, припада тај један минут ћутања захвалне отаџбине, родитељски непребол, деценије туговања његове породице, и дуже од века сећање потомака који с колена на колено преносе све тање повесмо успомена. Он је суза неисплакана његове храбре жене Јулке и вечити жал његове деце за сигурношћу очинске руке. А његове руке нису прихватиле ни једно од тринаестеро унучади, није их цупкао на крилу, није им брао јабуке ни доносио пиљке да се поиграју... Јер, он није гледао своје синове како постају људи, нити ћерке како израстају у лепе и вредне девојке. Није им свадбе правио, није снахе ни зетове бирао... Тај ратни губитак не књижи се ни у какве књиге ни енциклопедије. Тај губитак се као породични код проноси кроз генерације. 


Неизговорена реч

И Јулку, Новкову жену, околности су учиниле хероином. Њена храброст као и њена жалост такође су непрекинута нит сећања која се чува и преноси младима. Њих двоје су вршњаци из истог села. Она је из честите куће Митровића, суседни засеок. Једно другом су прво гледање и нежна симпатија коју су родитељи опазили и благословили када је дошло време. Свили су своје гнездо, радили напорно на својим њивама и ливадама, изродили петоро деце, све једно другом до увета. Уочи рата најстарија Олга је тек девојчурак, за њом Милорад са десет година, па редом: Миодраг, Стаменко и Милица. Родитељи им замишљаху путеве, само да буду здрави и да буде мирно време.

Кад су 1914. загрмеле ратне трубе историја је променила ток, а обични мали животи потонули у страху и неизвесности. Читаво једно покољење позвано је у одбрану отаџбине. У једну рану јесењу зору у дворишту Јеврема Маринковића опраштају се Новко и Јулка. То је тренутак за који се он спрема од Балканских ратова, а од кога она стрепи у дугим бесаним ноћима и скаче из постеље на сваки шушањ, сваки необични звук, шкрипу незатворених вратница на обору, изненадни фијук ветра кроз гране старе дуње у углу дворишта, изнад хлебне фуруне. Сваки јој топот личи на долазак добошара, јека црквеног звона је молитва за одлазећег. Дању њих двоје избегавају погледе да не би угледали своје страхове.

Тог јутра на одласку, испод велике крошње старе липе која се годинама обнавља из посеченог дебла да би у мирисној хладовини дочекала нову генерацију потомака (па и мене која ово исписујем), уздрхтала Јулка, окружена дечицом, испраћа свога човека у непознати Велики рат. Он, љубећи очински косу своје Олге, каже: "Кћери, помози мајци, ти си јој одмена, разговори је..." Милује главе својих синова. "Слажите се као браћа, чувајте мајку и кућу...", откида се храпави глас из стиснутог грла и срца. Подиже у наручје малену Милицу и привија је на груди. "Она ме неће запамтити, можда ни Стаменко, ако, ако..." А онда Јулки, чврсто јој стишћући рамена, заусти: "ако се не..." 
"Немој", крикну она, а рука јој као откинута из рамена, као одапета стрела, полете његовом лицу, и слеђени прсти, као преплашене сенице, спустише се на његове усне. "Немој, не говори, вратићеш се!" Потом тим истим дланом поклапа своја уста, запрепашћена сопственом слободом да свога мужа и старешину прекида док говори, да му зауставља реч! Јесте, они су изродили петоро деце, дисали једним дахом, али она је знала где јој је место, тако је васпитана. "Ти знаш, ти ћеш знати све...", доврши Новко своју мисао изостављајући оно злокобно ако се не вратим које све време гори изнад њихових глава.

Новко поправи капу, прекрсти се и крете низ двориште на писани му пут, остављајући своје шћућурено јато без јутарњег цвркута. Зборно место - Ваљево, па затим са својом јединицом ка Обреновцу на одређени ратни распоред код Остружнице. До краја живота Јулка је жалила што своме Новку није дозволила да каже, да изговори свој аманет, само да говори и за који трен одгоди свој одлазак. Да је посаветује, да јој олакша живот без њега, да јој, иако одсутан, помогне у страшним искушењима и тешким одлукама које ће је сачекати. Слутила је тог јутра, али никако није могла да прихвати да је то њихово последње виђење.

Мајка храброст

Година ће протећи у тешким биткама српске војске. Србију ће овенчати победничка слава Церске и Колубарске битке, Гучева и Мачковог камена. Швапска војска ће бити одбачена преко Дрине и Саве, а многе српске куће „окићене“ црним барјацима. Од Ваљева (а тамо је ваљда и Београд) није престајало да грува и Јулка је чекала глас који је њој намењен. И стигао је у јесен 1915.

На исцрпљену, уморну, гладну и болесну Србију (тифус је харао) кренула је опет немачка армада. Бије се одсудна битка за Београд. Швабе наваљују преко Саве. А тамо је Новко. У извештајима Прве армије и Команде одбране Београда записано је тешко гранатирање Обреновца, покушај стварања мостобрана за упад у Србију. Једна граната је погодила бараку где се смењивала Новкова чета. Нико није преживео.

Кад је глас за који се спремала од Новковог одласка стигао у Годљево, Јулка се заљуља као јелика у олуји, као громом погођена. Није имала времена за сузе (биће га до краја њеног живота), стегла је срце, повезала црну мараму, скупила децу и наредила да се пазе. Ујармила је волове и кренула на свој најтежи пут - да свога човека врати кући. Притекао је и један рођак, путовали су скоро недељу дана до одредишта. Блатњавим разваљеним путевима, заобилазећи војску која се креће у свим правцима, пречицама и споредним путевима.

Два дана је чекала крај скеле на Сави код Обреновца, није се могло проћи од војске и рањеника, запрега и оруђа. Ту је сазнала да се војска повлачи, да одступа, да су Швабе одмах преко Саве. Кога да пита, ко ће је саслушати? Прилази један официр: „Даље не можеш, а нама су потребни твоји волови и кола. Имаш ли децу? Онда се врати, њима си потребнија. Овде сада не можеш тражити свога човека. Обележићемо гробове, па кад све прође...“ А хоће ли проћи, питала се.

Празних руку и празна срца Јулка се вратила назад. И ту почињу њене одсудне битке. А кад је, не могавши да састави ни две године од погибије свога јединца, и Јеврем напусти ("нико не зна шта је рат док нема сина у њему“), Јулка је остала последња одбрана Новковог и свог огњишта.

Јулка је постала и отац и мајка, и хранитељ и бранитељ, глава породице и старешина куће. Одговорна за све што долази. Да одлучује где ће се орати и сејати, а ко и чиме? Ни орача ни волова. Свако ко иоле познаје село зна колико значи запрега и у миру, а поготово у рату. Чега год да се лати - недостаје Новко, његова реч, рука, савет и одговорност за све, ама баш за све. Деца расту, и у ратним и у гладним годинама расту Јулкини синови да с мајком поделе терет. Милорад од десетак година постаје најстарија мушка глава у кући и до краја њеног живота биће јој саговорник за све послове и важне одлуке. Време некад тражи од људи да сазре раније и на своја плећа преузму терет живота.

Не може се порећи - дочекала је Нана Јулка, како су је сви звали, и њена и комшијска деца, па унуци и родбина, и лепих дана. Скоро па срећних. Један за другим поженили су се њени синови, удавале кћери, стизала су унучад. Говорила је да јој је баш у тим тренуцима Новко највише недостајао. Заједно су сањали да им деца порасту, да их унучад обрадују, да заједно остаре. Заједно да остаре! Обоје су то заслуживали и животима својим оправдали.

И опет рат

Таман кад се земља опоравила и Нанино јато умножило и кренуло ка бољем, заскочио је Други светски рат. Поражени су тражили освету. Поново је прокрварило Нанино срце. На Сремском фронту пoгинуо је њен лепи унук Владан Тодоровић, син њене ћерке Олге и чувеног домаћина Лаза Тодоровића из Дубнице. Ратовао је и Нанин најстарији унук Обрад, Милорадов син, мобилисан у јесен 1944. године са непуних осамнаест година. Са младим шумадијским саборцима, поколењем рату намењеном, стигао је до Загреба и Љубљане и до Корушке. И вратио се, ето. Изгубила је Нана и своју Милицу, најмлађу ћерку, и њен је муж страдао у Другом рату. Троје њихових сирочади свило се уз Нанине скуте, као и две ћеркице најмлађег Стаменка који је у рату нестао, а чијем се повратку до последњег даха Нана надала.

И све то време Нана је била на челу своје велике задруге. Били су домаћинство за пример. Требало је умећа да сви буду сложни, да нико не изађе на лош глас, да се подмладак подиже. Сва су Нанина унучад пошла у школу. Троје је Нанина заједница послала у виша школовања. Сви су постали честити људи. Све су унуке ишле у радничке школе и постале вредне кућанице. У једном моменту у Наниној је кући стасало пет лепотица и њихови су момци Нанин „испит“ пролазили.

                       Један од лепших дана Нане - Јулке Маринковић:
Прослава Спасовдана, породичне приславе, с пролећа 1939. године.

Нана је старица у средини, забрађена марамом, са чашом у руци, окружена синовима (Милорад точи пиће), снахама, ћеркама, комшијама и родбином. Ту су и трубачи. На трави испред старијих је ниска наниних унучади. Дечачић с капом је Обрад, најстарији унук. Сасвим лево, на крају, малена девојчица је Милојка Микова. Недавно се за старијим јатом Наниних потомака вратила под њене скуте, тамо иза дуге. И нису сви ту на фотографији. Под мајчиним је срцем Милијана, Стаменкова кћи, која је недавно напунила 80 година, чувар успомена и породичног предања.

Троје је праунучади помиловала Нанина рука, прихватило њено крило. Изрека каже „рука која љуља колевку управља светом“. Нана је благо и строго, и праведно са мудрошћу и достојанством, водила своју „комуну“. Под њеним кровом се родио и осамнаести члан. А када је дошло време огранци су се одвојили, засновали своја гнезда, јато се увећавало. Данас Новкових и Јулкиних потомака има на разним странама, и у иностранству. Најмање их је у Годљеву, нажалост. Нанину кућу посећују и светло пале Миодрагови-Микови потомци.
У Милорадовој се кући ватра још ложи, све тања. Родитељском дому је најприврженија остала Стаменкова ћерка - Милијана Була. Брани га од времена и заборава.

                                                                                                                    Владанка Лазић,
                                                                                                       праунука Новкова и Јулкина,
                                                                                                 унука Милорадова, ћерка Обрадова


О Јулки Маринковић и другим храбрим Годљевкама, можете прочитати овде
Од исте ауторке, такође на тему Великог рата: овде

Још фотографија потомака Јулке и Новка Маринковића:

У Годљеву на Илиндан 1954. године; горе десно је Обрад Маринковић
 са супругом Милесом, њихова су деца на фотографији: Владета 
и Владанка; између деце чучи Обрадов брат Миливоје, 
а изнад њега је њихова сестра Вера са супругом Љубишом

Миливоје, Вера и Обрад Маринковић


Миливоје Маринковић са супругом Велинком

            Унуке нана Јулкине, слева: Олга Миодрагова,
                Вера Милорадова и Емилија Стаменкова

          Милорад Маринковић, син Јулкин и Новков
               са комшијом Нестором и трубачима

      Свадба Миодрагове ћерке Милојке

              Милијана (Була) Стаменкова и Владанка Обрадова ћерка,
                  унука и праунука Јулкина и Новкова, 2018. у Годљеву


Коментари