Данка Вукосављевић и син Милутин - Мићко, породична традиција и чување огњишта

Пред Бановом кафаном 1939, слева Миленко Лазић Гаро, Милутин
Цветановић, инж. Богољуб Белић, Станимир Миливојевић, Раја Вукосављевић,
Ђукан Ђукановић, Милутин Бан и Милан Миливојевић пред воловима 

Банова кафана, полазна тачка и исходиште путева како некадашњих тако и наших данашњих „разоткривачких“ варданских!

Разговарамо са Милутином Мићком Вукосављевићем који с поносом носи дедино име.


Милутин Мићко Вукосављевић

Није било приче а да није поменута Банова кафана и деда који је давних дана овде започео породични посао. Испричај нам нешто из твоје визуре.

Деда Милутин Вукосављевић Бан*, рођен у Субјелу 1900. године, био је опанчар, пред рат је имао трговину, пекару и кафану, у опанчарској радњи је имао пуно радника. После рата комунисти су му све узели. Кажу осамнаестора кола робе из радње су узели и поделили. И кућу и све, породица је живела у том делу тамо. Тадашње угоститељско предузеће „Скрапеж“ је држало кафану. Радио је Јован Пурић, Цоов деда. За њега ми је покојни ћале рекао да тог човека никада не смем проћи да га не повезем, ако иде у контра смеру – да се вратим. Јер, каже, он је деду оставио живог тада. Он је по директиви радио ту, али је ваљда чинио деди неке уступке. Ћале је тек 1966. успео да врати имовину. Е зато ти ја те комунисте не миришем. А причали су, чак и они, да деда није био на страни нити четника нити партизана. Помагао је и једнима и другима, ко год дође. Има у књизи Мила Ђукановића да је сакрио комунисту од четника у бешику (колевка за дете). Ћале је причао да је свирао на Златибору и само се зачу „Који је тај Бане“, он се престравио, каже „иде човек према мени ја реко' сад сам готов, кад ме он изгрли и изљуби, каже твој отац ми је спасио живот“. Е али није био члан КПЈ. 

Mилутин Вукосављевић Бан (1900-1968)

Како је Љубиша Бане почео да свира хармонику?

Кад је био мали свирао је у фрулу и натерао ђеда да му купи хармонику. Сам је почео да свира. (Примећујемо да би сад био поносан на своје унуке који су завршили музичке школе.)
Петнаест година је он свирао са оним Рашом Љајевићем из Пожеге, свирали су београдске свадбе итд. 

Љубиша Бане лево

1956. година, слева Драгојле Илић, Мијо Филиповић, Лала, Љубиша Бане,
Раде и Драган, Смиља Штулић

И ти си свирао хармонику?

Ја сам свирао у школи клавирску а код куће дугметару. Свирао сам ја и бубањ кад затреба, и бас гитару кад нема ко, покажу ми само квинтни круг и ја тучем по гитари. Имали смо ми као клинари оркестар. Фриц, Келе, неки другар Дудек Милун из Београда, Олгице Продановић рођак, Келе је свирао бубањ професионално, од тога се школовао.

Да чујемо занимљивости из кафане, ко је све долазио?

Па то би била издаја. (Смех)
Ма, нема ко није долазио од локалних гостију, а са стране од Палате правде па низбрдо. „Милан Благојевић“ из Лучана стална муштерија, „Цвета Дабић“, „Путеви“, „Србијанка Ваљево“... Добра храна и музика. Хармоника на увце, штимунг. И то је то. Затвореног типа. Ко је био, с ким је био – никад се није знало, зато су и долазили. Мени је као детету било забрањено да писнем ко је био и ко је шта радио. То је био закон. Али све то буде и прође. Знате и сами да сам се трудио да то покушам и у Косјерићу и било је лепо неко време, али, мала је то чаршија, кад су фирме престале да функционишу онда више није имало смисла.

Оно што ми знамо и о чему сви причају јесте тетка Данкино кулинарско умеће, зар не?

Она је то волела цео живот и дан данас то ради с љубављу.
Велика је ствар кад имаш доброг кувара. И ја што сам имао куварицу Марицу, прво што је то волела, а друго што је умела да сачува, да не упроспасти, да троши по реду, грам ниси морао да бациш поред ње.

Придружује нам се Данка, Мићкова мајка, школована угоститељка. 

Шта је то по чему је Банова кафана била препознатљива, какве сте то ђаконије спремали, чувене надалеко?

Некако скромно и непретенциозно одговара:

Печење је било главно, а спремала сам разне домаће специјалитете: јагњеће сармице, проју, пихтије, кавурме... па дивљач, то сам научила од једне моје ујне овде, Црногорке са Цетиња, она је то пренела и на друге домаћице на Варди. Па кад су дошли Мирко Радуловић, директор школе, и жена му Зорица, учитељица, добра домаћица, па Иванка и Слобо, и они су донели неке новине, тако да Варда није била као друга села.
Салашњаци су ми били обавезни, сећам се неки директор „Бродоградилишта“ ми је то стално тражио. 

Данка Вукосављевић

Бавили сте се и туризмом неко време?

Мени је то било лепо иако морам признати да нисам имала подршку ни од кога, ни Љубиша баш није волео.

„Није то баш згодно кад сте заједно у кући“, додаје Мићко и наставља: „Мада су то углавном били фини људи који су нам и дан данас пријатељи. Било је разних догодовштина.“

Ја мислим да бих могла то и данас да радим. Гости су знали да остану три недеље, па је требало да им смислиш сваки дан различито. Сад нико не остаје толико дуго (потврђујемо и ми).

Школа је прекопута, затекли смо ђаке кад долазе по ужину. Како се договарате са њима?

Они дођу ујутру аутобусом, ми им дамо папириће и они напишу своје име и шта желе. И тако и припремимо. Тридесет и неколико њих, плаћају петнаестодневно, неки не плате и по месец дана. Предшколцима се однесе. То са идејом о затварању школе није добро. Сада је млад школски кадар, фини су сви. 





Када сте Ви дошли на Варду и како је тада било?

Ја сам дошла - удала се, 25. фебруара 1966. А већ 9. априла смо ми преузели кафану поново, баш на Ускрс отворили, добро се сећам. Пре тога сам 9 месеци радила у „Скрапежу“. И ево, 50 година. Сваки дан, по 18 сати најмање. Никад нисам пре поноћи легала, а свако јутро сам устајала у 6. А кад је вашер – цео дан и целу ноћ, па ујутру наставиш да радиш. Нема спавања. Милка, моја сестра, дође да ми помогне, целу ноћ се ради, ујутру аутобусом назад на посао. То сада не би могло да се издржи. Сад кад су вашери у 1 сат поподне немаш никога да видиш. Крстовдан и Треће Тројице су вашери. А некад је била и Бела субота, па 7. јула Ивањдан. Па једно време и Петровдан као сточни вашер, али није заживео.

Играло се коло на вашарима?

То је већ полако престало кад сам ја дошла, кажу да је раније било напољу по три кола. То ниси могао да прођеш од људи. 

"Камион пива дође и оде за дан све", додаје Мићко. "А инспекција седи и пише све шта носиш."

Сад нема. И гориво је ставка. А по каквом путу се долазило! И то са свих страна, Љубиша је имао пријатеља свуда.

Ја кад сам се удала, он одмах отишао на свирку. Додуше, тако смо се и упознали, у „Скрапежу“ је свирао хармонику. А ја имала дечка у Врњачкој Бањи. Заклела се на вечну љубав, смеје се. Никад га после више нисам видела. Био је годину иза мене у школи, иако две године старији, тако да га нисам видела ни за 20 година матуре.

И за крај ове приче је и доказ да „ивер не пада далеко од кладе“ - Данкина ћерка Славица, која води ресторан „Корнер плус“ у Косјерићу.
Она воли то, каже Данка. Воли да испробава ново и иде јој од руке...

Уз захвалност што је одвојила време за разговор са нама, пожелели смо добро здравље и дуг живот жени која, сигурни смо, завређује дивљење и поштовање.


*Претпоставка (базирана на романсираним причама) је аутора интервјуа да је Милутин Вукосављевић Бан надимак добио по Милутину Бану, јунаку истоимене народне песме која се везује за 14. век и изградњу манастира Јежевица

Након објављивања штампаног издања часописа РАЗОТКРИВАЊА посвећеног Варди - разоткривамо и филм "Медвед" из 1986. године сниман на Варди, а сцене ентеријера - у Бановој кафани! Погледајте - читава плејада наших познатих глумаца дефиловала је по кафани, а ови скромни људи нису то ни поменули.


O кафанама на Варди, а нарочито о Бановој кафани можете прочитати и овде

Коментари