Поетски кутак у часопису о Варди

Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) је српски драмски писац, песник, романсијер, преводилац, редовни члан Српске академије наука и уметности. Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду на Групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Своју прву књигу песама „Словенске елегије", објавио је 1958. године, затим су уследиле збирке међу којима су: „Весели гробови" (1961), „Уочи трећих петлова" (1972), „Видик на две воде" (1980), „Ум за морем" (1982), „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској" (1983), „Источнице" (1983), „Игла и конац" (1992), „Љуска од јајета" (1998). Аутор је чувених драма: „Хасанагиница", „Чудо у Шаргану", „Путујуће позориште Шопаловић", „Бој на Косову".


Љубомир Симовић је објавио и неколико књига есеја: „Дупло дно", „Ковачница на Чаковини", „Нови галоп на пужевима", „Жабе у реду пред поткивачницом". Књиге су му превођене на велики број светских језика, а драма су му извођене на позорницама широм Европе. Добитник је најзначајнијих домаћих награда и признања за поезију и драмско стваралаштво: Змајева награда, Стеријина награда, награда Бранко Миљковић, награда Милан Ракић, Октобарска награда Београда, Дисова награда, награда Десанка Максимовић, Жичка хрисовуља, награда Јоаким Вујић, награда Васко Попа, награда Јован Дучић, Златни кључ Смедерева, награда Српске књижевне задруге за животно дело.

Љубомир Симовић читав свој живот живи између Београда, Ужица и Јелове Горе и управо у том троуглу настала је и његова поезија, мудра, тиха и опомињућа поезија, која већ одавно превазилази границе простора и језика.

Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора
кроз села и преко планина Западне Србије


Душан Радовић Кондор је заклан 
јер је клао. 

На прагу команде, на самом прагу пакла, 
брат га заклане жртве ножем закла. 

Заклан Кондор паде у јесењу траву, 
осветник допаде и одсече му главу. 

Диже је на мотку и разви заставу, 
па с главом одјаха низ шуму храстову, 

и јаше, кроз јелове, брезове шуме, и букове, 
кроз бежаније, кроз разбијене пукове, 

касом и галопом, низ пољане, 
дижући увис препелице и вране, 

ноћевајући на месечини, крај жара, 
на коњу једући, будећи добошара, 

с Лима и Увца на Повлен и на Маљен, 
кроз пошту срушену, кроз млин до темеља 
спаљен, 

свакој пијаци, свакој цркви, свакој кући, 
одсечену главу показујући. 

А одсечена је глава, косе плаве, 
више од живе говорила главе: 

да се нисмо одмакли од пакла 
ако је стрелац стрељан, ако је кољач заклан.

Гроб на Варди

Кад сам био пекар 
да сам био краљ, 
кад сам имо тезгу хлеба 
да сам имо краљевину, 
да под овај белег нисам пао, 
не бих знао!

Бројаница

Кондер, Злодол, Варда, Губин До,
Обајгора, Својдруг, Таор, Субјел,
Гостиница, Руда Буква, Отањ,
Годечево, Годљево, Парамун,
Шеврљуге, Трнава, Зарожје,
Гугаљ, Глумач, Горобиље, Лорет,
Семегњево, Гостиље, Рожанство,
Љубање, Доброселица, Љубиш,
Мачкат, Равни, Негбина, Збојштица,
Сирогојно, Муртеница, Дрежник:
на језику мрве хлеба из пепела,
капи млека из облака,
каравиље усред времена снежних.

***

Милуника Митровић је објавила осам збирки поезије, драму Пољско цвеће у белом бокалу, збирку прича Записи на ветру, сентенце и хаику Успутнице. Поред песама, у домаћој књижевној периодици бројни су њени критички и прозни прилози, као и у заграничним електронским медијима. Заступљена је и у зборницима, прегледима, антологијама и другим изборима савременог српског песништва. Одржава блог на адреси: milunika.wordpress.com


Приредба на Варди

На Варди једне давне зимске вечери 
раних шездесетих у препуној сали 
Задружног дома на приредби 
као ученица сечоречке Основне школе 
казивах Стојанку мајку Кнежопољку 

Узводно девет километара 
макадама од нашег места 
хумке над крхотинама историје 
ту на Варди као и другде 
тишином завејане и да су могле 
не би од очаја и стида све рекле 
о таквим ужасима 
О жртвама и џелатима 
преживели победници и поражени 
заувек и са собом самим 
остаће несагласни 

У своме магновењу тада 
као да сам знала 
колико смо још близу били 
а колико се далеко нисмо одмакли 
од ивице пакла минулог рата 
Као да слутих само 
песме о гробу на Варди 
и ношењу Кондорове одсечене главе 
које ће Љубомир Симовић 
језивије од свега огласити 
коју деценију касније 

Повезана црним шалом 
гласом несрећне мајке 
нарицала сам над синовима мртвим 
тек младићима стасалим 
Срђаном Мрђаном и Млађеном 
Као да тај призор је жив био 
пред нама ту а не у Поткозарју 
у Куленовићевој поеми 

И сада том тужбалицом 
публика је немо оплакивала 
своје гробове и мртве главе 
подстичући само јецајима вапаје 
и навир суза рецитаторке 

А кад се завеса на позорницу спусти 
ехо јецаја одјекивао је дуго за нама 
полетним извођачима програма 
наставницима и ђацима 
док смо дрхтурили од зиме 
под цирадом камиона 
спуштајући се низ стрмине 
Низ године 

***

Because


Because the world is round it turns me on 
Because the world is round... 

Because the wind is high it blows my mind 
Because the wind is high... 

Love is old, love is new 
Love is all, love is you 

Because the sky is blue, it makes me cry 
Because the sky is blue... 


John Lennon / Paul Mccartney




Бранко Остојић, аутор скоро свих фотографија на блогу (нових): "Оно није нормално: први пут у животу да сам с неба скид'о плаву боју!"

Коментари