Професор Миливоје Маринковић, фрагменти успомена

Миливоје Маринковић са супругом Велинком

Миливоје је рођен 1930. године у селу Годљеву као треће дете од оца Милорада и мајке Радмиле.

Тих година, сеоске породице су најчешће имале троје, четворо или више деце. Живећи на малим поседима, нарочито током тзв. аграрне реформе после Другог светског рата, кад је пољопривредно земљиште значило све за егзистенцију, размишљало се о будућности кад синови стасају, где ће и од чега живети. Скоро по правилу, старији син би остајао на имању, јер „први стиже на снагу“, а млађи одлазе на занате или школовање. Тако се десило и у породицама Милорада и Радована Маринковића. Њихови синови, Миливоје и Видосав-Виде, као млађа браћа, уписују гимназију, затим Филозофски факултет, одсек историја. Њих двојица су први професори из Годљева после II св.рата.

По тадашњем систему, своју професорску каријеру започињу у сеоским школама у свом крају. Поједини „злобни контрареволуционарни елементи“ су коментарисали да су те „младе снаге“ послате у села да стварају „новог човека“, поготову кад се има у виду став оног учитеља из Словеније, идеолога КПЈ, да је сељак „главни кочничар револуције“.

Миливоје је своју професорску каријеру започео у основној школи у Сечој Реци, а затим у Косјерићу. После краћег рада у овим школама преселио се у Ужице, где је засновао породицу. Најпре се запослио у Учитељској школи, потом у Музеју устанка 1941. где је радио као кустос, и потом као директор, све до пензионисања. Бавио се претежно новијом историјом ужичког краја. Објављивао је чланке у стручним часописима, а пуно наслова има у Ужичком зборнику. У свом раду био је темељан и педантан. За њега је важила она народна ,,три пута мери-једном режи“. У познијим годинама, млађе колеге и познаници су му замерали да много оклева у давању коначног суда о појединим питањима.

У разговорима је често истицао несрећу по народ коју рат доноси, наводећи за пример трагедију првих комшија  где је у породици било три брата, први је завршио као заробљеник у априлском рату 1941. године и умро у иностранству, а друга двојица су изгубили животе на различитим  супротстављеним странама. Или пак немачку одмазду - стрељање на Буковима.

За време годишњих одмора, нарочито лети, Миливоје је долазио у своје село код брата Обрада. Ту су вођене интересантне расправе о II светском рату, њега као историчара, а Обрада као непосредног учесника у НОБ. Из неког од тих одмора у селу остала је анегдота: Миливоје решио да заврши свој „дуго припреман, а никад завршен“ рад о нападу немачке казнене експедиције на Сечу Реку 1943. године. По Обрадовој причи, највероватније са пуно измишљених ситуација, Миливоје намести сто у хладу крушке у дворишту да би на писаћој машини куцао свој рад. Како је двориште било неравно и сто се климао, он узме Обрадово столарско тестере и скрати један ногар да би уравњао сто. Док је то урадио, хлад се помери и сто остане на сунцу. Миливоје помери сто у нови хлад, али се сто поново клима. Он скрати други ногар. Опет иста ствар, хлад се померио. Он настави скраћивање ногара. Дан прође, у сумрак стиже Обрад са њиве и пита Миливоја докле је стигао. Миливоје му прекорно одбруси, какав је то столар (Обрад је иначе био и столар) кад направи тако низак сто на коме није могао да ради. Таквих заједљивих доскочица било је пуно, а по Обрадовом тумачењу рад није завршен због ниског стола.

Миливоје је био, док се није разболео, изразито леп човек, увек лепо обучен, са уредном фризуром и негованим брковима и веома учтив у опхођењу. Лепо је певао и свирао гитару. Духовит, понекад помало саркастичан, био је омиљен у друштву. У млађим годинама у Сечој Реци, нарочито у Косјерићу, упамћена су незаборавна дружења у некадашњој Вујића кафани, где је заједно са Ганом, Радом, Дражом, Вулом и другима, песмом и гитаром забављао друштво.

Миливоје, Вера и Обрад Маринковић

Вишечлано домаћинство - задруга, у коме се родио Миливоје, поделило се 1947. године. Живели су још две године у заједници док нису направили још две куће. Писац ових редова, унук Милорадов а синовац Миливојев, родио се као седамнаести  члан породице - задруге. Од 1949. године постоје три породице у три куће. Тежак рад на селу и понижавајући положај сељака, где је портир и најмањег државног предузећа био већи „газда“ од најимућнијег сељака, довели су до убрзаног напуштања села и одлазак омладине. Данас, од те три лепе куће, једна је празна и напуштена, а у друге две живи по једна старица. Нажалост, у Годљеву постоји још таквих празних кућа, а у појединим живи или једна старија особа, или неожењен „средовечан момак“.

Породична, Годљево, Илиндан 1954.

Милорадова (Миливојевог оца) генерација је крчила шуме и шикаре и правила њиве оранице. Сада природа све то неумољиво враћа у претходно стање, само још брже и драстичније.

Старих револуционара и „кочничара револуције“ више нема. Нема више ни наших поменутих професора историје. Да ли нас је историја, та непресушна српска тема, нечему научила?!

Док је Србија била земља сељака, било нас је.

                                                                                            Владета Маринковић, Ужице