Вашар на Метаљци

Полазак Вардана на вашар


Што нас живот више удаљава од извора, то нас сећања чешће враћају њему. Као одсјај на води бљесну слике давне, узбудљиве, свечане, тужне, али неизбрисиве. Чврсто урезане, отимају се забораву и постају некако лепше или их сами улепшавамо. Зашто? Реалисти би рекли зато што смо онда и сами били млађи и лепши, психолози, пак, зато што се нисмо пронашли у неким новим сликама који би засениле оне претходне. Као да нешто може да засени детињство.

На питање уреднице Разоткривања на шта ме асоцира Варда, без размишљања одговарам - вашар на Метаљци. То су 60-те године прошлог века, то је моје Годљево и све око њега.
Кад си мали и живиш у селу све око тебе је велико, а све изван дворишне капије неодољиви изазов. Кад си мали а нема ни радија ни телевизије (струја се тек уводи), онда су вашари и вашарске приче најлепше представе. Некад си у њима, још чешће их замишљаш. Није да сам баш мала, 10-12 година, и није да немам вашарског искуства. Била на Петровданским у Сечој  Реци, о Илиндану у Дубници... Али та Метаљка, толико се о томе причало... Кад си мали немаш представу колико далеко може бити Варда, нарочито ако ту раздаљину треба да пређеш пешице, тамо и назад, у једном дану! Немамо ауто, ни трактор, само опанке, пироћане. Не мари, само да идемо!

И зато је овај вашар на Метаљци од првог до последњег преуморног корака чиста авантура. Једино што ми је ишло наруку јесте чињеница да је Олги, мојој сапутници, Варда завичај и родбина, а Метаљка вашар који се не пропушта. Још само сагласност мог строгог оца, само то! Пре ћеш Повлен померити... Подигнута обрва и питање - упозорење: „Ти ћеш то, тоо, да пређеш пешке?“ Одлука виси негде горе, изнад моје главе, не дижем поглед... „За који дан ћемо жети“, или косити, свеједно, увек је нешто изнад наших малих и великих жеља, „треба да сте овде, да припремамо.“ Олга је обећала да ћемо се вратити до мрака. Дан је дуг, летњи. То ће се показати као непромишљено обећање.

Увече смо спаковале ствари, ја моју свечану хаљиницу, љубичасту са белим цветовима и плаве Боровo патике. И две црвене машне за плетенице (да их у путу не изгубим). Олга нешто за ужину, уску тестију, шарену, за воду... и нешто за родбину, ваљда. Не знам да ли сам могла заспати, тек кад је отворила врата очи су ми биле широм отворене.

Кренуле смо у освит, летњи, светлуцав. Реско, росно свитање... Кроз наш велики, разгранати грм испод куће назирала се румен над Савићима и искидана повесма измаглицe изнад Годљеваче. У нашем младом, густом воћњаку испрхнула би по која тек пробуђена птица и огласила се скоро уплашено... Још нема оних раних, јутарњих звукова на селу. Брзо смо прешле Радишино брдо, Јанковиће, не осврћући се све до нашег гробља на брегу. То тајновито место ми деца смо избегавали и журно заобилазили. А морали смо проћи при одласку у школу, у Парамун, или кад нас пошаљу да сазовемо жетеоце. То се обично дешавало у сумрак или у рана јутра, пре сунца, кад су старији већ били сигурни да тога дана неће бити кише и да се сме започети најважнији годишњи посао - жетва.

Овога јутра сунчеви зраци су управо осветлили то место мојих страхова; забеласали су се споменици и све је на трен заличило на кулисе јутарњег скупа предака... Неколико деценија касније све дубље ћу спознавати како гробље може бити право место за тиховање и разговоре са собом, и са онима којима смо остали дужни макар за време да их чујемо. А они сада ћутке, без противљења, слушају наше закаснеле исповести, правдања без утехе.

Пожуриле смо преко Ђокића и спустиле се у маглу изнад Реновице, пазећи да не склизнемо у какав назубљени жбун купине или шипурка. Ту у Реновици заобишле смо ћутке једну усамљену кућу  добро скривену између дрвећа, чија се прича и тајна коју носи, као и судбина њених укућана, препричавала у пола гласа. Низ ту Реновицу најесен ће зажуборити парамунски ђаци, ми Годљевци ћемо их сачекивати испод Врлетног гаја и заједно, непатвореном радозналошћу испунити двориште наше нове школе у Сечој Реци. Са липом на средини и у срцу заувек.

Примиле смо се стрме узбрдице, ка врху Полошнице. То је било баш напорно, али сам ја на питање да ли сам се уморила, одговарала осмехом. „Ма не, могу ја“, храбрила сам саму себе. Полошница је била последње место за које сам чула, не слутећи колико још узбрдица и низбрдица треба прећи до те Метаљке. После „седам гора“ Олга је узвикнула: „Ено, скоро смо стигле! Тамо иза оне високе шуме, тамо је моја кућа!“ Дан је већ одмакао кад смо стигле, одахнуле у хладовини.

Кратко окрепљење, пресвлачење у вашарске одежде и кренућемо са осталима. Истина, било је и брижних позива, да ми ипак останемо, да се одморимо, испричамо, и лагано, на време кренемо назад. Ни за живу главу! Зар после свега да не видим тај вашар?

Чим смо изашли на главни пут за Варду, са свих страна су пристизале веселе групе вашарџија. Споредним путевима и пречицама израњала су румена, распевана лица, лепе девојке и момци на одстојању. А око њих, у својој „врсти“ лепе младе жене, одскора невесте, свечано обучене, са шареним марамама око савијених плетеница. Па мајке, свекрве, тетке издалека, у пратњи тек стасалих девојчица. Некако по страни, ивицом пута, свечано обучени старији људи, у опегланим чованицама, са новим шајкачама, понеки у правим жутим опанцима шиљканима и везеним чарапама... Чинило се да сви који имају неке везе са Вардом, из Ваљева, од Јелове Горе и Јакља, чак и са друге стране Дрине, сви су хитали на вашар на Метаљци, годишњу светковину која се не пропушта. Успут се поздрављали, грлили, довикивали, препознавали и одмеравали - колико је ко напредовао од прошлог лета.

А испред нас, кроз борову шуму, надолазећи хук, жамор који се приближава и појачава, неки бруј... који се не види али се осећа и трепери изнад наших глава. Хитамо му у сусрет, са све већим узбуђењем да се што пре утопимо у то нешто што је на корак - два... И пре него што ћемо крочити у ту вашарску магију, издвајају се девојке у оближњи шумарак, да промене обућу и зачешљају косе, поправе плетенице, огледну се у маленим огледалцима која су скривена у лепим вашарским ташницама... И да се мајкама преда на чување вишак гардеробе. Мајке шапућу тајанствене савете, а главе породица саопштавају до када ће се остати на вашару, где је зборно место. „Гледајте да се не погубите, а ако се то деси, потражите неког нашег. Ја нећу никога чекати“, строго саопштава један брка. „То не важи за нас“, добацује враголаста момчадија и замиче у вашар.

А онда је наједном пред нама пукло то вашариште, отворило се као нагло пресечена лубеница, као да је олуја размакла гране. Нашла сам се испред огромне најшареније ливаде! Толико људи, толико много људи, као мравињак, као највећи сабор... Толико весели скуп на пространој заравни, на широком платоу и даље докле се може видети између ових великих сабораша. И све је треперило у некој измаглици, у набоју који се могао руком додирнути. Та силна енергија дизала се ка ужареном плаветном своду, са великим жутим маслачком у зениту...

Са више страна чули су се бубњеви и јечале трубе, развијала се кола  - богати венци насмејаних лица. Коловође су крчиле пут, до њих изабране лепотице, у једном ритму и даху... А испод високих тонова трубача разливали су се нежни акорди хармоника, мешале се севдалинке и хировити тројанац...

Помало издвојене, у мирнијим нишама вашарске вреве, као да се натпевавају, различите скупине певача су приказивале своје „нумере“. У свечаним народним  ношњама, живописно украшеним, истински су оплемењивале овај вашарски шар.

Са додељеном ми девојчицом, овдашњом, пробијамо се кроз масу, чврсто се држећи за руке. Често се осврћем тражећи онај брежуљак са брезама, наше зборно место, у страху да се не изгубимо... Она ме теши  јер већ све зна, није јој први пут да је овде.

Онда откривамо дечје царство, чар сваког вашара. Ниска дрвених тезги препуних шарених ђаконија: свилене бомбоне, воћне бомбоне, лепљиве карамеле и најлепша лицидерска понуда – шарене шећерлеме! Лулице, трубице, обојени колачићи, слатке мале ташнице украшене цветићима и најпривлачнија лицидерска срца, свих величина. Са огледалцима у средини! Застају групе девојака, разгледају, бирају, шапућу, кикоћу се... па вашар је! А онда парови, стидљиво се погледајући; оне бирају срца, они краду њихова, па он узима најлепше, а она, осврћући се, приближава главу његовој, да се заједно огледају. Прихватила је! Он ће потом повести коло, највеће, најдуже, а она ће поред њега треперити као јасика... И обећати да се неће удати док се он не врати из војске.

Па, и нисам баш била дете. Привлачиле су ме те слике, и нисам више баш само јурцала кроз масу. Волела сам да гледам коло, и да слушам како певају, и како парови шетају... Још једно место у тој вашарској гужви сам увек волела да гледам. Са баком, која је на самом ободу вашаришта проналазила праву изложбу кућанских стварчица. Пребирала је по уредно сложеним рукотворинама, разгртала везене шустикле, и мале шаренице ткане са укусом. Упоређивала мустре са онима које већ има код куће. Куповала дрвене соланике, и кашике, шарене ћасе и тестије... Узимала па остављала млин за кафу са дрвеним постољем, рада да свој стари замени, али би одустајала. Баш тако смо се и моја другарица и ја премишљале шта  да купимо на оним лицидерским штандовима. Јер, за нас се вашар завршава. Још једном премећемо све те драгоцености, чврсто стежући у ознојеним длановима скромни ситниш, сав наш вашарски џепарац. Лулу за брата, мада ће се он дурити - баш си глупа, ја сам велики! А себи, себи најмању шарену ташницу и обавезно срце, макар и без огледалца.

Сунце се добро нагло Повлену кад смо се састали под брезама. Олга и ја смо морале прве, нама је најдаље. Праћена оним омамљујућим хуком, све окрећући се док нас шума није сасвим раздвојила, тужно сам изашла из чаролије.

Корачала сам одсутно, сада неким другим путем. „Морамо преко Маковишта. Не би било згодно да нас мрак стигне тамо међу брдима и у јаругама. Јутрос смо могле, док је дан напредовао. Али сада...“ објашњава Олга. Мало је даље, али је сигурније. И није било тешко док су се испред нас и иза нас чуле групе веселих вашарџија. Успут су се одвајали, свако својим путем,  ми даље са неколицином. Већ су се палиле лампе и звезде, а тишину разбијали гласови поред кућа мимо којих смо пролазиле. Вечерње намиривање, још за дана. Не, нема струје, а гас се мора штедети. Биле смо још далеко од куће, негде на Осијању, изнад Парамуна, кад је све утихнуло. Чуо се само узнемирени лавеж паса.

Обрадовала сам се кад је изгрејао месец, одмах је било видније. Обично се мисли да је лакше по месечини. Међутим кад си мали и идеш по месечини, чини ти се да се све око тебе креће, и жбун и дрво. Померају се сенке, а ти не смеш да се окренеш. Залепрша окаснела птица, зашушти нека животињица у жбуњу, теби срце у петама. Кад си мали ноћ је страх, а у страху су велике очи. Да ме охрабри, Олга је показивала руком на неко узвишење. „То су наше (Маринковића) куће, и оно светло мора да је фењер код задруге.“ Ја сам ћутала и са собом расправљала да ли је требало да послушам оца. Што смо више журиле, све сам више посртала и разбијала ноге. Пут је био лош, макадам, џада, рупе, камење које не видиш... Најзад и ја препознајем наш сокак, загрлила бих свако дрво. И шкрипи наша капија, а у мени одзвањају бубњеви. Месечев зрак се одбија од прозора, и једна жаруља испрекидано трепери у дворишту. Као свитац изнад пшеничног класја. Разазнајем - очева цигарета, и мало насмејан глас:  „Стварно си издржала?!“
„Јесам“, одговарам. „И нисам плакала!“

             
Вашар на Метаљци, 1939. Јела Лучић,
Гроздана Поповић и Мица из Дубнице
  

Шест деценија касније


„Ленка, знаш ли шта је вашар?“ питам моју унуку загледану у једну од ретких фотографија из серије „Кад је бака била мала“. (Зар је бака могла бити мала?)
Ленка ме гледа зачуђено, а онда самоуверена какву је Бог дао, ни налик мени у њеним годинама: „Знам, наравно да знам! То је као Врбица код Храма, као Дан отвореног срца...као, као...“
Да, да, то је „као“. Заокупљену сећањима на Метаљку просто ме погодила мисао да ја никада нисам одвела моју унуку на вашар. Прави вашар. Биле смо у моме завичају, прошле неким стазама и ђаковањима мојим, али вашар....
„А шта је најлепше на твојим вашарима?“ 
„Па све, све то шарено, шарено!“ одговара. „Шарени балони, велики, али нису ови обични. Балони-маце, балони-куце, зеке. А има и као алигатори и диносауруси! Е, теби се не би свидели“ закључује.
„А на Врбици?“ проверавам.
„Звончићи, венчићи! И срца са огледалцима. Па знаш колико их има! И шарене бомбоне и играчке. Покемони, спајдермени, лутке! Лутке, разне, пластичне, обичне, велике! И барбика!“
(Како сам чезнула за бар једном, најмањом, правом! Правила сам их сама од крпица...)
Да, свега има, цео вашар пресељен  је у дечје собе. Али  нема оних вашара ни оног завичаја. Ни оних девојчица. И не треба их тражити ни будити. Ова што ме гледа има своје вашаре и своје другарице. И своје чаролије на длану. У њеним очима жеравицама већ се огледа свет који ја нисам умела ни да сањам. Те очи су већ виделе и „Чаробну фрулу“ и „Крцка Орашчића“, гледале  и упијале Филхармонију на  Ташу и Дизнијеве спектакле на леду у Сава центру и  „Риверденс” и „Вива вокс“...
Она и њена другарица имају мобилне телефоне, вајбере, клипове, лајкове... и подучавају баке како да отворе фејсбук!? Они држе свет у руци, на клик, са све историјом, астрономијом и најлепшом поезијом света... И који вашар сада да јој покажем? Онај  под шатрама, са полуголим певачицама? Бахатим и распојасаним „мераклијама“ што три ноћи пију и лумпују, џипују и помало припузавају!
Ићи ћемо да гледамо и слушамо ансамбл „Коло“ и „Рибашевке“ и „Дукат“ кад опет (ако опет) дођемо у бакин завичај. И једном кад се Чобански дани врате на Град. И можда ћу јој певушити „Девојка је зелен бор садила“, или прадедину омиљену: „Боса Мара Босну прегазила“.
А она ће обући народну ношњу, шумадијску, на школски „Дан нација“ у њеној новој школи, у другој земљи. На своме језику ће одрецитовати своју химну, а на врло добром енглеском причати о Николи Тесли и Новаку Ђоковићу. И послаће ми фотографију преко вајбера. Ја ћу њој један смајлић и срце. И помиловаћу ону девојчицу што се разбијених колена враћа са вашара на Метаљци, једне ноћи, давно...

                                                                                                                       Владанка Лазић
                          

Годљевска деца на вашару о Илиндану у Дубници 1953/4.
Слева на десно: Милан Јанковић, Владанка (Маринковић)
Лазић, Милица - Миланова сестра, Милеса Обрадовић,
Владета Маринковић и девојчица заборављеног имена


Ленка Милошевић


Ленка Милошевић
                                                             

Коментари

Постави коментар

Овде можете оставити Ваш коментар: