Грм у времена и памћење уписан


Милан Живковић



Кад прилазите Сечој Реци, прво што вам је у видокругу су цркве, стара и нова. И звонара. А кад прођете прве куће, Боркову хладњачу, Милошеву кафану, стару и нову школу, Дом и пошту, пре него што пут завије удесно је раскрсница. А у њеном окриљу – дрво.
Не дрво – храст.
Не храст – грм.




          Грм је више од храста. Горостаснији. Стаменији. Онакав какав су имала сва места и сва села у овој Србији која имају прошлост и славу: Таково, Орашац, Марковац, Милошева Добриња.
          Он вам својом раскошном крошњом на тренутак затвори видик. Па у оку само он и ништа друго. Укорењен у прошлост и живот Сече Реке. А кад приђете ближе, видите да није сам. Шћућурио се уз њега мали, бели крајпуташ.
          Споменик до споменика. Слова на њему избледела, нечитка. Чича Радован Обреновић сведочи да га је отац Миленко Јовановић из Цикота подигао сину Радојици погинулом на Јавору 1876. године и покопаном ко зна где. А испред њих, у дебелој хладовини грма, увек као и сад, сто са две клупе. Стамене, чича Радованово дело.
           Знаменита личност наше цркве и наше историје, Митрополит скопски  Јосиф Цвијовић, који је своју свештеничку каријеру започео као капелан, свом тасту пароху маковишком Сими Ђурићу, у својим мемоарима пише да је често и радо седео са учитељeм Дмитром Јовичићем, ,,под грмом у Сечорјечком парку“ (1903. година).
           Било би лепо кад би се и сад тај простор могао парком назвати. Од парка ни трага. Остао само грм.
          Он не пркоси, не инати се као његов старији брат у Савинцу код Горњег Милановца што се нађе на путу силницима па заврши на ломачи. Дођоше по мраку, у глуво доба ноћи, к'о вампири. Наоштрили секире и тестере. Шта је за њих свето, живот, живо биће. Трајање од шест векова.
         Овај наш ћути. И одолева.
         Погађале га муње и громови. Ломили ветрови и олује. Сакатили електричари, сметао жицама. Он ни гласа није пустио.
         Стиснуо зубе и надживео их.
         Кад смо били деца окупљали смо се у црквеној порти. А кад смо поодрасли наш центар света био је грм. По завршеним радовима, у смирај дана, знало се: под грм. Много нас је било. Орила  се наша граја, смех, песма, хармоника. Нису нам сметале ни умрлице прикачене раjснадлама на његову кору – доказ да живот има почетак и крај. Храст и ми смо славили живот.
         И наше одрастање.
         Зачудо, сад на њему нема умрлица. Можда зато што му је кора толико огрубела па више није погодна за ту намену.
         Радовао се нашим првим симпатијама, првим љубавима и првим пољупцима. Испраћао нас без љутње у мрак, у осаму. Моја девојчица, варошанка, и ја смо се држали за руке. Причала ми другарица да су се неке маме криле иза завеса да виде то „чудо“. И нису имале нимало разумевања за толику слободу и тако отворено исказивање емоција.
          А сад да се вратимо мало даље у прошлост. Памти грм много више. И није све од нас почело. Мудри и свепамтећи, старине Милош Лазић и Радован Обреновић, не усуђују се да процене његову старост. Слажу се да то мора бити више од 300 година. А другог сведочења ни писаног трага нема. До 1943. године кад су Немци спалили Сечу Реку до темеља, друштво су му правиле две кафане, прва је Десанкина и друга - Драгославина и Милошева. Толико близу да се пиће понекад доносило под грм. Два пута се под њим окретао во на ражњу. Оба пута у славу изборних победа. Први пут кад је овдашњи трговац Јакша Томић 1935. године изабран за посланика у скупштини Краљевине Југославије, а други пут кад је ДЕПОС добио изборе у општини Косјерић 1992. године.
          Угостио је 1938. године тадашњег председника владе Милана Стојадиновића и министра војске и морнарице, нашег земљака, генерала Љубомира Марића који су дошли у обилазак Среза црногорског.
          На великим вашарима, Петровданском и Великогоспојинском, кад плац није могао да прими сву количину придошлог народа и под његовом крошњом вило се коло.
          Пожелимо му на крају дуг живот и добро здравље. И неке нове догађаје који ће му улепшати дане. 



Промоција часописа ,,Разоткривања''
09.10.2015. Сеча Река




Коментари