Сунчана страна Субјела

Разговор са др Јорданом Марићем, интернистом, првим магистром медицинских наука из Субјела, и његовим оцем Јованом

Јован Марић

,,Субјел је само један. Субјел је Субјел.''

У гостима код породице Марић у њиховој породичној кући у Субјелу дочекани смо као најрођенији. Док је др Јордан, са којим смо уприличили виђење, пословао нешто по родитељској кући и заједно са мајком Живаном износио пред нас разне ђаконије, дотле смо ми слушали његовог оца Јована, који се искрено обрадовао нашој посети. Усхићено, као дете, желео је што више да нам каже. Ево и о чему:

Село Субјел је добило име по тврђава коју су Римљани саградили, постоји гробље на источној и југоисточној страни (човек кад је правио кућу ископао је главу). Тврђава је била на југоисточној страни, Турци су имали осматрачницу и они су преправили то латинско име. У Сарајеву имају документа о Субјелу, кад су Турци владали, Аличић је то објавио. Субјел је село чувено. Село Мушићи није ни постојало. За време Милоша Обреновића био паша Милош Мушан – Муса и имао синове, звали се Мушићи, по њима је то село добило име. Село Шеврљуге исто није дуго имало име. Тамо је било Марића имање...

Субјел је имао учитеља 26 година прије него Косјерић. Наша је црква старија него Милоша Обреновића у Горњој Добрињи. Ја сам имао тетку Мицу (Божичића Милића мајора жена), она ми је све причала. Марићи имају доктора наука Сретена, то је мога оца стриц, а Петар Марић је из ове авлије, овде била старинска кућа, он је купио 46 хектара земље, кад је Милош Обреновић давао људима – он није шћео да прихвати, него је купио за своје паре. Та тетка је однела документа Марића, она је рођена у чардаку код звонаре, чардак био, Немци су бомбардовали, (ја сам био у артиљерији против силе Осовине, стаљинградски топ сам имо, био у штабу као школован, волио ме командант, ја место тенка пророко џаду 7 метара и ишо у корпус на одговорност, добро, био сам несташан, само нисам волио да се тучем). Много докумената је изгорело у бомбардовању. Сећам се теткиних прича, кад ми је шила кошуљице, биле пртене, код моје маме.

Мој отац је имао 24 хектара земље. Човек мора да ради да би имо да живи, мене боли вена од јаког напора, радио сам много. Тај се човек који пропасти имовину њему се даје старатељ. Исеко сам шуму, каже. Па јеси је ти посадио?

Овде има много дошљака. Субјел је много отишо на миразе. Субјел је имао парцелу овде, 100 'ектара 'шенице прве класе сјеменске, Субјел је имао много сијена, Субјел је имао Превију ђе је ? битка, Радивоје Брадоња водио борбу са Ајдачићем...Марићи су направили цркву од тврдог материјала па су купили велико звоно. Аустријанци су, кад су водили борбу, скинули звоно, а наши људи, знаш како је кад је рат, затуче те, и ако нешто знаш – нема, не вреди. Ово је звоно купио краљ Александар за Субјел. Наредио да се направи водовод, еве га овде, нико не може да га користи, дуга је прича. Деветоро из Марића је погинуло на Солунском фронту у Првом рату. Мој ђед је био на Церу командир батерије под командом војводе Степе Степановића...
Сретен Марић је сва документа од доласка Марића овде оставио у Ужицу, али су комунисти бацили у неку шупу, подлагали ватру.

Жао ми што је тетка Мица морала да побегне (као комуниста), слабо сам шта искористио. А волио сам историју, волим људе, волим доказе, волим старину...волим да прочитам још неку књигу, ал' много радим. Гробље треба да се испита.

Сретен?  Ја сам био ђак кад је он волио да се скија, ливада Протића, скиј'о се и звао мене, он је стриц моме оцу, јабуке опале на путу, каже он Јово, кажем ја е деда, оди вамо, узми, ја кажем па нису моје, па каже то је неког глупана није знао д узме, узми ти. Марићи воле д' имају.

Он није познав'о знање ничије, он је такав рођен, ту у природи. Његов отац је Стаменко, а Стаменков је отац Манојле а Манојле је брат Петра нашег овде, имало је пет браће, и тај Љубиша Марић што је био председник општине, он је од рода нашег и онај што је отишо у Мушиће, и нема тачних докумената, овај што је направио родослов – не слажем се ја сасвим, документа однета за Београд.

Сретенов стриц, Комнен, он је био разбојник, разгонио вашере[1], а Новица је његов ђед, а Милан је његов отац који се никада неће у Субјелу таки родити. Посечио од Таора до Јавора и био ашчија. Он је био у Београду и радио у дрогерији и њему су у банци пропале паре и Перо Васиљевић с још неким људима, он није дао пару, купио стан у Косјерићима, Зорка била горе, Мићина мајка. Она је од Марића, Мићу је родила Марића мајка. Милована Продановића – Марића мајка. Стојка из Добриње... Те Марића жене, знаш како се то звало и причало:

У Мариће подај слободно ћерку ако имаш. Марићи воле своје жене и држе их на длану. И тачно је то. Јордан то можда неће да ми посведочи ал не мора, и он то тако ради. Ал, немој, каже, да узмеш из Марића.

Свеле Исаиловић – родила га Марића мајка. Био у ајдуцима.

Млађен Матовић – родила га Марића мајка. Био у ајдуцима.

Милета Максимовић из Богданице – родила га Марића мајка.

Новак...

Видиш како: 50 година је она са мном. Њена сестра умрла, само јој осто још један брат, умрли. Значи да је било под овим условима....Чујеш: ако ти имаш да поједеш, имаш да попијеш, имаш на време, ја никад љут нисам, ја имам толико расположење да и кад нешто није добро – биће добро.

Јордан: Е чули смо из историје и политике. Испричај, тата, још нешто из живота ако имаш.

Не могу, нек се склони Живана. Сви су Марићи швалери. До једнога. Живана, волио сам жене, ал' тебе понајвише. Смех


др Јордан Марић

Од Вашег оца смо чули и историју и порекло и политичке прилике, шта бисте Ви додали овој субјелској причи?

Ја увек волим да кренем од неких почетака. Где смо, шта смо, одакле смо и тако.  Ми смо успели да направимо породично стабло уз помоћ историчара Милете Симића из Малог Пожаревца. Пошли смо од давнина, он је узимао податке из Српског архива у Београду, онда из Ужица из архива, па овде код нас у Субјелу код Милутина. Он је дао на увид црквене књиге које су веома старе па је то веома пажљиво рађено у цркви. Био је и у матичној служби у Косјерићу.

Марићи су дошли око 1750 године када је дошао Милин, он је дошао из Севојна а иначе Марићи су дошли из Малина у Црној Гори, потез око Шавника. Раније се звао Малине, још од Цвијића, он је описивао у његовим књигама Мариће као једну од најутицајнијих породица у Субјелу, као оснивач села. Поред Марића дошли су ту и Поповићи, врло утицајна фамилија и моћна, 13 генерација свештеника. Па онда Протићи којих нажалост сада немамо, отишли су по Ваљеву и којекуде. Било би значајно писати можда неком другом приликом, али битно је да сте ви ово започели, ово је храбар потез поготово у овим временима, захтева доста одрицања и личних и материјалних. То ни знатно моћније средине које више издвајају и за туризам и за издаваштво - не одваже се да напишу тако нешто.

Дакле, ми смо успели да од 1750. па на овамо извучемо лозу Марића. Били су Петар и Глигорије, од Глигорија смо настали директно ми, од Петра је настао други део Марића, то су Жељкови Марићи, Жељка нашег Марића (професора физичког васпитања), Љубишиног сина.  Један од Глигоријевих синова отишао је на мираз у Никитовиће у Мушиће и одатле Марићи у Мушићима.


Хајдемо мало да чујемо Ваш животни пут

Ја сам се родио у Субјелу, моја мајка Живана и отац Јован су ме добили 8. фебруара 1968. Баш у Марићима овде у старој кући дединој сам се родио. Браћа су се изделила и моји су основали ново домаћинство овде, 68-е године. Завршио сам школу овде у Субјелу, Имао сам срећу да имам доброг учитеља Живка - Жика Папића. А изашло је одатле доста добрих ђака који су касније успели да заврше школе и факултете. Мој тата каже овако „Јордан завршио школу... Он доктор''... смех... „Ми смо сви овде доктори, само је он успио д' овери диплому а ми остали нисмо.“ И има ту истине. Ова брда овде и ми у њима, посматрајући Субјел и остала села око Косјерића, некако ми се чини да смо ми онако по народски бистри људи, чини ми се сад, дал' то успемо да докажемо или не – то је друго питање... Од петог до осмог разреда завршио сам у Косјерићу. Овом приликом ћу истаћи то, опет сам имао срећу, покојни Радојица Радовановић, наставник руског језика, био ми разредни старешина. То је била врло фина и добра генерација и некако лепо је то време било, волели смо се међусобно, било је ту поштовања и свега али успели смо да извучемо доста знања из школе у Косјерићу, или тако ми се бар чинило јер из наше генерације има људи који су завршили факултете, ако је факултет мерило колико је неко бистар, да ли вредан, да ли интелигентан,  једно од мерила свакако јесте. Међутим хтео бих да кажем да од наше генерације има много паметних људи, паметних ђака, који су били одлични ђаци а који нису завршили факултет, што не значи да су мање вредни, таман посла, али нису успели да заврше факултет из овог или оног разлога. Некима је недостајало храбрости...

Субјел је иначе опозициона средина, опозиционо смо оријентисани, с правом или не, да сад не улазимо дубоко у то, углавном то време је било лакше за студирање. Мој отац је човек који је живео и живи на селу, који је радио али који много чита, ја сам порасто на српском епу на крају то се да и видети из разговора и тако, али је он мене школовао радећи, радећи на страни, мајка била код куће. У то време је било лакше завршити школу и факултет и чини ми се и јефтиније и некако кад сад направимо осврт, колко год људи били опозиционо оријентисани и острашћени што није свакако добро, то је било праведније време. Моја супруга и ја смо сад доктори, обоје, ја сам и магистар и после ћемо доћи до тога, и специјалиста и супруга је такође, и имамо троје деце, али данас је тешко школовати дете. Ваљда су се времена променила свуда па и у Србији па је тако како јесте. Мајка Живана се убацује: „није сине ни ондај лако било...''

Завршио сам потом усмерено образовање у Косјерићу, техничар за физичку хемију, а онда одем на факултет у Новом Саду пошто су мамина браћа живели тамо и желели да и ја тамо студирам. После уписа одем у војску. Прву годину сам завршио тако што сам све испите дао у јуну и прешао одмах у Београд. Завршио сам факултет без изгубљене године. Па ето био сам вредан, али им'о сам и среће а срећа прати храбре, ја то тако посматрам, могло се десити да не завршим у року ал ето успео сам оно што су родитељи хтели и што сам хтео и ја, једноставно да дођемо до тог неког заједничког циља.

Али морам да се вратим на упис... Следи прича о томе како се није нарочито припремао, у то време није било уобичајено да се узимају часови, хвали професора Света Лазаревића, хвали професорку Наду Маљковић која их је све спремала латински факултативно а без накнаде. И како је отишао сам и како је то ипак храбро доћи из неког Субјела у велики град.

Супругу сам упознао на факултету. Она је рођена у Лици у Грачацу, студирала је и завршила три године факултета у Загребу и кад су дошле те ратне године она је дошла из Загреба, студирали смо заједно и један период смо провели заједно и учећи и спремајући испите, исту школу смо завршили, исти дан смо дипломирали 28 децембра 1994. на офталмологији, онда смо у Београду завршили обавезни стаж па започели специјализацију из интерне медицине 1996. године. У два наврата смо покушавали да видимо шта је са Косјерићем. Даница је била више него ја искрено, зашто, зато што сам ја сматрао да ће доћи до стагнације у смислу усавршавања, тако је и било. Не кукам ја тако, ко зна зашто је то добро, на крају ја сам и сад са косјерцима и за косјерце и ја стварно волим Косјерић и овај наш део посебно. Међутим некако није имало места ту у Косјерићу, па смо отишли у Пожегу. Специјализације смо сами финансирали. Наталија нам се родила 1997. године, 2000. се родио Милутин,  а 2002. године фала Богу, родио се Драгутин. А ја сам радио у Дому здравља у пожеги од 1999. до 2003. године. Онда напустим државни посао, Драгутин се родио, у октобру месецу, одем на Дивчибаре да радим дечији рекреативни туризам. Врло хазардерски потез. Имао сам бојазан и сметњу од родитеља и од  Данице како ће се то завршити али ето ја сам био одлучио тад, нека моја одлука прва не консултујући породицу, што иначе не чиним. То смо одрадио, уштедео неки новац и отворио ординацију 15. марта 2005 године. Лекарска ординација ,,Субјел'', то је лекарска ординација опште медицине, а од августа 2015. то је Поликлиника ,,Субјел''. Имамо готово све области заступљене: интерну медицину, педијатрију, хирургију, неуропсихијатрију, медицину рада и општу медицину, физикалну... не знам дал' сам нешто заборавио. Углавном то функционише. Супруга и ја смо 2008. постали интернисти. Ја сам 2010 године и магистрирао на Медицинском факултету у Београду. Супруга је сад на субспецијализацији за гастроентеролога.

Да ли уопште треба да питамо зашто се поликлиника зове Субјел?

Као што сам ја тако добио име по татином ујаку и моја деца (чули смо анегдоте о именима), исто тако је мени у моменту било јасно како би ординација требало да се зове. И сад један мој друг из Новог Сада каже мени: „Ајде Јордане не буди луд, ко још даје Субјел ординацији да се зове, што не даш неко лекарска ординација медикус или тако нешто?“ Ја кажем, па Медикус је лекар онај који ради, који лечи из грчко-латинског корена речи. Медикус може имати и у Београду и у Смедеревској Паланци, може имати и у Панчеву и Новом Саду, али Субјел је само један, Субјел је Субјел. А ако ја нећу, ко ће? Ја сам саопштио овим мојима и реко сам и Даници и они су ме подржали. Показало се временом да је то исправно, зато што су то људи прихватили на тај начин, јер то је оно што је наше.

Хајдемо још мало о том вашем Субјелу

Ми имамо село које је на лепом месту, надморска висина је од 500 до 700 метара, ја немам тачан податак, Божовићи можда и 750. Наша кућа је овде на 635 метара, црква је на 600 метара. То је надморска висина која је изузетно благотворна за живот. Мој тата каже да смо ми људи који су окренути сунцу. Субјел је на сунчаној страни, то је падина Субјела, значи ми смо увек окренути сунцу и греје нас сунце. Имамо услове за гајење воћа и поврћа. Имамо цркву из 1819 године (и Монографију цркве), имамо школу од 1832. године, то Милијан пише сада. Онда имамо задругу, било то некакво задругарство, касније задруга прерасла у „Повлен“. Повлен је једно време добро радио онда се десило то што се десило. Отац се убацује да је ту било доста лопова. Нажалост, нас има све мање гледајући по становништву, то је велики проблем. Истина, имамо парохију где гравитира десетину села и више од десет. Ја мислим да је сада седам села у парохији.

Отац: Ево сад Горња Добриња сад чувена, Субјел кад је им'о цркву и школу нико није ни знао за Горњу Добрињу.

Јордан: Имамо обележја нечега из прошлости. Били смо се међусобно, убијали, то је најстрашније и не дај Боже да се више деси. Имамо у Субјелу гробље стрељаним комунистима. Филип Ајдачић их је стрељао на Превији и кости су пренете и сахрањене баш испред продавнице. А опет педесетак метара одатле подигнут је споменик Дражи Михајловићу јер је Субјел у то време био четнички крај. С једне стране не ваља што се тако десило, с друге стране то је нешто што би требало да нас опомиње и да се не понови.

Шта мислите, шта би требало чинити?

Размишљали смо и ступили у контакт са неким људима да направимо историјски приказ Субјела, околине и цркве, школе и задруге, и општина је некад била у Субјелу. Да покушамо да региструјемо тај ужи део Субјела као културно јавно добро. Имамо елемената за тако нешто.

Одлично. Ево, нека овај часопис буде најава те идеје и визије.

Разговарао сам са председником опшине, и, наравно, са Вама из Туристичке организације. Ви имате доста материјала. Треба да формирамо групу ентузијаста и стручњака (локална акциона група), која би се тиме бавила. Отац има дигресију у вези са споменицима -  да су требали и Титов споменик да ставе поред нека стоји и он ту поред њих...

Имамо доста људи који би помогли и који су помогли Субјел. На пример Стево Пантовић, сјајан човек, грађевински инжењер, који је успео, отишао у Русију. Реновирање звонаре и помоћ цркви. Онда пре њега покојни Милан Вишњић, заједно са мештанима са парохијанима, направио црквени дом, пут,  јавну чесму, реновирао први пут звонару. Сад имамо једног нашег човека из Мушића, Томо Василијевић, њему је отац из Василијевића из Каленића он је у Беранама у Црној Гори, има фабрику гранита. Он је донирао гранитни мермер. Прота Милутин и ја смо ишли у Црну Гору да одаберемо. Тако да се ради доста, имамо цркву која тако лепо изгледа, која је одржаван и сређена. Имају тако неке занимљивости везане за Субјел и за Мариће конкретно. Каже се: ,,У целом свету кило мозга а у Марићима –пола кила.'' То је из народа. Исто смо чули и од наставника Перише Марића. Марићи су одувек важили за умне људе и речите.  Оно што тата каже :„У Мариће дај а не узимај...“ , каже се и: ,,живи ко Марића жене“. Да мало ја то образложим: Жене у Марићима лепо живе и та нека родна равноправност, сад је то ушло у терминологију, или та нека еманципација жена у Субјелу и у Марићима је почела знатно раније него и у Западној Европи и пре Кларе Цеткин. Јер наше жене нису сматране као неко ко је најамна снага, ко је изродио децу. Ево код нас нпр у породици, мајка је сасвим равноправна, некад чак и изнад тате. Код мене у кући. Код мог деде такође. Прабаба Велика, такође. Ево овде у околини код ових наших Марића, такође. А зашто не узимај? Па ако је узмеш она је газда у кући, она је бистра и речита, оно што малопре рекосмо. Не можеш је подјармити, не можеш је испод себе ставити. Е али управо ово што тата каже: познати су Марића мушкарци да воле жене. Е сад да ли воле жене изван брака или не воле...Али у својој кући си господин и волиш своју жену а... ето каже се да су Марића мушкарци мало немирни, да су љубавници, или да су, да мало лутају... не оправдавам то, значи ја имам неко своје мишљења о томе, али то је тако.

Да се вратим сада, дакле, имамо Субјел изнад себе који је 924 мнв, врх. Има сад та два стуба, два репетитора, с једне стране то је добро да имамо на брду, с друге стране то је чиста комерцијала, нагрђено је брдо, али Боже мој. Ми видимо само велики Субјел одавде. С друге стране има мали Субјел. Субјел је у облику слова М, један крак и други крак. Ја сам обилазио Субјел са разних страна и из Душковаца, од Крсмановића кућа сам га сликао и мени у знаку Субјела брдо Субјел, сви ми имамо неко своје брдо; значи Субјел, у оквиру тога црвени крст и змија у облику латиничног слова С около Хипократовог штапа и три боје: бела, црвена и плава као српска застава, тробојка. Тако сам ја направио мој знак Субјела и знак ординације.

Код нас је мајка стуб куће била, тата ме научио да волим историју а мајка ме научила да верујем и да се молим Богу. Ми смо везани за кућу. Али, Бога ми, то важи и за цео крај - тврдокорни смо и прилично крути и тврдоглави. Е то је оно што не ваља и ми смо оно како се каже – никад поп у свом селу. А кад одеш онда се покаже сва раскош човека. Ево да се вратимо на Сретена Марића, Сретен је велики човек. Кнез Алекса Поповић, човек – ратник, диван и по нарави, кажу. Субјел је годинама трпео због тога што је био обележен као четничко место, али није велики број људи ни био у четницима. Била су то незгодна времена, али људи чине незгодна времена. Из Субјела нема људи, колико ја знам, који су вршили нека злодела. Не би ја бистрио неку велику политику али да направимо неко запажање. Тешко је бити обележен, ми смо били четнички крај. Све што долази од Субјела у то време није било добро, било је претња. Ми смо имали Љубишу Марића у то време председника општине, сјајан човек. Па онда Тиосав Божовић, поштен човек, Тиле је био ко душа. Али Субјел за време мандата та два човека није пуно добио. У време Љубише добио је џаду, добар пут у то време. За време Тиосава ни то. Али то управо одликује и поштење тих људи. У Субјел су и тад долазили људи те се кријући венчавали код покојног попа Радоја. Ми смо имали срећу У Субјелу да имамо добре свештенике. Поп Радоје, онакав глас, онакв појац као што је био он, то се тешко налази. Онда Милутин који је временом толико сазрео, њему је глас сазрео и он јако лепо поје. Он је врло вредан, људи су спремни да причају о разноразним стварима, да је он овакав или онакав, али за тим човеком нешто остаје. За време попа Радоја је направљена ова црква, у то доба, направити камену цркву, кречњак камен са Брезовог бријега овде.


Отац: Слушај да ти кажем. Ти са њом да решиш питање (поменула се Радмила Васиљевић чију си им књигу поклонила), видиш Косјерци отимају Мркшину цркву. Није тачно, Мркшина црква је на граници Субјела. Била Црквина, Вишња која је била дошла од давнина имала два сина...

Јордан: Задругарство у онаквом облику ће бити тешко обновљиво, ово су друга времена, ту нема ни потребе за таквим нечим. Сада нажалост ни нема потребе са овом констелацијом становништва. Имали смо салу за игранке; треба да направимо мокри чвор, чајну кухињицу, да уредимо простор где може да се одржи свечаност или весеље, донаторску вечеру, књижевно вече. Па ће онда доћи ђаци из Косјерића, планинари, па ће моћи да дођу они из Београда и опет да се слије нешто. Али нека неко буде координатор, нека то буде Туристичка организација у сарадњи са МЗ. Да не будемо тотално на маргини збивања. Мора МЗ да има бољу везу са општином. Нажалост, на прсте једне руке се могу набројати људи који би волели да се то обнови и који то гледају шире. Ја сам данас много богатији зато што смо причали о томе, то оплемењује. Идеја је све, од идеје све креће и ако има мало добре воље онда ће то да се одради.

Помало пишете и песме. О чему?

Песме су, a о чему другом, него о љубави, и о Субјелу.

Ја се молим Богу и кажем Боже помози ми да помогнем болесном човеку. То ми нешто најсветије што могу да урадим. Ето задовољан сам животом, лепо ми је у Субјелу. Ја сам стално у Субјелу и кад нисам физички ту. А долазим често, бар два пут седмично, викендом обавезно. Имамо добро домаћинство, тата и мама доста раде, одржавају домаћинство, ми помогнемо.

Ја сам по природи човек верујући, идем у цркву, молим се Богу, славимо, причешћујем се и кажем ,,помози ми Боже да помогнем што више могу“. Лични интерес је нешто најлошије код Србина а наш колективни интерес је замро. Ја например дођем викендом овде, суботом и скупим људе, плаћам људе, узмем будак, Слађана из МЗ и ја чистимо и крчимо око продавнице. И људи кажу ,,аух луд ти је доктор, што му ово треба''. Али од нечега се мора кренути. Не кажем да сам ја добар, треба да будем још бољи. Ми смо имали то што смо имали али смо опет помало промашили. А знате где је једина истина, негде на средини. Ја нисам никад закачио неког бољитка, моји родитељи су овде у Субјелу. Ја никад нисам имао пакетић, као сељачко дете, ни моја деца немају... Али било је више поштења. Да ли је само време донело или идеологија, 'ајде да не улазимо у велике приче. Али смо дошли у позицију да ни ово не ваља. Очекивали смо промене као озеб'о сунце, видели смо шта су нам донеле промене 2000. Како ко дође тако...

Очекујемо опет неке промене, не знамо шта ће нам донети, али ако би престали да верујемо и да се надамо - нема нас нигде. У сваком појединачно је проблем. Али у сваком времену има и нешто што је добро. У Туристичкој организацији је добро кад је Снежана била што је изашао овај часопис. Можда има нешто и у овој причи што није требало рећи и што смо погрешили. Људи ће рећи, време ће показати.





[1] ,,закачко се с људима, поготово ти Милићи, и они су ти разбојници, био неки чувени јунак, Саво Милић...'' и тако уследило мало подуже објашњење занимљивог Јована

Кућа Јована Марића једног топлог новембарског предвечерја

Не зна се шта је укусније а најлепши прави домаћи црни хлеб






Коментари