Oво је мој рај!

Разговор са Радивојем Филиповићем, хроничаром завичаја

Пензионерске дане проводи у родној Крушчици. Каже захвалан је свом деди Радивоју, оцу Милоју и стрицу Мију што су му овакву благодет оставили у наследство. Дружи се са пчелама, гаји воћке, прави ракију. Дочекује своју децу и унуке, фамилију, приајтеље. Више од десет година ради на састављању родослова фамилија Варде са околином, Годечева и Маковишта, а тренутно довршава Монографију школе на Варди.

Радивоје нас дочекује на капији:

Добродошли у Крушчицу, засеок који сада припада МЗ Варда. Овај засеок је својевремено припадао годечевској општини. И 1911. кад је почела са радом школа у Годечеву, деца из овог засеока ишла су пречицом у Годечево. У Крушчици је некада толико било домаћинстава да те сад ухвати паника колико је остало. И онако како је настајала тако ће и да нестане. Она је овим усецима доле повезана са Дринском долином. И сматра се неком врстом мале жупе. Да сте били овде јутрос око 7-8 сати видели бисте да је одоздо ухватила магла и тачно дође до испод ових наших кућа. Колики је тај утицај одоздо! Овде је око 700 м нв, конфигурација терена је таква да нема шта не може да успева. Гајена је и винова лоза. А доле још ниже кад се иде према Дрини - сливу овог варданског потока, то се раније сматрало житницом за Крушчицу и одатле се практично хранило, има бољих терена и топлије је. И увек је раније стизало све. Крушчичани су били познати по гајењу поврћа. Имамо присојну и јападну – осојну страну. Има једна прича, каже: Са ове стране Крушчичани имају добру ракију, али зна се тачно где има добре ракије. На овој другој страни зато што је присојна, има више сунца  – ракија је још боља. Јер где се две баште гледају - једна ракија увек је боља. Неће да кажу она је лошија, него је једна увек боља. И тај део тамо су населили Ђукановићи, а ову страну овамо су населили Филиповићи и Цагићи.

Одакле су Филиповићи?

Ови су дошли из околине Никшића, из Херцеговине, али је порекло везано за источне Босну, још тачније за Осат. То је део који је смештен између Сребренице и Братунца. И дан данас се зове Осат. Чувени Осаћански мајстори зидари, примећујемо. Један од таквих мајстора је био и Јанко. Како се презивао тешко је сада рећи, његови су синови Филип и Цаго, тај Јанко са својим синовима населио је овај део. Кад се дубље гледа генеза порекла тих фамилија дође се до закључка да су практично у Крушчици биле две фамилије, а да су се побочно развијали остали. Спремио сам материјала да, ако се буде живо и здраво, напишем порекло фамилија.  Сад пишем монографију о школи на Варди. А у рукама држимо „Филиповићи из Крушчице код Варде“ и коментаришемо: Благо ли се Варди са њеним Варданима! Радивоје наставља: Филипов син Обрен био је изузетан дунђер и одатле и претпоставка да је тај Јанко управо један од Осаћана. Они су познати по томе што су правили куће тзв. осаћанке, а још познатији су по томе што су правили цркве брвнаре, као што је и она у Сечој Реци. Овде је била позната кућа тог Обрена која је у свему имала изглед  осаћанке коју сада једино можете да видите у Сирогојну. Они су прелазили Дрину у прољетним данима тражећи посла. Поједини мајстори су се задржавали у местима где су радили и чак заснивали породице. То су, дакле, корени Филиповића.

Детаљ на старом вајату

Поред дунђераја, чиме су се још бавили?

Касније су се сви бавили неким занатима. Дрводељством, плетарством, били су добри музичари. Како је двадесетих година прошлог века кренуло насељавање, прво су почеле занатлије, па трговци, па угоститељи.  У једном периоду на Варди је било 7-8 ковачких радњи. Прва је била Јована Филиповића са сином Мирком. 

То су све Ваши преци?

Мени је Обрен дунђер - чукундеда. Мирко је његов рођак. Обренова кућа је постојала до четрдесет и неке године када је срушена. Била је прекривена шиндром. Наша је била иста таква, само касније прекривена црепом. Карктеристичан кубе на врху који се зове капак. Те куће се раде из два дела: постави се темељ, постави се подрум, онда горе тзв. кућа и соба. Ја сам то мало описао у књизи, видећете. Тај горњи део је увек био од брвана. И имао је двоја врата, на источној и на западној страни. Кажу лакше је било због бежања.  Доњи део је рађен од чатме. То је та соба и у њој је неки кревет и обавезно зидана фуруна. То је врло интересантно. Преградни зид између куће и собе имао је један отвор, као тунел. И то је било везано за огњиште. А у горњем делу, у кући, ту се практично одвијало све. Ту је било огњиште, судови, наћве, онда у горњем делу брвана нека врста полица где се одлагало суђе итд. Пошто је то било повезано са огњиштем онда се ватра ложила одавде, а цела конструкција је тако урађена да су у спољним зидовима убацивани мали грнчарски лончићи, као претеча камина. У тим лончићима се скупљао топли ваздух који се емитовао и загревао собу. Ту су углавном спавали гости и укућани кад су биле јаче зиме. У овом делу  се све одвијало и ватра се никад није гасила. Ту су биле вериге, котао за воду, варило се млеко. Касније је то мало модификовано: уместо чатме почела се користити непечена цигла, па печена итд. Оно што је карактеристично за те мајсторе је да су знали да направе зграду без иједног металног ексера. Повезивали су ћертове, урезивали, све од дрвених клипова. Касније су почели да се користе тзв. мердеци – ковани ексери. Друга карактеристика је да су те куће имале детаље орнаментике.  Поткапнице итд. Брвна на овој магази су од куће која је рађена 1899. Та кућа је између осталог имала оивичене појасеве са орнаментиком, то се радило тестерама. Ово причам због тога  да бих доказао да нема никакве дилеме да је Обрен био познат мајстор и радио је и даље одавде. Осаћанима зову и један део између Парамуна и Маковишта, где су Васиљевићи. У пописним књигама се може видети да се тај неки Василије населио на том делу. У првим пописним књигама чак су имали презиме Осаћани.

Та стара кућа у којој сам се ја родио је одавде неких 500 м, остале су биле само зидине и стара башта, а сад има само још пар шљива које су старе вероватно преко 150 година. Ту је рођен и мој отац  Милоје и његов брат Мијо и нас тројица браће, ја сам најстарији.

Ваш животни пут креће са Варде?

На Варди сам завршио 4 разреда, остало у Косјерићу, јер у то време на Варди није била осмогодишња школа, затим, пошто сам имао интересовање за пољопривреду, отишао сам у Пожегу у ту школу која се тек отворила. Након тога уписујем Педагошку у Београду, па потом Правни факултет. И сад сам ја практично пензионер – дипломирани правник. А то шта се у животу обавља је већ друга прича. Кад сам завршио студије дошао сам на Варду да радим у школи. Био сам наставник, онда један мандат директор, потом одлазим у Косјерић и бавим се политиком, тачније обављао сам неке партијске дужности. Три године сам радио у „Инекс Дивчибаре“ и коначно одлазим у Ужице где сам се такође бавио партијским радом до деведесетих, а потом се посветио раду у својој струци и то у здравству Региона, одакле сам и пензионисан  2006. И од тада сам практично везан за овај кутак.  Овде проводим време од марта до новембра, а зиму у Ужицу. Супруга Вида (родом из Полошнице) је учитељица, такође у пензији, имамо сина и ћерку, син је завршио електротехнику , живи и ради у Београду, ожењен је и има ћеркицу. Ћерка је агроном, живи са супругом у Ужицу и они имају ћерку.

Екскурзија, Вишеградски мост 27.5.1969

Рекли сте да сте бавили и политиком, како данас гледате на то време и да ли се кајете због било чега?

Нисам имао ситуација у којима бих се лоше осећао због онога што сам радио. Кад је дошло неко време да сам са собом сводим рачуне и кад подвучем црту: провео сам једно време у тој КПЈ обављајући дужност и обавезе, други су то оцењивали, на основу тога била су нека постављења и унапређења. Неки траг је остајао. Не пада ми на памет да жалим због тога, све то је део моје каријере и мог живота. Имам пријатеља разних опредељења, нисам статичан, oдржавам контакте. Једино због чега жалим је што нисам био мало мудрији и мало раније почео да се бавим овим што радим сада – прикупљање историјске грађе о пореклу породица овде и сл. Део неког времена потрошеног тамо можда сам могао за ово, али шта је ту је. Мислим да сам свој посао обављао часно и поштено. Оно што ми је веома важно јесте да сам имао задовољство да сарађујем са неким људима који су били старији од мене. Ја сам био секретар Комитета (1974-1978.) када је Тихомир Пејић био председник општине. Марко Марковић, Мићо Грбић, Тиосав Божовић, Владан Томић, Вуле Обрадовић, Славољуб Косорић и многи други, све су то били људи од искуства и њихова мудрост и моја  младалачка енергија су се добро надопуњавале. Било је то време када је изграђена фабрика цемента, Дом здравља, Дом културе, хотел, „Кофеникс“, „Мода“, хладњача при „Повлену“, реконструисан већи део електро мреже, асфалтирано неколико путних праваца  итд. Бившем председнику општине Драгану Вујадиновићу сам рекао: „Твој отац Чедо и неки Милисав из Мионице, од њих си требао да научиш како се води политика“. Моја генерација као нека млађа снага тада у ЦК, нећете ми веровати,  залагала се за тај неки партијски плурализам. Али оно што данас не разумем (можда зато што сам остарио) и кад се помене та рогобатна реч транзиција, мени припадне мука из једног простог разлога што су сви у окружењу некако лакше прошли кроз то него ми. Нико се од бивших република није усрећио али ми остадосмо на зачељу. Још тада кажем Вујадиновићу да нису у стању да сачувају само оно што смо ми урадили. Ја волим тај наш Косјерић, али да видимо шта се урадило са путевима,  „Повлен“ је затворен, „Град“ (колико је фамилија живело од тога, изводили радове у иностранству), па чак и „Елкок“... Критеријуми приликом запошљавања су испод сваког нивоа, то онда није могло. Кад сам ја биран за председника Међуопштинског комитета морало је да се изјасни 10 општинских комитета о томе.  И у сваком је ишло и на основне организације. Данас сви могу све и сви се за све питају. Не може свако да буде председник. Мора да буде човек од угледа, од знања, од иницијативе.  Мора да има комуникацију са народом по селима, ми нема где нисмо ишли. Да није било Марка Марковића - не би било фабрике цемента, одговорно тврдим. Он је био 1924. годиште као мој Милоје али смо јако лепо сарађивали.

Потом се сећамо дочека Тита, кад је прорадила пруга, Радивоје прича анегдоте из тог времена.

Да се вратимо на почетак и питање од кад је овде било живота, до каквих података сте дошли у својим истраживањима?

Има неколико извора. Западно одавде постоји старо гробље. Надгробна обележја су углавном од камена са уклесаним крстом, од статуса у друштву је зависило да ли су украшена, па онда долазе споменици од сиге. Али имају и два стећка, дакле средњи век. И неизбежно питање на који начин су толике громаде ту допремљене. Јер у близини нема те врсте камена. Кад се иде за Годечево, са леве стране пре цркве има велико гробље и ту имају два стећка, такође у Маковишту има шумарак кад се иде према Дројићима.  Кад сам утврђивао фамилије за Крушчицу (био је то заиста велики подухват, захваљујући матичним књигама сечоречке цркве које су сачуване, на подручју Ужичког архива то су најкомплетније књиге; све сам повадио за подручје Руде Букве, Полошнице, Крушчице, Годечева и Маковишта, тако да сам саставио родослове, по засеоцима; мислим да је то око 98% целокупног становништва наведеног подручја и ако Бог дâ то ћу обелоданити) дошао сам до неких сазнања. Писани подаци постоје негде од 1840. године. Али, до интензивнијег насељавања и формирања Варде као друмског насеља долази тек у последњој деценији 19. и почетком 20. века.

Крушчичко гробље

Стећак у крушчичком гробљу

Кад је отворена школа на Варди и како је у то време изгледало насеље?

Школа је почела са радом 1931. године и у то време на Варди су биле две угоститељске радње, опанчарска, ковачи и то је углавном то. У то време постојала је школска општина која регулише питање територије са које деца иду у школу. И сви су ишли у Годечево или Маковиште. И прва ствар која је имала да се уради то је да се „отме“ од ових та територија и дефинише школска општина. А ниси имао власт која ће то да гура. Јакша Томић из Сече Реке, који је био утицајан, а отац му из Шепаца, он мало потпомoгне то код среских власти. Мој деда по мајци је прихватио да буде председник школског одбора. А његов син већ уписан био у Годечеву. А опет мој ђед други није био за то да се иде на Варду, изговара „ наварду“.  Јер, он је био и председник општине (годечевске) својевремено, навикао тако итд. Али, некако то крене, е сад треба да се иде у банску управу у Сарајево* да се добије сагласност. Захваљујући начелнику Мирку Бикаћу  у Косјерићу и Павлу Гајићу, учитељу у Ражани и већнику банске скупштине у Сарајеву, добије се сагласност  8. априла 1931. Дође решење велико. А касније Варда бива центром подручја неколико села.

Била је нека иницијатива да матична школа буде у Сечој Реци, како Ви гледате на то да Варда после толико времена остане без матичне школе?

Потпуна будалаштина. Тренутно у Сечој Реци у осам разреда има 53 ђака. А овде 112. Ова школа има статус  тзв. планинске школе… Нисам сигуран какве су ту игре у питању.**

Како се даље развијало насеље?

Пред сам рат Варда је имала школу, пошту, жандармеријску станица. неколико радњи и кафана. Поред поменутих ковачких и опанчарских, постојала је и трговина, кројачка и бојаџијска радња.

Илија Загорац, командант жандармеријске
станице на Варди 1937.

Зграда у којој је сада пошта била је зграда Народног одбора општине Варда педесет и неке изграђена. Плац је до куће Љубодрага Павловића који се призетио из Зарожја на Варду и то за унуку Јордана Ђукановића. Дакле, мајка Јордана Ђукановића даје плац поред своје куће да се изгради зграда Народног одбора општине Варда. То је једно донаторство. Друго донаторство: Ђукановићи су дали плац за амбуланту. Треће: Нерка Цагић у спомен на сина Мита даје плац за школу.

Нерка Цагић са праунуком Љиљом

Први водовод са чесмом Вардани су изградили 1931. и то сопственим средствима, а струју су добили 1961. године.

1956. година, слева Драгојле Илић, Мијо Филиповић, Лала, Љубиша Бане,
Раде и Драган, Смиља Штулић

Варда 1958.

Са прославе пуштања ел.светла на Варди 9. јул 1961

Које године је изграђен Интернат?

1976. Интернат за ђаке пешаке. 89 ђака пешака. Изградњу је финансирало Министарство, дакле Република. То је била институција . 4-5 васпитача. 3 куварице, организован живот. Године 1989. кад је већ почео да опада број ђака први који је био заинтересован да купи ову зграду је глумац Александар Берчек. Био је склопљен начелни договор. Али се онда зарати и ништа од тога.  Интернат је престао да ради деведесетих година, није више било потребе. Онда су доведене избеглице, десетак година, Комесаријат за избеглице је водио ту причу. Касније се десила небрига, инсталација заледила, радијатори пукли и уквасили се подови, паркет, инвентар и онда је било - ко шта дохвати! Ми смо невероватно чудан народ... Данас је зграда Интерната спаваоница за бераче малина. Немар, исто као и за неке старе зграде као што је нпр. жандармеријска станица која је припала Земљорадничкој задрузи, па „Повлену“, сад се више не зна чија је.

Деца из Интерната: Снежа, Јуца, Милка, Милена, Милка,
Драгана и Зорица, са куварицом Рајом, јуна 1974.

Интернатлије

И тако, причи никад краја, све нам је занимљиво, дружимо се са Радивојем два пута, други пут нам спрема качамак за доручак, потом нас води у посету код Цветка Марјановића.

Кафане су нарочито интересантне?

Како да не, кафане су историја.

Чувена Банова кафана је подигнута још последње деценије 19. века.  Добросав Ђукановић, власник кафане и трговац, одлазио је у Ваљево због хајдучије, па се вратио 1927. године и као сваки други угоститељ или трговац задуживао се код банке. Долази '29, економска криза, качи и њега и њему банка дâ менице на протест, тако да је '31. године Добросав отишао под стечај... На лицитацији његове имовине  зграду прекопута купи Цагића фамилија и касније уступа школи. А за кафану се јаве браћа Вукосављевићи, опанчари из Субјела: Михаило и Милутин. И Милутин узме то све и бави се угоститељством али и опанчарским занатом. Стари људи су умели да кажу: Милутин кожодер. Зато што се бавио штављењем кожа. Михаило се спусти у Косјерић и купи ону кућу преко пута поште, његов је син био Жарко.

Касније је у Бановој кафани била и школа. Ту су се одржавале ђачке приредбе, дочекивале  Нове године, тукли се, био Преки суд. Има једна згода:

Приредба у Бановој кафани. Учитељ Милун Раонић припреми са ђацима приредбу и први пут донесе јелку. Окитио тако што је ставио мало бомбона и туфница од вате. Тадашњи партијски функционер, запослен у Задрузи, био је Влајцо Радовановић, један од тих из Вракораца. По његовом партијском и идеолошком убеђењу – јелка је била католичка ствар и он ти њу избаци. У делу где се ручавало је била бина. И овдашњи „друг“ и дан данас рецитује Ћопићеву Граничар:  „Границе ево...” И викнем ја, а мој Милоје каже: „У реду је, све је лепо, ал' што се дереш?!“  Мени је учитељ рек'о да ја запнем што више јер је добро проценио да је у кафани жамор, и ја развалим: „Границе, ево...“

Крајем седамдесетих Љубиша Бане (син Милутина Вукосављевића Бана) је свирао у кафани „Скрапеж“. Данка је била шеф сале. Ко је кога погледао – не знам, углавном Данка пристане да иде на Варду. И тиме (захваљујући њеним кулинарским способностима) Бане услугу подигне на ниво да је могао било ког краља да дочека! Зато је Варда била популарна и за разне пригоде, пословне ручкове, одвођење важних гостију на ручак из Косјерића, матуре, госте из братских Словенских Коњица итд.  А Љубиша, како је могао да испече јагње, данас нико не може. А свирао хармонику. И сам је причао да три пута више узме него за тај богати ручак који Данка припреми. Бане, Радоје Крецо, Шиљо и Раде певач из Мионице - свирали су заједно. Ту се и освањавало. И коцкало се.

*

На другој страни на улазу у Варду била је кафана браће Јовановића, Ранисава и Борисава, то је оно што је сада дошло до тога да ће да се сруши. А то је била кафана и стамбени простор. И оно прекопута, прво је то било направљено 1923. па онда ова. (Цветко Марјановић има тапију са датумом 26.март 1922, његова прабаба је дала Ранисаву имовину за кафану а узела тамо где су Омановице.)

*

И трећа кафана која је радила повремено је кафана на улазу лево, Благојевића кафана.

Чувени вашер „Бела субота“ на Варди, није могло да се прође, пуне све три кафане! И знало се ко је у којој. У Благојевића кафани су били углавном Рудобуковчани и Јакљани. Маковиштани и ови овамо Минићани итд. били су у Ранчовој кафани, а у Бановој – Полошчани, Вардани и Крушчичани.

Да ли је у кафанама свирала музика?

Итекако! Трубачи су били Рудобуковчани (најстарији). После су били Плошани (Плоска), али је била и оваква музика (старинска): Драго Кусов - кларинет, Новак (један од мојих ђедова) – бубањ и гајде.

Пред Бановом кафаном 1939, слева Миленко Лазић Гаро,
Милутин Цветановић, инж. Богољуб Белић, Станимир
 Миливојевић, Раја Вукосављевић, Ђукан Ђукановић,
Милутин Бан и Милан Миливојевић пред воловима 

*Дринска бановина је била бановина Краљевине Југославије између 1929. и 1941, а такође и бановина Недићеве Србије1941. Њено седиште је било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или географским границама. (Википедија, слободна енциклопедија)

** Подаци су из 2016. године

Кућа Радивоја Филиповића у Крушчици