Спомен чесма - симбол Варде

Димитрије (Дикула) Димитријевић (1913-1981) са сином Радом,
фотографија је настала око 1937.

Године 1931. великим ентузијазмом Вардана изграђен је први водовод, а у центру насеља подигнута Спомен чесма борцима изгинулим у ратовима 1912-1918. На западној страни уклесано је:

ОСВЕТНИЦИМА КОСОВА

Творцима Југославије

Смрт ваша живот наш

Слава вам и хвала

Нека вам земља чува сени

Којој сте се вечо клели

1912-1918

Такође је било уклесано:

Овај водовод изграђен је

За време владавине

Њ.В. краља Југославије

Александра I 1931.

Након 1945. године овај текст је преиначен.

Интересантно је да, с обзиром да су током Другог светског рата кроз Варду прошле и на њој боравиле разне војске – никад нико није оштетио водовод нити чесму.

(извор: „Варда и Вардани“ Миодрага Ђукановића)

 

Драгојка Филиповић са Владом Ђукановићем, 1961. године

На чесми (Мијо Филиповић сасвим десно)

Вардани на чесми

Чесма 2016.

Варданска чесма

Поред свих података које сам прочитала о Спомен чесми на Варди и велике

важности за све становнике Варде, за нас тадашњу децу (годиште 1939-50) имала је и емотивни карактер.

Ту смо се окупљали, седели на степеништу поред чесме и радовали се нашим играма. Иако није било уличног осветљења, ми смо до 10-11 увече певали, играли жмурке, фоте, прстена... све док неког од нас родитељ не би позвао, а онда смо једни друге пратили до кућа уз обећање да се сутрадан опет ту нађемо. Кад смо одрасли и свако пошао својим путем, враћали смо се неко чешће, неко ређе, и опет је чесма била прво место нашег виђања и састајања. А онда су дошла наша деца, па је и за њих била најлепше место за дружење и игре. Потом су стигли наши унуци и унуке, заволели су своју Варду и своју чесму и наставили традицију дружења и играња. Често су спремали приредбе где смо и ми старији долазили и слушали их.

Сећам се кад смо једног лета дошли са Варде у Косјерић, комшинка је питала

моју унуку Ану: „Кад си дошла из села?“, а она је не гледајући у њу љутито рекла:

„Па није ти ваљда Наварда село?!“ Јер смо сви увек говорили наᴗВарду (спојено).

Расли су и они и једва чекали лето и ђачки распуст да дођу на Варду, да се окупе и причају своје доживљаје и тајне.

Чесма је сведок и првих, младалачких, и правих љубави. Желимо и данашњој генерацији која се састаје код чесме, да има потомство и да нам Варда оживи. Да нам дођу учитељи, лекари, трговци и својим ангажовањем допринесу да Варда поново буде место какво заслужује.

Иако је водовод дошао пред сваку кућу, ја чим дођем узимам флашу, па на моју

Чесму – добру воду, мој извор здравља, задовољства и среће.

                                                                                                                                                                   

                                                                                                               Смиља Штулић,

                                                                                                               учитељица у пензији

Смиља Штулић са мајком Видом и сестром Богданком
непосредно после 2. светског рата

Свадба Смиље и Воја Штулића на Варди 1959. године

Смиља и Војо Штулић, учитељи, седамдесетих