Видосав Маринковић - историчар и песник


( 1930, Годљево - 1992, Сеча Река)

Милан Јовчић и Видосав Маринковић

Видосав Маринковић је рођен у Годљеву, код Косјерића 1930. године. После основне школе у Сечој Реци и гимназије у Ужицу, завршио је Филозофски факултет (на одсеку за историју) у Београду 1953.  

Предавао је историју у Основној школи у Сечој Реци, коју је и сам похађао као ђак. Дуги низ година (1960 -1970 ) био је и директор ове школе, упамћен као изузетни педагог и зналац националне и опште историје. Такође је Видосав Маринковић, уз свога рођака генерацијског исписника и колегу Миливоја Маринковића (који је био дуогодишњи директор Ужичког народног музеја) био први послератни професор историје на подручју општине Косјерић и шире околине. Током своје дуге педагошке каријере прикупљао је грађу из завичајне историје школства, чији резултат се видео у одличној монографској публикацији 120 година основне школе у Сечој Реци 1950-1970, издавач Основна школа „Јелена Лела Субић“ Сеча Река. После овог публицистичког рада, Видосав Маринковић је сарађивао у Међууниверзитетском зборнику радова (1981), када је запажену активност показао у Друштву историчара Србије, а извесно време био је и председник Друштва историчара Београда.

Познат као врсни професор историје и интелектуалац особитог кова, остао је мало познат као песник лирског дара, који је јавности обзнањен тек својом дужом родољубивом поемом Партизански Термопили (изд. Књижевно друштво „Развигор“, Пожега, 1981.), рецензент књиге био је Милован Витезовић.

            Друга песничка књига под насловом У Зоолошком врту (1987), открива Видосава Маринковића као дечјег песника, који је вешт у ритму и рими са финим познавањем дечје душе, нарочито близак свету природе и сеоском амбијенту родног краја. Следећа књига стихова за децу Дежурни свитац (Београд, 1989) потврђује га као озбиљног ствараоца за децу, да би последња књига Шта то ветар хоће (Самиздат, Београд, 1990) такође намењена дечјем свету и својим унуцима, сјединила у себи све изврсне стране двеју претходних, само још лепша, поетски сугестивнија, мисаоно дубља. „Она је везана за давне пределе сечоречког и годљевског краја у коме је песник и сам, као дете, открио дах вечног села, лепоту људи који с природом умеју да буду једно, здрави телом и духом“, истиче у предговору књиге Мр Драгољуб П. Ђурић, угледни професор и писац, пореклом из оближњег села Парамуна.
Бројне генерације ученика читавог овог краја, заувек су памтиле његове упечатљиве лекције не само из историје, него и многе животне.

            Историчар и песник Видосав Маринковић, према својој жељи, сахрањен је у свом родном Годљеву 1992. године.



ШКОЛСКА ЛИПА
У СЕЧОЈ РЕЦИ

Пред школом је расла липа
слушајући песме птица
гледајући ђачка лица
примајући сунца зраке
које често на њу сипа.
Кад исцвета у пролеће
мноштво пчела на њу слеће
Што је цела срећа права
какав терет издржава.
Липа мирис такав има
да га чуло радо прима.
Још благодет и ту даје
што се шири дуго траје.
По њој врапци цвркуташе
голубови гугуташе
пчеле струне затезаше
и данима ту свираше.
Ђаци игру налазише
чим под круну залазише.
Све то гледа, слуша она
уз акорде школских звона.
Гледала је наставнике
родитеље, учитеље
устанике и војнике
ал и земље издајнике.
И туђине расе више
који школу запалише.
Одолева липа ова
мећавама, олујама
пљусковима, мразевима
ударима свих громова.
Одолева и без боли
Одолева и одоли.

                                                                       приредила:
                                                                  Милуника Митровић

Коментари