Шестићи. Или умирање српског села

Спасојевићи


Демографи одавно упозоравају да је живот сеоских домаћинстава до те мере угрожен да је свако четврто село у фази нестајања и да ће ускоро са мапе наше државе нестати преко хиљаду села. У близу 2000 више не живи ни један становник. Само у прошлој деценији нестало је  150000 пољопривредних газдинстава.

У ову суморну слику наше лепе Србије потпуно се уклапа оно што се догодило са годљевским засеоком Шестићи.

Шестићи су се угнездили на једном брежуљку изнад речице Реновице, на самој граници према Сечој Реци. Чинила су га три домаћинства: Радована - Рака, Адама и Стевана Спасојевића. Рако и Адам су били браћа, а Стеван њихов најближи рођак. Не знам зашто Шестићи, oсим ако то није онај стереотип: био некад неки Шесто...

Златија и Радован Спасојевић

У Шестиће сам почео  да одлазим још као дете. Мој стриц се оженио једном од Ракових ћерки, а моја бака Гроздана – Гугула била је удата за Стевановог брата Милана. Обавезно за славе (Јовањдан) и приславе (Спасовдан), кад се билo шта друго прослављало, кад је требало помоћи у пословима, с поводом или без њега. Увек је ту било пуно деце, а имао сам утисак да нам се посвећивало доста пажње, да смо били вољени, мажени и пажени.

Сва три домаћинства била су добростојећа и личила су једно на друго. Дворишта лепо уређена, препуна цвећа. Около мноштво грађевина: стара и нова кућа (у Србији свака генерација мора себи да сагради дом), млекар, вајат, магаза, качара, казана, чардак, сушара за месо, фуруна за печење; подаље штала, овчарица, свињци и кокошињци. Све под конац, чисто и уредно. Ентеријери кућа брижљиво уређени, препуни ручних радова, ћилима, шареница, нецаних завеса, миљеа, квалитетног намештаја. И сада су ми очи пуне тог шаренила, природних, питомих и складних боја.

Ни у чему се није оскудевало.

Подруми су били пуни ракије, млекари чабрица са сиром и кајмаком, пресеци жита (кукуруза, пшенице, зоби). У шталама и башчама краве, свиње, овце, Стеван је имао и волове. Рако је скоро целе године имао једног или више надничара или „слуга“, радили су за мале наднице. Понекад за само који килограм жита у торбици. Спасојевићи су имали доста земље, велике воћњаке, простране ливаде. Посла увек много: покупити шљиве, испећи ракију, покосити, уорити сено, окопати кукуруз, обрати, пожњети, овршити, помагати око стоке.

Да су ово биле газдинске куће доказ је и то што се 1943. године овде сместио највећи део одреда команданта Горске гарде Николе Калабића. Калабићи (жена и деца) су ту провели и Божић. Никола је чак у чесницу ставио дукат. А 1944. за Јовањдан, обрео се  ту и чича Дража.
И то благостање је трајало отприлике до 60-70-их година прошлог века. Женска чељад се поудаваше, мушка поженише и углавном одоше од куће. Потомака Шестића има данас од Сече Реке, преко Косјерића, Барича, Београда, па све до Немачке и Канаде. У Годљево нико више не долази.

Остадоше старци. Притиснути годинама и болешћу, неспособни за привређивање.
На раскршћу између опстанка и нестанка, Шестићи су „одабрали“ ово друго.

Кад сам одлучио да се за овај број драгих ми Разоткривања позабавим овом темом, пожелео сам да се после много година поново запутим у Шестиће. Замолио сам мог друга Градимира (који је у родбинским везама са Стевановима) да пође са мном.

У  Шестиће се некад могло доћи са четири стране. Уз Реновицу до Перила, па онда путељком уз ливаде. Од Благојевића са друге стране. Од Лазића и годљевског гробља чак и колима до самих кућа.

А сада – ниоткуда.


Ливаде се претвориле у шикаре, и ловци их заобилазе. Кренусмо од Реновице уз некадашње простране ливаде, сада обрасле у трње и смреке. Спашавају нас дубоке гумене чизме. Од Стевановог домаћинства назиру се само делови кровова. Цреп попадао, рогови иструлили. Уз помоћ мотки некако успевамо да кроз остругу, коприве и бујад из којих се не видимо, прокрчимо пут до онога што је некада било двориште. Павитина, зова, бршљани и пузавице обмотали зидове, испели се до порушених оџака, ушли у собе. Сва врата разјапљена, нигде стакла на прозорима. Са страхом улазимо у кућу бојећи се да се нека животиња не устреми на нас. Сав намештај је ту. По њему попадали плафони, греде, пастуље, црепови, малтер. Види се небо.





Отварам ногом сандук у коме се некад чувала девојачка спрема. Унутра легло пацова. Ужас!
Ужас! Хвата ме страх помешан са мучнином и тугом. Излазимо напоље. Пада нам у очи у тој шикари неколико крупних, црвених цветова руже. Нестварна слика. Како ли се само изборила за живот у таквом окружењу? Последњи сведок некадашње лепоте.


Некада су ова три домаћинства живела као једно. Час посла путићима преко прелаза у суседно двориште. Сад се тако не може.

Враћамо се назад како би однекуд дошли до Раковог дворишта. Опет кроз прашуму. Од некад брижљиво уређеног воћњака остала су стабла обучена у метиље. За дивно чудо на њима има рода. Родиле џенарике, јабуке и крушке се посавијале од тежине плодова. Полудивље, полупитоме. Нема хемије, нема пестицида, обрезивања. Нико их не трује.
А оне рађају.




Наилазимо на гомиле црепа, камена и греда од помоћних зграда. Штала је још у најбољем стању. Ниједна поломљена црепљика. Магаза са млекаром такође. Стара кућа – рушевина. Врата широм отворена. Нова кућа у нешто бољем стању. На велику веранду ветар нанео гомилу лишћа. Једино на подруму катанац. Био је некад пун буради разних величина и сва су била пуна најбоље ракије.






Мој друг је некада био ловац. Каже да ова слика о Шестићима није једина. У глави ми немир. Мешају се слике онога некад и овога што сам видео данас. Да ли се то зове прогрес, да ли је то пут у будућност? Шта ће нам територије ако по њима не ходи људска нога?

Осећам се поражено, мучно. А тако би требало да се осећа држава и власт која не чини ништа да се ово посртање заустави.

Востани Србијо.

Милан Живковић,
учитељ у пензији









Коментари