СЛАВА И СУЗА ПОБЕДНИКА

„То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени,
скромни, горди на себе, господари својих њива. У борби за слободу ти сељаци

постали су најхрабрији, најбољи од свих. Част ми је што сам им и ја командовао.“ 

(Франше д`Епере, маршал Француске, командант пробоја Солунског фронта)

Јеросим и Иванка

 „Његову децу нећу ни помиловати“, у себи је шапутала Миленија Јанковић, крепка стамена жена из Годљева, док је лета 1915. испраћала у рат и свога четвртог и најмлађег сина Јеросима. Стајао је пред њом висок, танан, очију замагљених, плавих баш као њене. „Он да ратује, душа голубија?“ Брзо се тргла, развезала чвор на марами, а отац му Војисав већ је отварао капију - да се војнику развежу и отворе путеви.

Миленија му на раме ставља шарену тканицу и у њој погачу, комад сланине и грумен соли, ланену преобуку. Чарапе вунене, а јун је. „Брзо ће зима“, мисли, и студен јој гмиже уз ретеницу. Полаже руку на његову косу:

„Јабуко моја, нека те Бог чува и срећа прати.“

Војисав тврдо, мушки, стеже му мишице, у торбак додаје чутуру.

„Она стара, наша препеченица, за твоју женидбу“, вели.

„Држи се наших, и не јуначи се, сине. Ако сустигнеш браћу, кажи да смо сви добро. Даће Бог
да догодине у ово доба сва четворица стигнете, ако не на косидбу, онда у жетву. Посејаћемо некако. А ја ћу у хладу да плетем ужад, Радинка (сестра им) ће воду са стублине да доноси…“
Јеросим пољуби оца у руку, мајку у образ, мезимац јој је. Чврсто навуче шајкачу на чело и оштро иступи из авлије. Колена подрхтавају, он се не окрете. Oко му заиграло, ваљда од јаре сунчеве. Осврну се тек на врху Видовине (ту ћемо да жањемо догодине). Погледом састави круг, од Парамуна преко Борка и Субјела, до Косјерића и Цикота, све до Дрмановине. Није ни слутио како ће га тај сунчани дан, ћувици и шумарци, ливаде непокошене и златна острвца пшенице, како ће га грејати и подизати кад за неколико месеци, гладан и бос, залеђених руку и трепавица, буде тетурао кроз арбанашка беспућа.

С тим завичајним жаром у оку и срцу убрза ка Сечој Реци, на зборно место. Преко Града и Јелове горе, од Дрине, потмуло је грувало.

А њих двоје, Војисав и Миленија, скамењени, у земљу урасли, не померају се, и даље гледају за његовом сенком. Она руком покрила уста да не врисне, он гледа како јој рамена подрхтавају па их обујми неспретно, некако стидно. Боже, откад је нисам загрлио, осврће се да неко не гледа.

„'Ајдемо да се помолимо, сузу да ти не видим, знаш да мајчина суза не треба да прати војника.“ А своје гута.

Клекнуше пред иконом Светог Игњатија, и ћутке завапише: „Боже, чувај их, и врати нам нашег Радомира, и Витомира, и Момира, и овог најмлађег Јеросима. Господе, земљо, Отаџбино, зар није доста, зар није превише из наше куће? Четири сина, четири јабуке наше одоше на бајонете. Ко ће нас да храни и сахрани, смилуј се...“

Родна кућа браће Јанковића
(четири брата, двојица Солунци,
24 године борбе за слободу)

 За Отаџбину

Није било доста, требало је још синова и војника, још пушака и бајонета. Двојица старије браће, Радомир и Витомир, ратују од 1912. у два Балканска рата. Међу потомцима нико више поуздано не зна да ли су уопште долазили кући пре него што ће избити Велики рат. А кад је почело 1914. за њима је отишао Момир, на крају и Јеросим. После Церске и Колубарске битке, Гучева и Мачковог камена, огромних губитака и „три тифуса“, изранављена Отаџбина позвала је и Последњу одбрану - младиће недорасле за војску. У лето 1915. Јеросим (1896) још није напунио 19 година, а по тадашњем закону под опасач се ишло са навршеном 21 годином.

Четири деценије касније, угњездивши се у дедино крило, два пара радозналих очију нетремице гутају необичну причу, са тако чудним речима каквих нема у њиховом дечијем свету. Чакор, Драч, Бизерта, Крф…

„Сабрали су нас младе регруте из целе Србије, на 'иљаде, под команду генерала Бојовића. Пушке у руке, кратка обука, војничка дисциплина, па низ Мораву, до Ниша и Призрена. Са нама пуно школаца, ђаци и студенти, учени момци, после су рекли 1300 каплара. Требало је у Грчку, али Бугари не дадоше. За нама грми, пред нама плотуни. А ми за Црну Гору, па преко Албаније, на Јадранско море. Браћу нисам видео, у Призрену сазнајем да за нама одступа војна болница, а мој Витомир је болничар, па ме греје нада да ћемо се срести…“ Заћута, замисли се, уздахну, а ми наваљујемо:  

„Даље, шта је даље било?“

„Било је страшно, наступили су страшни и крвави дани. Јесен увелико, киша непрестана, ништа горе него кад је војник мокар и озебао. Гуњеве не сушимо, само фишеклије чувамо. Хране понестаје, обућа се подерала, а ми уморни од дугог хода и неспавања. Стигли нас снегови, Албанија мрачна и непроходна, туђа земља. Стазе залеђене, са њих се сурвавају коњи, за њима војници. Падамо у сметове, жељни сна. Ко заспи, више се не буди. Колико је дивних момака остало смрзнуто поред пута. Ватру не ложимо, зачас нас опколе Арнаути. Отимају све, шињеле, обућу ако је ко има, пљачкају. За мало хлеба давали су мученици последњи грош, неки и пушку, а за то се ишло на преки суд. Војник може да изгуби главу, али пушку, капу и заставу никако. Запамти сине, бићеш и ти војник.“

Често смо запиткивали деду да ли се плашио док је ратовао.

„Плашио, плашио, итекако сам се плашио. Иако, после Албаније, после толико смрти, човек се промени. Отврдне, сазри, млад остари. Ја сам био у пешадији, а то је најтежи род. Преко ње прелазе победници која год страна да победи. Куршум јој не гине – или у прса или у леђа. Али, ако има среће, пешадија ће прва загрлити слободу.“

Слушамо нетремице, деда наставља:

„Команда »Бајонете на пушке!« је страшна за војнике. Док пуцаш не видиш очи умируће. Благо артиљерији. А кад са бајонетом ускачеш у ров, прса у прса, само те брзина и вештина спасавају. Или његова или твоја крв на сечиву. И свако своју мајку дозива. Мајка је прва и последња реч на свим језицима света.“ И додаје:

„И глад је страшна. Бајонетима и голим рукама разгртали смо снег, копали смрзнуту земљу тражећи било какав корен; кромпир је био злато. И млада кора са дрвећа.“

„Јеросиме, не плаши ми ђецу“, строго подвикује наша добра баба Иванка и доноси пуну чинију уштипака, са кајмаком.

„Е, баба, колико пута сам сањао моју Миленију како ми пружа врућ сомун, и отреса пепео са њега…  А ја пружам руке у празно.“

„Знам, знам. Њему не стављај ручак на астал ако нема погаче. Не треба ништа друго, само да има сомуна. И дан данас.“

Уследила би прича о спуштању са планина, и долазак у Драч. И дуго ишчекивање савезничких бродова да донесу храну и прихвате преживеле.

„Причај, деда, како изгледа море, и бродови!“    

„Кад смо прилазили обали, онако обневиделој, запљуснуло ме сунце, и плавет, плавет докле год видиш, не знаш где небо почиње. Као Ћетениште, баба, као Ћетеништа на стотине (Ћетениште је парцела на којој се сејао лан/ћетен, па кад у јуну процвета море плавих цветова који се таласају на ветру, то је заиста нестваран призор)… Стајао сам и гледао, сузе су се саме сливале. Указала ми се моја мајка, као да ме њене очи милују.“

„А није ти се указала моја плава марама“, као љутито пита Иванка.

„Није, знаш да сам ти је тражио кад сам полазио, за успомену, а ти не даде.“
„Бог с тобом, па шта би рекла моја Јелена, мајка. Нисам смела.“

„Ех, каквих сам се нагледао у Бизерти, али ни гроша немадох да ти купим.“

 Без наде

Бизерта - још једна чудна реч, тајанствена. Понављамо је као неку чаролију. Деда Јеросим наставља:

„Кад смо се спустили на обалу помислили смо да је спас. Гладни, болесни, вашљиви, бауљали
смо по води. Да се умијемо и напојимо. Кад оно вода слана! И прљава, загађена. Многи се поразбољеваше. Срдобоља, неки рекоше колера, штагод да је било - стотине попадаше као снопље. А бродова нема, спаса нема. После више недеља стигли су француски бродови и покупили преостале мученике. Већина је отишла на Крф, мени је допала Бизерта. Чудна варош, још чуднији људи, неразумљив језик. Мислио сам да никада више нећу видети Србију. Ставише нас у карантин.“

„Шта је то карантин“, питамо ми.

„Ставише нас најпре у велику бурад да се окупамо у некој »медицини«. Па нас онда ошишаше,
обријаше, оне дроње са нас спалише. Некако прогледах, а око мене рај! Не, Јеросиме, кажем себи, то мора да је онај други свет! Око нас лепе девојке и жене у белим униформама, као виле, лелујају између нас, облаче нам чисте кошуље, полажу у скромне али уредне постеље. Нежне као сестре, као мајке, са осмехом и топлином. Затворим очи, па поново погледам, ипак смо ми у рају, Бог нас је погледао. Биле су то болничарке добровољци, из целог света. Нешто говоре нашем нареднику, а толмач преводи да никако не смемо много да једемо, ни воду да тражимо, само чај, црна нека вода… Е, да ми је да ми липа замирише, или споришак. Оздравио бих. Следовања мала, а нама и уста и очи гладне. Ја се уздржавах, неки несрећници не издржаше. Свакодневно их на носилима износе. Не вратише се…

Витомир, мој брат, причао ми касније, доспео је са болницом на Крф, хиљаде су у Плавој гробници сахрањене.“

„Плавој?“

„Кад више није било места на острву Виду, масовној гробници српске војске, спуштали су их у море. И данас тамо бродови застану и венце спуштају, за душе преминулих. (Стојте галије царске!)

После пола године, кад се преживели повратише, опоравише и ране залечише, поткрпише обућу и униформе, пребацише их бродовима на Крф, па до Солуна. Ми у строју, а говор држи генерал Франше д`Епере. Он говори, толмач преводи, а ми се усправљамо, и затежемо, чела нам расту. Никад нам нико није такву почаст указао, у белим рукавицама са шаком на шапци! Онда смо са нашим генералом Бојовићем, а под врховном командом д' Епереа кренули на фронт. Солунски, у борбе тешке и крваве. Пуне две године, од 1916. до 18-те, корак по корак, са осталом нашом војском и савезницима, највише Французима, померали смо фронт, освајали и губили коте. У септембру 1916. на Кајмакчалану гинула је Дринска дивизија. Веровао сам да је у њој и мој Витомир. Ми смо трунули у рововима. Ми укопани, Бугари укопани, гледамо се на пушкомет, псујемо и довикујемо. Припуцамо ми, па они. Тако дочекасмо Васкрс 18-те. На неки начин се споразумесмо да не пуцамо. Један по један, наш па њихов, одлажу пушке, излазе на чистину, грле се. Па исте смо вере, братко! Одједном однекле рафал. То се старешине уплашиле да ће војске да одложе оружје, да пада морал.“

 Повратак ратника

И добро је што је на јесен, у септембру, кренула одлучна офанзива. Битка код Доброг Поља 14.септембра, отворила је пробој Фронта. Бугарска је капитулирала, а српска војска кренула у незаустављив поход. Напред, у Отаџбину. Француска коњица је тешко стизала српску пешадију, па је д`Епере тражио успоравање операција да би се обезбедила достава хране и »џебане«. „Само српским војницима нису потребне комуникације за доставу, они иду као олуја – напред“, писао је касније д`Епере. После месец и по дана, 1. новембра, ослобођен је Београд, 11.-ог је потписано примирје. Јеросим је са Дунавском стигао до Темишвара.

„Прођосмо Србију_, заобиђосмо ужички срез, а ја жељан родне куће. Рачунам да ћу стићи за св.Игњатија, па за Божић, па за Васкрс… али ништа. Чекамо да победници одлуче кад ће се војска распустити.“

Различита је судбина браће Јанковића. Најстарији Радомир заробљен је у јесен 1914. и депортован у логор Нежидер, у Аустроугарску. Вратио се почетком 1919. кад је логор, та сурова гробница српске војске и цивила, распуштен.

Момир је тешко рањен на Гучеву, заробљен је и такође депортован у Аустроугарску. После дужег лечења и боловања по ратним болницама, побегао је са тројицом другова. Преко Галиције и Румуније пешке су ушли у Србију и вратили се својим кућама.

Витомир је био болничар и најдуже се задржао у ратној болници у Ваљеву, и сам оболео. После опоравка, са последњим одредима кренуо је за Јеросимом, низ Мораву. Са рањеницима
прешао је Албанију и стигао на Крф. Па на Солунски фронт, као и Јеросим. А нису се састали. Вратили су се отприлике у исто време, с пролећа 1919. године.

Повратак храбрих ратника у завичај, после толико мука, био је страшан шок и нова лична драма. Горка победа. Сачекало их је запустело имање, порушене зграде и разваљене ограде, тешка беда и јад. А на кућном прагу нема ни Миленије ни Војисава да рашире руке и загрле своје јунаке. Да се исплачу и испричају. Обоје су умрли при крају 1915, неколико месеци пошто су и најмлађег сина испратили у рат. Наиме, прочуло се да Витомир лежи болестан у ваљевској болници. Војисав оде, нађе га, он бунца у тифусној грозници, око њега стотине болесних и рањених. Грли га, љуби му чело, шапуће…

Не зна да је тифус опасна зараза. Ипак, врати се кући да мајку обрадује да им је бар један син жив. Болестан, али жив, млад је, прездравиће, теше се обоје. И преболео је, али Војисав није.

Њега је тифус савладао. Пред крај године, и храбра и стамена Миленија се угасила. Од туге за човеком, од бриге за синовима. Од страха и неизвесности. А стигла зима, глад, беда, нејач и две тужне и престрављене снахе око огњишта. Ћерка Радинка неудата, незбринута.

„У најтежим борбама, у мукама и страховима, сањао сам тај дан да се вратим, да пољубим кућни праг и загрлим родитеље. Није их било, ни мајчине руке, ни очевог благог погледа“, котрљају се крупне сузе храброг Солунца. Он их не брише, грца. Ми шћућурени, затечени, стежемо његове руке.

„Ја сам те чекала“, тихо ће Иванка. „А ти опет оде.“

„Нисам могао да издржим ту пустош у себи и око себе“, узврати деда.

Отишао је у Пољопривредну школу у Краљево, вратио се као учен калемар, и повртар. Нема воћке коју није окалемио, и сваку је у џемату познавао. Веште руке и топле душе, сваки га је калем хтео. А он би, и касније кад уморан застане крај својег рукосада, нешто шапутао, као да се разговарају. Онда се оженио Иванком, кућу направио и Милесу добио. 

Милеса, ћерка Јеросимова и Иванкина

Заборављени

Пролазиле су године, осипале се чувене дивизије, замицали храбри ратници. Тиштало их је што их отаџбина заборавља.

„Није нас Отаџбина заборавила, она памти нашу муку и крв, власт заборавља. Донеси де, Иванка, оно моје.“

Она из посебне кутије вади шустиклу са извезеном круном Карађорђевића и дедину 'артију коју је годинама морала да скрива. Он посвећено развија пожутели велики папир, исписан необично лепим и китњастим словима: Његово Величанство краљ Александар Први Карађорђевић за верност Отаџбини одликује Албанском споменицом свог ратног друга, Јеросима Јанковића, редова 3.чете, 1.батаљона 3.пешадијског пука Нишких резервних трупа.
„Краљ је био мој ратни друг! Ми смо отаџбину бранили и одбранили“, поносно изговара.
ноносно изговара. А онда тихо, дрхтаво, затрепери мелодија Креће се лађа француска. И касније, кад смо одрасли и радио стигао у његову кућу, кад год би чуо ту песму тихо би певушио, замишљен, у неком свом свету. Били смо основци, невешто писали и срицали, а научили смо пре школског календара који је то намерно избегавао, и Тамо далеко, и лађу француску, и шта је Солунски фронт и Кајмакчалан.

Касно, веома касно, кад су се ратници проредили, стигло је скромно признање, право на бесплатну вожњу и мала пензија. Кад дође време исплате, старина се усправи_, обуче стајаће сукно, нову шајкачу накриви и крене рано ујутру на локални аутобус, у чаршију. Поподне ће: „Ево, баба, таман теби коцке шећера, и кафа права, мени мало дувана, и кесица бомбона за унучад. Па, нисам џаба ратовао! И донеси оно моје стакло.“ Па седне за сто под својим калемом, отпије гутљај жуте мученице_, повуче дим и заћути. Одлута својим стазама и сећањима, у сусрет саборцима. И родитељима.

Друго војевање

Прошао је Велики рат, Србија се прикупила. Храмље, али подиже главу. Изгубила је, као ни једна друга земља, трећину свога становништва, од тога више од половине мушких глава - младих мушкараца, у најбољим годинама, чијег је потомства трајно и ненадокнадиво лишена.

Породица Војисава Јанковића је имала срећу да јој се синови врате и наставе лозу. Али зло не спава. Дрема и чека да стаса нова генерација. Други светски рат грунуо је са исте стране, спремне да згази јучерашњег победника и освети се за пораз у Првом. Показаће се да је расап Србије био страшан и далекосежан. Као диоба Јакшића, али без срећног краја. Братство Јанковића изгубило је у Другом рату пет мушких глава, на више страна, нажалост. И сви су веровали да се боре за праву ствар, за Отаџбину. Колико је то нерођених синова и унука мање? И колико још Јанковића и Петровића и Јовановића је посејало кости у неизлечивим заблудама?

Дубоко потресен братским судбинама, њихов најмлађи брат и стриц, Јеросим, неким туђим шупљим гласом, као да се из утробе откида, говорио је не верујући да то сам изговара:

„Господе, опрости ми, изгледа да је боље што нисам имао сина. Где би он сада био?“

Када то говори сељак, верник, Србин у чијој је традицији и исконској потреби син наследник, жељен као светлост, као живот сам, онда је поимање трагедије располућене Србије тако застрашујуће очигледно.

Ми смо имали једну отаџбину, једну веру и заставу, исту смо заклетву полагали и часно је испуњавали. А онда као да се иста крв истурила, отрована и унесрећена.

Јеросим Јанковић је био на заласку када се 1981. ускомешало Косово. „Само да
буде мирно време“, шапуће гледајући унука са сином у наручју. Његова овоземаљска стаза завршила се 1982. године, у 86-ој години.

Да ли је слутио шта ће донети наредне деценије и нови век?

На једном зиду, у кући најстарије праунуке Јеросима Јанковића, стоји лепо урамљена Албанска споменица, а необична слова ишчитава чукунунука Ленка. Узмем је на крило, као некада мене и мога брата наш деда, и понављам ову приповест коју сам први пут чула у њеним годинама, пре шест деценија. И записујем, да се не заборави.

Владанка Лазић,

Унука Јеросима Јанковића

П.С. Овај запис настајао је почетком августа 2018, у години када се обележава стота годишњица завршетка Првог светског рата. Завршавам у недељу 12. августа, на дан кад је пре 122 године рођен честити Солунац. У једном веку рођен, у другом ратовао, у трећем га спомињемо. Њихова је слава непролазна. Палим свећу у новој цркви у новобеоградском блоку, која је, гле чуда, посвећена светом Димитрију Солунском. Има ли ишта случајно под капом небеском?

Ћерка, унука, праунука и чукунунука Јеросима и Иванке

Кућа Јеросима Јанковића у Годљеву