Дворац у шуми

                                                                                   Милена Ђокић

                                                                                    1951 – 2011.

Бањица у Сечој Реци, Видовдан 1933. или 1934.

         1. Миле Радосављевић - Прћо                                          Трубачи:

         2. Витомир Игњатовић                                                  1. Вуле Васовић

         3. Продан Ђокић                                                         2. Боривоје Ерић

         4. Благоје Митровић -Буђо                                       3. Блашко Перишић

         5. Милан Спасојевић                                        4. Живко Илић (Чоловић)

         6. Мара Митровић - крчмарица                                      5. Буде Перишић

         7. Свеле                                                                      6. Вуле

         8. Роса Митровић

         9. Лазар Лазић из Годљева

       10. Симка Арсенијевић (Алексић)

       11. Гвозден Митровић - Гођо

       12. Вукола Маринковић

Све је почело давних шездесетих година када сам још ишла у Основну школу ,,Јелена-Лела Субић'' у Сечој Реци. Од куће до школе, и натраг, сваког дана сам пролазила поред Лучића гробља. Оно је, са својом околином, код нас, деце, будило радозналост, али још чешће изазивало подозрење и страх. Причале су се разне приче о догађајима који су се дешавали, а оне су обиловале тајнама, фантазијама и мистеријама. Сам положај тог гробља, које се налази на раскрсници три пута, још више распаљује људску машту тако да се број тих прича никада није знао. Тромеђа увек код људи изазива нелагодност, недоумицу и загонетку.

Ми, деца из околних села и заселака смо, углавном, већину тих прича знали и између себе препричавали, понекад нешто додавали и одузимали и такмичили се у маштовитости својих казивања. Једино мој најбољи друг Жика никада није учествовао у томе и кад би се повели такви разговори, мрзовољно нас је напуштао. Није ни пре ни касније коментарисао било чије причање, тако да нисмо могли проценити шта је у ствари мислио и осећао. Пред крај четвртог разреда ми је рекао да ће ми показати дворац у шуми и воду која лечи слепу децу. Одвео ме је до једне стублине у подножју брда у близини Лучића гробља и рекао да ако се умијем том водом и у њу бацим металну парицу, никада нећу ослепети. На дну те стублине сам видела пуно ситног кованог новца чије значење тада нисам знала, али сам схватила да то место неко посећује. На то је указивала и угажена уска стазица. Кад сам га питала за дворац, објаснио ми је да су дворац срушили комунисти, али он и даље постоји ноћу, а дању нестаје. Било је ту још његових објашњења, па чак и то да је његов отац често виђао госпођу у црној одећи са пуно слепе деце како иду из дворца ка стублини. Наравно, то је била тајна коју никоме нисам смела поверити, јер би у том случају дошли комунисти и све нас побили.

Ја сам отишла из села на школовање и много година је прошло од тих наших дечијих заклетви. Сасвим случајно сам се после четрдесет година дотакла те приче и сазнала да је на том месту пре Другог светског рата стварно постојао летњиковац у коме су боравиле богате попадије из Београда и доводиле слабовиду децу да се умивају водом из стублине. У непосредној близини био је саграђен дрвени објекат у коме је на Видовдан или Илиндан служена литургија, после чега је био народни вашар и коло се играло. Претпоставка је да је за све то био заслужан прота Милошевић који је раније службовао у Сечој Реци. Значи, на овим нашим просторима, почеци сеоског туризма у комбинацији са бањским, датирају још пре Другог светског рата. Тачно је да је та вила конфискована и срушена после рата и да је од грађевинског материјала утрошеног у њу, прављен Задружни дом у Сечој Реци. Намештај је разграбљен и према неким тврдњама виђен у појединим комунистичким кућама у нашем окружењу. Посебно су истицане плишане столице необичне лепоте и комади дрвених ормара, као и порцелански лавор и бокал за умивање. Од живих стараца из непосредне близине Лучића гробља сазнала сам много детаља везаних за ову воду и летњиковац, као и за његове станаре. Многи од њих су као деца доносили сир, кајмак, јаја, пројино брашно, шумске јагоде, купине, воће и поврће и продавали тим госпођама. Неки од сеоских мајстора су им вршили ситне поправке.

Нисам сазнала ништа о том удружењу попадија. Да ли је то било организовано или појединачно, да ли је у томе Црква имала удела или Коло српских сестара? То је ствар за историчаре и истраживаче, а мени је потврда да мој друг Жика ипак није лагао и да је његова прича у основи истинита. То што је мало више употребио машту, не мари. Знате, ми тада нисмо имали телевизоре, телефоне, компјутере. Само по нека кућа у селу је имала радио, струја је тек била доведена.

Да ли је све ово вредно истраживања млађих нараштаја? Да ли је вода стварно лековита? Да ли треба тражити потомке станара летњиковца као и његовог власника? Мора да постоји негде нека фотографија у њиховим албумима, неко писмо, или просто нека забелешка у дневнику. Да ли треба покушати обновити то здање? Све су то питања на која само младост може да одговори.

Милена Ђокић (девојачко Митровић)
и Милуника Митровић