Позориште на селу

Разговор са Недељком – Неђом Маринковићем (72 године брака и 8 праунучади)

Био је наш први саговорник, упутили су нас на њега као некога ко има пуно животног искуства и успомена.  Банули смо без најаве и затекли Неђа и супругу Миленку на трему испред куће једног прелепог априлског поподнева, одмарају... Као да су само на нас чекали, расположени за разговор; питомост и благост људи у поодмаклим гoдинама нашега краја - дивна је особина.

Одакле су Маринковићи?

Маринковићи су дошли из Херцеговине. А 44. смо дошли овде, ово је била ледина. Видосављев и мој отац су се поделили, они су били близанци. Мој чукунђед је држо Љуба Марића (генерала) на рукама (био кум)... Кад смо дошли овде почели партизани да долазе. Ја сам се у то доба дружио са Калабићевим сином Мишом, исто смо годиште били. Те 1943. било је доста свадби, Калабићев свирач Драшко свир'о (свадба код Бошка Рогића), биле игранке по кућама. Онда 43. почеше да се "колебају", четници мало посрнуше... Ова кућа је почела да се зида кад је била борба на Јеловој Гори, партизани пробише, бижали смо, морало је да се бижи. Бижали смо до Дивчибара, па онда до Мионице, па из Мионице у Ваљево, па на Мравињце, па се вратили овде, и после су четници отишли у Таор, партизани узели власт... омладина УСАОЈ, ја нисам ћео...

С десна на лево: Драгољуб - Неђов отац, Петар Ђурић (стрељан),
трећег не знамо; Вукола Маринковић-Крстивојев отац;
Милош Јанковић, стрељан, Зорко Тешић (позорииште), Радомир Јанковић

Како сте се Миленка и Ви упознали?

Нас двоје се узели 1946. Ја уз'о 16. А она 15. Ја јединац, она јединица. Миленкин отац био угледан човек. Маринко Јевтић. Јакша Томић, чувени трговац, у њега полаг'о, био му је главна узданица. А Миленкина мајка је била код попа Новака Милошевића к'о посвојкиња 15 година. Као дијете одведена. Попадија је научила свему.  Кад је Јакши долазила влада (председник владе, 18 лимузина дошло у Сијечу Реку),тада је звата Новка да спрема ручак. У то време су била (по)сијела код кафеџија, па се зовне позивницама, домаћин иде на вечеру, кафеџија бира кога ће да зовне, кол'ко кућа и све газде кућа дођу на вечеру; Драгиша кафеџија, Неђо... онда се зовне Новка и спрема ручак. Па после кад је дош'о Калабић спријатеље се његова жена и Новка. Ко је тада мјесио колаче – Новка је знала.

Свештеник Богољуб Милошевић са породицом:
синови Новак и Микица, супруга Ружа, ћерка и Новка

Маринко Јевтић, Миленкин отац

И мој отац је био угледан човек. Био у Краљевој гарди.

1947. нам се роди први син, па умре, 48. други па умре и он, па ја послије, двије три године (тада почели да ћерају у бригаду),  био сам у бригади на ауто путу, на Гоч планини, па две године у војсци (комесар ми био Џемал Биједић а Бјелогрлић пуковник, ја сам био писар у пролетерској дванестој славонској бригади), било гадно време, Информбиро итд.

И тако се Продан родио тек 1952. А Живадин 1954. Продану је име Стаменко.

?

Па нису нам се дала ђеца. И онда поп Милоје и попадија су нешта веровали, нека Биџа из Сијече Реке кума и да се роди дијете и кроз прозор да се поведе и да му прода...знаш...и тако.

Чекајте, па откуд онда Стаменко?

Па кум кад дош'о после оће Стаменко. Али ост'о Продан, сви га тако звали.

Игра се с маказама док прича. Упада Миленка: Немој'де, пресећи ћеш панталоне. Смех. Ти си шио? – пита Бранко.

Јесам.

Шта шио? Шио њему, каже Миленка. Смех

Па мени. Им'о сам имања, а један био... Панталоне ове сам ја шио некад (показује на себи). Немачка машина (PFAFF).  Машина моје бабе по мајци.

Дружили сте се са Милошем Лазићем?

Ортаци смо ми били (ја сам мало млађи), имали жетелицу и косачицу (италијанску)заједно...

И како сте живели? Кад Вам је било најтеже, кад најлепше?

Сад ми је најтеже. 

Живио сам лепо, скромно. Радио сам прво с воловима – ор'о, онда сам купио коње, па радио с коњима. Прво сам купио машину вршећу 1964. Ене је и сад поред пута. 1968. коње. 1967. косачицу и жетелицу. 1969. трактор. Па 1970. Москвича 12, у Београду. Мор'о да полажем поново, па сам ћеро, па после Живадин дође из војске, Продана сам упис'о на Машински факултет у Ниш, не свиђе му се, па побеже. Продан оде у шофере, после Живадин и он, и ето.  Да су ми волови ја би их прод'о, ал' пошто су ђеца није вајде. Живадин има душу и срце, само неправду не воли. Проданов син вози аутобус у Београду, отац му је купио стан. Праунучади имамо осморо... долазе, обилазе нас, шта је вајде, године су учиниле своје... Миленка се разболела... Некад сам био... На 20 мјеста сам био чауш, није оба'љано весеље без мене, ал' сад ево је завршено, све... (са резигнацијом). После комбајн, па се са тим завршило све (смех, заборавио комбајн, па се сетио на крају).

Причали смо и о селу, не памти да је имало цркву. Ни школу. Деца су ишла у Сечу Реку и неко време у Парамуну у основну.  Мајка му је била из Парамуна, има тамо кућа, све зарасло.

Продан и Живадин (учитељица Гордана)

Показао нам је и фотографије Славољуба Ђере Петровића, амбасадора, и супруге Јелене, били су пријатељи, ишао је обома на сахрану.

Славољуб Ђера Петровић
са супругом Јеленом

Можда и најинтересантнија прича је о позоришту у Годљеву. Помно смо је испратили. Прво Сеча Река а онда и Годљево?!  

Позоришне представе су се правиле у оквиру Културно-уметничког друштва "Бранко Радичевић" Годљево. Ишао је Неђо у магазу да тражи печат друштва, али није нашао. Играли су "Ђидо", "Свет", "Светислав и Милева"... На Среском такмичењу у Пожеги са "Српском трилогијом'' освојили су 1. место и новчану награду, а на Општинском у Косјерићу, Неђо је добио 1. награду.

Позоришна представа "Смрт Бранка Радичевића"

У представи ,"Смрт Бранка Радичевића" на фотографији с' лева на десно стоје:

1. Дана Спасојевић - Српкиња

2. Војисав Јанковић

3. Миленка Маринковић – Ана, Вукова жена

4. Милан Маринковић – техничко лице

5. Неђо Маринковић – Бранко Радичевић

6. Милица Мирковић, Миленкина сестра (удата за Жика учитеља) – Мина Караџић

7. Бране Арсенијевић

8. Јосо Николић

Седе:

1. Спахан – ујак Бранка Радичевића

2. Мирослав Митровић

3. Зорко Тешић, редитељ и председник друштва

4. Томислав Јанковић

5. Злата, ћерка Милице Мирковић (болничарка)

Тако је то било, каже Неђо...

Избори 1936. у Сечој Реци

На фотографији Избори 1936. у Сечој Реци:

Сасвим десно: Неђов чича Радован – Видов отац

Служи: Кафеџија Голуб Живковић

У средини су председник општине Сеча Река Миленко Шеле и

подпредседник Маринко Јевтић

до Маринка: Лексо Марић, писар

до Шела: Милорад Марјановић, деловођа општине Сеча Река

Илиндански вашар 1931. у Дубници, с десна на лево: отац Милоша Лазића (Петар),
Маринко Јевтић, сасвим лево доле: Обрад Обрадовић (Живорада Обрадовића отац)

Миленка и Неђо, Неђов отац, Миленкина мајка, Продан и Живадин

Неђова мајка десно и њена сестра са ћерком Даном (Спасојевић)

Неђо и (Дана Спасојевић) - од две сестре деца

Новка, Видов отац, Миленка, Мица Лазић, Велизара Костића жена, Босиљка Лазић и Радисав Лазић у Бањи Врњци

Бања Врњци

Фрагменти из сећања "кључног сведока" једног века

Разговор са Милошем Лазићeм, Господином

Дочекао нас је у дворишту, обучен у одело и са шеширом.  Ушли смо у кућу, у трпезарију у којој је све на свом месту, супруга Ната послужила је слатко, кафу и јагоде из властитог пластеника, тек убране. Пре скоро 3 године разговарали смо, у дворишту испред куће у Сечој Реци, за 1. број РАЗОТКРИВАЊА, а сада причамо о селу из кога је Милош по пореклу, где му је сестра била удата и у коме живи његов син.

Где je Годљево некад било а где је сада?

Памтим око 130 домаћинстава у Годљеву је било. Чланова не знам колико. А од тих 130 мислим да сада нема половина.  Од те половине ја мислим половина нема више од двоје чланова домаћинства. Тако да је, по моме мишљењу, Годљево највише одумрло у овој нашој општини. Више момената је ту који су утицали: временске прилике, политичка ситуација, људи су се из других места гурали, упадали у власт и форсирали децу, док је годљевски сељак, пошто се осећао мало јачим, није се кретао никуда док му се није догнало. Кад му се догнало он је напустио све и отишао већином у иностранство, тако да је Годљево близу последњег места у овој општини.

Тридесетих година, оно што ја памтим, тридесетих до четрдестих, Годљево је било најнапредније. Земљиште је било родно, имало је шљиву која је рађала, ракију која је у то доба била капитал, а некако да ли природа, да ли поднебље – то су били млади људи, способни и витални, развијени, девојке у зрелим годинама, тако да кад гледамо тадашње доба и садашње то је огромна разлика. Годљевске девојке и младићи када дођу на вашере просто су одвајали од других. Време донесе своје, и менталитет се данас променио, све се променило. Некада је на поверење дават новац човеку да не зна нико и да зна сигурно да ће му вратити, сад пиши признаницу не вреди ти ништа.

Повод за одабир Годљева за РАЗОТКРИВАЊА у овом моменту је Фестивал "Дани Петра Лазића“ који ће се, ево, прве године по прераној смрти Петровој, одржати 2, 3 и 4. августа у Косјерићу. Планирали смо и промоцију овог броја и то у Лазићима. Шта бисте нам Ви испричали о Петру?

Чуо сам, лепо је што то радите, рекао сам сину Раду да покоси ону боцу и метлицу, да он не пушта овце тамо то би зарасло све у крш. Петар није рођен у Годљеву него Милојко, у једној кући смо рођени, а Петар је рођен у Косјерићу; мој отац је умро у јулу – Петар, а одмах после се он родио па су му нађенули име мога оца. Петар мени дође унук. Кад би почели од почетка: Петар Лазић имао је сина Рада, а Раде је имао два сина: Петра и Милојка. Петров сам ја. А Милојков је Милоје. Мој је Раде а Милојев је Милојко.  Моја унучад су а Милојков је син Петар. Он и моја деца од те лозе Лазића немају пречега. (И Петрова деца су опет Петар и Милојко, прим.аутора).

Милоје је имао две кћери па Милојка. Дао га у основну школу 4 године. И онда би кући, паузир'о мало. И кад је видио да од куће нема ништа, замоли оца Милоја и он га даде, тада је тек прво почела осмогодишња школа, те оде и становао је код Персе - Слава Ђурића жене, и заврши осмогодишњу школу. Успе да се упише у средњу пољопривредну у Ваљеву. И заврши средњу пољопривредну са одличним успехом. Али, нешто га је вукло: његов прадеда Милојко био је у првом св.рату добио чин потпоручника постхумно... И он се упише на Војну академију.  Тамо је био неких 6-8 месеци али имао је слабе живце и отпусте га. Дође кући и још 6 месеци паузира и просто не умем да објасним како је дошло  до тога да он оде и упише факултет на Цетињу. Биологију. За 4 године је завршио. Намучио се, иако  је отац имао два парчета земље овде у Сечој Реци, морао је да прода да би га ишколовао. Онда се запослио у Косјерићима. Али пошто је Петар пристигао, родио се, ожени се. Петар је са годину дана прележао запаљење мозга, одмах су га упитили у Београд првог дана и то га је и спасило. И кад је Петар почео да учи добро у Београду онда Милојко покуша да се у Београду запосли као директор осмогодишње школе. Али, само је годину дана био, овде му остала жена и врати се. А Петар остане у Београду и ожени се тамо првом женом Драганом и добију Петра, после упозна Софију и са њом добије сина Милојка. Он је учио два факултета. Е сад на ком је требало да магистрира то не знам. Кад је долазио годину дана пре смрти казао ми је: морам да магистрирам пре сина. Доносио ми је све књиге и све сам прочитао осим Шљиве. Кажу да је и скупа.

Волио  је друштво. И кафану је волио. Мика му се звала баба, Милојкова мајка. Па дошао доле кад је био мали и посвађ'о се са њом. Она га 'сује и грди и ,,кашћу Милојку'' каже ,,да ти суди, нек ти суди он ја нећу'' а он пита: ,,А ко суди у овој земљи“? Каже ,,Тито суди''.  ,,Е вала баба, теби не може ни Тито судити“!

Петар Лазић са мајком Милком и оцем Милојком

Милојко Лазић са сестрама

Шта знате о старим гробницама и да ли су они брежуљци на гробљу (оном највећем) – тумулуси из праисторије?

Код мене је долазио  Јевтић Миленко, он понајбоље треба да зна о Годљеву, али је мало тврдоглав, тешко ћете од њега шта да извучете. Он је дошао код мене једне ноћи а раније ми је најавио да би волео да причамо о Годљеву, видим кад је отворио порекло моје – ја знам од прадеде мога Петра а он помиње и чукундеду Јова. И он ме је пит'о о таким брежуљцима и томе слично.

Горе у Годљеву где је трафо станица, зове се сад Гај, а у војним списима за време Обреновића – Нешковића Гај, па од Нешковића Гаја тим венцом идући према задрузи, па се пре задруге окрене тамо где је Слава Сокола кућа једно 50-60 метара, то се зове Старе куће. Поред пута где се иде тамо па се окреће за наше гробље Митровића и Лазића има један брег зарастао у шуму 10-15 квадрата, на том брегчићу су били споменици од сиге, само крстови на њима (нисам сигуран дал' су крстови) и звало се Мађарско гробљице. Ја као дете ноћу сам пролазио туде па сам се мало као плашио. Сеоски пут, шинска кола направе рупе (тридестих година прошлог века) и почели су људи  да узимају те сиге (оне су велике, мало мање од овог кревета) и убацивали у те рупе. Можда сад ако се нађе полошке једна или ниједна, иначе близу 10 је било, Мађарско гробљице. То више сада нема.

Прича Милош даље о њиховом гробљу:

Гроб прабабе Илинке која је рођена 1816. а умрла 1912. Прадеде нема али има до ње један гроб од сиге са крстом и рачунам да је то он. Изнад порoдичне гробнице Лазића има споменик Милојковој прабаби која је из Ренове дошла да умре код ћерке, па онда баба Душанка, деда Милојко Лазић који је био потпоручник и који је у рату 1914. рањен само у руку, али пуштен кући, није се водило рачуна и умре исте године. Е после деда Петров Милоје, кад је умро, тражио је у очев гроб да се са'рани. И написато је на споменику: Милојко Лазић, потпоручник умро 1914, а на дну споменика само: син Милоје Лазић, рођен 1904. Значи, оба су у једној гробници. Е до њих је после Милојкова сестра Винка.

Улаз у гробље Лазића, Митровића...

Родитељи Милоша Лазића

Био сам за Спасовдан на оном гробљу да запалим свећу сестри која је била удата у Спасојевиће, задивио сам се како су га средили и очистили, нови споменици, тај Мића Јевтић добар споменик ударио оцу и мајци, мермерне плоче каквих има неколико, али гробље цело не да је очишћено него побрисано са обе стране, заклали су ја'ње и купили пиво и дош'о цео комшилук, а ту се сахрањују Божићи, Обрадовићи, Јевтићи, Ђокићи, Мàринковићи и Спасојевићи. Мало ниже од овог гробља има један споменик од сиге који је зарастао то се зове Рáтков гроб. Тај Рáтко је се обесио. Према ондашњим црквеним законима није могао бити на време опојат нити са'рањен у гробље.

И дођосмо до четника...

То се Годљеву највише осветило . У кући где је била моја сестра (којој сам ишао на гроб) два Божића је божићковао Никола Калабић.  И са целим одредом долазио на одмор ту. У тој кући су његова жена, ћерка и син провели више времена него што су у целој Србији.  Долазио и Дража. Била богата кућа. Сад је то све зарасло.

Куће Спасојевића у Шестићима данас

Ђорђе Рогић  (Никола Калабић му био кум) - он је ухваћен у Фочи заједно са Борком Калабић и децом - Мишом и Миром. У кући једног попа. А тај поп се звао Новак (после дошао у службу у Сечу Реку, али није Новак Милошевић). И њих су ту партизани заробили. Ја сам видео Борку после рата, Калабићеву жену. Она ми је рекла да су Ђорђа и Миша, њеног сина, извели из затвора у Фочи и одатле до Сарајева неђе их побили, она не зна где. А Миру су одвели у једну хрватску бригаду, тамо је била једно време и пустили су је кући. А њу, Борку, су из Фоче у Сарајево, из Сарајева у Шабац, из Шапца у Београд, из Београда у Ваљево где је становала у једној малој кућици преко пута цркве баш поред пивнице Краљевић Марка, ту сам је ја и нашао. Али пошто су били имућни отац јој је купио кућу негде у Поп Лукиној, мислим и да је Мира код ње била и да се заволела са једном официром али да су њему наредили да прекине с њом, она му је ипак родила дете и то дете сада потражује рехабилитацију.

Ђорђе Рогић

На који начин се то осветило Годљеву?

Зато што су Годљевци већином били присталице четничког покрета. А Цикоти су сви били наклоњени комунистичком, отишли у партију и сви дошли на руководећа места, полуписмени и неписмени: Растомир Стевановић председник општине, председник суда Радосав Петровић је имао 4 разреда гимназије, ваљало му то што га је пре рата Јакша Томић наместио за практиканта у Срезу... ,,А Виде (Видосав Маринковић, прим.аутора) - како је био писмен и паметан па су га прогонили“, додаје Ната.

Онда смо поменули брата Видовог - Миливоја, па сина Дарка, па бабицу Љубу. Милош наставља причу:

Видите, из тих Јанковића водио је Замљорадничку странку Радомир Јанковић. И он је позват у село Ба и био је први подпредседник радног Председништва Конгреса  два дана тамо. Седио је поред Живка Топаловића. Његов синовац Милош био је четовођа, а та што је Вас породила  то је Милошевог сина жена (бабица Љуба). И ти Јанковићи су били чувени! Испод гробља, испод те њиве моје сестре су 3 куће Јанковића, три брата...

Људи из Годљева су природно бистри.

Чули смо да су и девојке биле особито лепе?

Апсолутно. Апсолутно лепе.

Ната: И Милош је био најбољи ђак, бољи од Драгоша сто пута, али није умео да се ушалта...

Ма пусти то, шта то лупаш, љутну се Милош... све време водећи рачуна да ипак неког не увреди. Наставља да прича:

И била је Задруга ту, тридесетих година. Кад су Немци тражили ора'ове пањеве да купе,али са бокором доле, то се извади цео, за кундаке пушака, то је плаћато скупо. Неки Вукосављевић из Субјела је био заступник, преузим'о је те пањеве и гонио их горе. Нађен је пањ у Годечеву односно орас  у једном потесу ђе се тешко прилази. Они су тај орас откопали, очистили, опрали али не може да се приђе, а две фамилије, Маринковићи и Митровићи, имали су понајбоље волове и најспособније људе. И оду Никола и Милутин (28 и 30 година) али потерају даске и потуре даске доле и напред потуре 10 м даске, помоћу волова то натоваре и онда кад 10 м пођу они опет ваде даску па напред турају, тако до пута; кад су дошли на Варду крстили су се људи, они су узели  добре паре тада, а други није мог'о нико. Људи ко волови и добри волови, тако кажу само из Годљева може бити.

Милош Лазић, 19 година

Не смете поклекнути да децу изведете на пут. Не треба то жалити дете да се мало и намучи, да се навикне. Као што малом детету треба дати и пасуља да једе да би црева навикла, тако и младом човеку не ваља кад каже нема пос'о па неће да ради ништа. Па нек се до'вати нечега чега било. Јер је таква ситуација. Ми се налазимо међу најгорима, можемо причати све најлепше, ништа не вреди од лепих речи. Ја се бојим, дијете, да не буде још теже. Европска унија дабогда да ће и постајати 25. године. Ја нисам волио комунисте и моја су деца патила, и унучад, волио сам западни свет. Али морам да признам сад: И Запад ,,прегони'', Америка ,,прегони“...

Овде нас прекида учитељ. Милан Живковић који хвали Нату, Милошеву супругу. Поново се смејемо њеној опаски: ,,Видећеш ти кад мене не буде било“ (млађа 16 година од Милоша).

Гледа ме добро, нећу да кажем... Она седи и измисли себи нешто да ради. Кажем јој седи, јеси завршила све, седи. Сад она неће да меша лањска дрва са новим, 'оће да одвоји и закле она то слаже... ,,Па најбоље се суше у ролни напољу'', правда се Ната. Милан додаје како нема посла који она не зна да ради – зида, малтерише кућу...

Разгледамо фотографије и настављамо, могли бисмо овако до сутра. Разговарамо о тим чувеним Шестићима (засеок) и фамилији Спасојевићи (где се удала Дринка, Милошева сестра која је учила домаћичку школу. Поново нам прича (РАЗОТКРИВАЊА бр.1, Сеча Река) о Јеврејима који су 1941. били смештени  у неким господским кућама; ,,Е то је било у Годљеву, једино тамо су се могли сместити, зато су и четници ту боравили.“(Спасојевићи).

Гледамо пасош из 1916, Милош прича:

Милорад Спасојевић (Mиљко), најстарији из те куће, кад је Калабић дош'о он је био жив и седио у горњем челу за Божић, само се није питао ништа, питао се Стеван. Милорад је био благајник општине Сечоречке после војне диктатуре (жао ми је што су остале слике, кад сам ја предо кључеве деци од те куће Спасојевића - они више у ту кућу нису уишли), и он је, после рата, 1928. тог Стевана сина слао на пољопривредне екскурзије у Словенију, што је ретко ко мог'о. Онда је Стеван успео, Шећер Кадић је у Косјерићима био шеф Економије, тамо близу школе, то су били расадници, државни бик, државни коњи и томе слично, и Шећер Кадић је дао Стевану државног бика који је дужан био да га држи три године и да му остане; била најнапреднија кућа. Памтим кад је Шећер долазио, синови су му погинули у четницима. Милорад је умро 1947.

Ово је Калабићев син, и ја и Радул (зет, Дринкин муж) око њега. На свадби. Три свадбе биле и на све три је ишао са нама. Ово је октобра 1943. У Годљеву, код Димитрија Митровића, друге две су биле у Јанковићима.

Милош Лазић (десно) са зетом Радулом

Ово су тридесете године, први људи овога краја, у средини је мој отац. (Корени Чобанских дана)

1930. Брдо Град

Ово је моја ђачка, ово сам доле ја што седим, Сеча Река, учитељица Видосава... иначе мене је Лела учила, дошла у јесен 31. Или у пролеће 32, не могу да одредим баш тачно.

Милош Лазић (држи натпис)

Преферанс смо играли само поп Милоје и ја, и Вида смо научили брзо да игра, пошто је био паметан човек. Остајали смо код Вида по 24 сата у кући.

Питамо га за Неђа Маринковића, знамо да су били ортаци.

Неђо је био баш чврст (на деду Шеша), могао је да иде бос, бољи од мене, ја нисам тако...

И за крај, шта бисте нам још казали?

Волео сам све што је живот ал' у своје време и волио сам да младост не прође у шта било, само ми ове 4 године преко 90 прођоше баш ни у шта. Ово ми није требало ни за лулу дувана. До 90 у реду, ал ова старост се толико одужи... смех. Ја сам до 90. свако јутро, као ђак, ишао код Рада у Годљево (сина). Попијем горе чај, ако је бољи доручак ја доручкујем, ако је лошији ја доле, од 90. водили су ме колима горе, ал' сам иашо овим путем овде километар три пута дневно, јер не могу горе да изиђем, а ову задњу годину само до на пут изиђем и шетам ових 70 м имам до воде и назад, не може друкчије, а некада лежим цео дан и не мрдам.

Али причате једнако лепо као пре 3 године кад смо разговарали...

Е добро, мозак ради, али осећам да када на тв причају брзо – не могу да стигнем да региструјем. Мозак не може да прими  и да стигне да разради то што је речено. Тешка је старост. И гадна, ,,галатна''.

Питали ме једном: Испричај ми у 5 мин твој живот. Ја сам испричао за 3 мин: Шетао сам по ђул башти и било је лепо, али газио сам, децо, и по трњу, и то је све што вам могу рећи. Треба се борити. Јер је живот борба. И највећи падају у тешке кризе и боре се. Са нечим се боре. 

Илиндански вашар 1931. у Дубници,
отац Милоша Лазића први с десна

О селу Годљево

Oпшти подаци

Надморска висина:430-660 м

Површина:10,34 kм2 (1034 хектара)

Број становника:257

Удаљеност од Косјерића: 9 км

Претежна активност становништва: пољопривреда

Упоредни преглед броја становника од 1948 – 2011.

1948	1953	1961	1971	1981	1991	2002	2011
698	683	626	508	412	371	348	257

Порекло становништва и оснивање села Годљево 

Годљево је између Сјечице и Скрапежа, прешло преко Скрапежа и на леву страну и ухватило се оних каменитих коса, која су наставак парамунских кречњачких ртова и чука. На северу је село Парамун са његовом дубоком јаругом Дубоко; од Сjече Ријеке и Маковишта деле га она омчита и виша брда према горњим селима. Најравније село, мада је цела десна страна Скрапежа скоро равна, а лева каменита. Обе су плодне и врло обделане. Насеља су ободом села тако да праве круг, који се намножавањем и уметањем кућа попуњава.

На западу према Реновици су Драгутиновићи, који сада подилазе под Парамун, преко реке су Поповићи; по дну њих до Галовића су Поточари, изнад Сјечице према Цикотама Кузмани, а према Сијечој Ријеци Митровићи.

Порекло становништва и оснивање села 

Стара гробља и необична плодност целог села, сиромашног у шуми, доказ су старијих насеља. Природно је да је и пре данашњих породица било у овом селу наших насеља и да су се она померала и правила места другима. Ова померања нису могла бити од добре воље, што економске прилике нису на то нагониле. Колико је ово село добрих економских прилика не требају нам други докази до ти, да су данашње породице све из реда свештеничке породице, старије или млађе, поповале при сијечоријечкој цркви.

Данашње су породице досељене. Најраније је дошла породица данашњих Драгутиновића. Предак поп Драгутин Алексић дошао је поповати при цркви каранској, населио се у Рибашевини, па кад му је испала прилика да добије за попа у сијечоријечкој цркви, прешао је пре 220 година и населио се у овом селу испод Парамуна. Није било много попова из ове породице при овдашњој цркви, селило их се и одлазило, али се потомци прозову Драгутиновићи и упорно су очували ово своје опште предање, мада се зову: Божићи, Јанковићи, Ђокићи, Обрадовићи итд. Има их 29 кућа, славе св. Игњатија.

За Драгутиновићима су дошли Милићевићи, Поточари. И ово је свештеничка породица, досељена из Пиве, а насељена при ставама Сјечице и Скрапежа. И она је имала врло мало свештеника, више је земљорадничка и обична породица. Има их 14 кућа, славе св. Лазара.

И Митровићи-Реновчевићи, на путу из Маковишта за Сијечу Ријеку поред Реновице, дошли су из Пиве опет као свештеничка породица, која је до пре неколико година поповала. Ова истакнута и угледнија породица изродила је и селу подарила многе попове, кметове и друге сеоске представнике. Ово су вредни, врло предузимљиви и борбени људи. Има их 24 куће, славе Јована.

Поповићи преко Скрапежа и до Дубнице су свештеничка породица из Кремана од породице Захаријића, дошла пре 120 година, а пре 50 година престала поповати и трговати. Из ове породице били су чувени попови и трговци, а данас тек да се по неки сељак ода и трговини и да хвата везе по околини. Има их 19 кућа, славе св. Луку.

Кузмани су према Цикотама, дошли из Љештанског, камо су били први привемени насељеници; има их 9 кућа, славе св. Димитрија.

Перишићи су испод Кузмана и по потоцима, дошли на купљена или од воде отета имања из Цикота, има их 12 кућа под неколико презимена, славе св. Лазара.

У Годљеву је данас 107 кућа од 6 породица.

ИЗВОР: Љубомир Павловић – Ужичка Црна Гора. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

Додатак: 

Велики допринос идеји Љубомира Павловића дао је Владан Јовановић из Косјерића, тако што је 1995. приредио фототипско издање Ужичке Црне Горе, али није остао само на томе, већ је дао огроман допринос приредивши још два поглавља: Једно, које представља кратак историјат Косјерића од древних времена до краја 19. века и друго у коме прати демографске промене од 1925. до 1995. године, наводећи и податке из периода до 1925. а којих нема у Павловићевом раду. На тај начин, Владан Јовановић дао је драгоцен прилог нашој науци о народу и то у најбољем светлу Цвијићеве школе.

O Годљеву Владан Јовановић каже следеће:

Moryћe је да је назив села пресликани присвојни придев од властите именице Годо, Годоје.

О старости топонима сведоче и пописне књиге из турског времена. Тако, 1476. „Годијево" је регистровано са 11 домова и једним млином у својини целог села. Каснијом евиденцијом, 1528. Годљево је поменуто са 22 дома, једним примићуром и једним муслиманом (зна се и његово име: Алија, син Абдулаха, 22 године).

Данашњи преглед породица:

Драгутиновићи - славе св. Игњатија:

Божићи - 5 кућа, Јанковићи - 3 куће, Ђокићи - 4 куће, Обрадовићи - 3 куће (отишла 1 кућа у Маринковиће у селу), Јевтићи - 4 куће (отишли у Косјерић, Сечу Реку), Благојевићи - 3 куће;

Напомена:

Све горе наведене породице су потомци попа Драrутина Алексића за кога постоје, поред познатих и следећи подаци: „Хајдук Драгутин Алексић, родом из Билеће у Херцеговини, још у младости отурио се хајдукoвати по Требињу и Грахову, и кад је већ и њему досадило хајдуковати, у зрелим годинама решио се на сеобу и крене у Фочу, ту се неко време склони, па се и одатле пребаци у Вишеград. Ту се неку годину задржи, и преко Мокре горе и Кремана дође у Биоску и ту застане. Са собом је повео брата Ђура и синовце Ђoкa и Петка. По севапу својих пријатеља Захарића из Кремана изађе у ово село где се и насели. То је могло бити 1730. године. Порадица му је била прилично велика, учинило му се да неће моћи опстати, па пређе у Годљево и стално се насели. После пар година умре, а брат Ђypo оде у Дреновце и тамо се насели и умре. У Рибашевини остану Ђоко и Петко. Петко се по савету Ђурову одсели у ваљевску Лозницу и ту остане, а у селу остану деца Ђокова, који је млад умро одмах после Драгутина. Вредна, многобројна и плодна и заношљива породица, свуда изашла на површину, доброг стања; пуна озбиљне шале и природне ведрине..." (Љ. Павловић)

Тако Јевтићи и остали наследници попа Драгутина могу тражити своје рођаке у Дреновцима, Рибашевини, Лозници, Кремнима, а можда и негде преко Саве.

У Драryтиновићима има још и Арсенијевића - 2 куће и Јанковића -1 кућа (слави св. Јована);

Милићевићи - нема их;

Митровићи - Реновчићи - славе св. Јована:

Митровићи - 7 кућа, Лазићи - 4 куће, Јанковићи - 1 кyћa;

Костићи - 1 кућа (дошли из Трнаве), Лучићи - 1 кућа (дoшли из Сече Реке), Јовановићи - 2 куће, Павловићи - 3 кућe;

Поповићи - славе св. Луку - 2 куће;

Кузмани - славе св. Димитрија:

Јовановићи - 4 куће, Вуковићи - 2 кућe;

Перишићи - славе св. Лазара - 4 кућe;

Павловићи - 1 кућа, Лазићи - 1 кућа (дошли из Сече Реке);

Нису наведени y попису Љ. Павловића:

Славе св. Јована:

Спасојевића - 3 кућe, Маринковић - 8 кућa;

Ре6ићи - 1 кућa (дошли из Сече Реке), Васиљевићи - 1 кућа (дошли из Ренове);

Славе св. Луку:

Савићи - 8 кућа, Николићи - 2 куће, Томићи - 5 кyћа, Глигоријевћи - 2 куће, Васиљевићи - 2 куће;

Славе Митровдан:

Митровићи - 3 куће (дошли из Кузмана), Ивановићи - 1 кућа (дошли из Кузмана);

Напомена:

Трговац Неђо Николић прича да су му његови стари приповедали о томе како је кекакав Глигорије дошао из Херцеговине са два сина, Томом и Николом. Од ове тројице су постали Глигоријевићи, Томићи и Николићи. Истовремено за Николиће налазимо податак да су дошли из Ступчевића, задржали се у Здравчићима, па одатле прешли у Годљево; славе св. Николу.

Црква у Годљеву 

Несумњиво је да је под турском влашћу Српска православна црква била главни носилац очувања вере, писмености, културе и уметности, али и народне традиције и осећања етничке припадности.

Захваљујући дефтерима – турским катастарским пописима, у могућности смо да констатујемо постојање цркава и манастира из тог времена.

У пописима од 1476. до 1572. забележена су понекад имена свештеника и имена њихових сродника синова и жена, њихови поседи и баштине или пореска давања „шира од попа“. Овакви подаци не садрже експлицитне податке о црквама, али посредно сведоче о постојању црквених храмова у време пописа (картa 8). 

Нажалост, индиректни подаци о црквама, не дају нам информацију коме је црква посвећена. Такође остајемо ускраћени за величину, изглед или пак материјал од кога је изграђена. Немамо никаквих података ни о ктиторима.

Тако подаци који указују на постојање цркава и манастира 1476. бележе да је у селу Годљево уписан поп Јован. Данас нису познати никакви трагови који указују на остатке некакве цркве у овом селу (исти случај је са Мушићима, Вардом и још неким селима на подручју општине Косјерић).

Фибуле и стећци – неми сведоци далеке прошлости 

Mного је древности у нашем крају, а у Годљеву има трагова живота чак из доба праисторије.

Видели смо гробнице које личе на тумуле или тумулусе (мало брдо на латинском), највећи број тумула уопште припада бронзаном добу и Илирима.

Једна таква праисторијска хумка откривена је случајно 1966. године од стране власника парцеле приликом обраде земље. Претпоставља се да је из периода гвозденог доба, тачније из 5. века п.н.е.

Др Михаило Зотовић је 1967. године писао да се ради о богатом налазу од 33 предмета из више, претежно женских гробова, а углавном се састоји од фибула, бронзаних привезака, наруквица од бронзане траке и лима.

Фибуле из Годљева, Накит из женских гробова - старије гвоздено доба,
Народни музеј Ужице

На овим тумулима бројни су камени споменици који по свему личе на стећке а знамо да они припадају средњем веку?

Па, управо тако, сматра се да је већина средњoвековних некропола настајала на тумулима или уз њих, и сада на два највећа гробља у Годљеву имамо споменике из различитих периода историје, од најстаријих до данас. (Пријатно нас је изненадила уређеност и чистоћа оба гробља, за разлику од већине села наше општине.)


Постоји још један локалитет кога се сећа Милош Лазић (94 године) – такозвано Мађарско гробљице. Онако како нам је он испричао (можете прочитати у интервјуу на наредним страницама) и претражујући по Интернету на основу кључне речи - гробљице, закључујемо да је то могла бити средњoвековна некропола, можда заснована опет на неком праисторијском тумулусу. Оно што се такође поклапа јесте судбина ових споменика који су најчешће у послератном периоду или комунистичком режиму коришћени као грађевински материјал за насипање путева и друге потребе. И коначно, име Мађарско гробље или Грчко гробље или гробљице које се често појављује – нема никакве везе са Мађарима или Грцима, напросто досељеници у читавој Шумадији крајем 18. и почетком 19. века оставили су овакво предање будућим нараштајима као да у овим селима није живело српско становништво. 

Стећци су врста камених надгробних споменика који су од друге половине 12. века, а најинтензивније у 14. и 15. столећу, постављани као обележје гробног места на готово целом подручју данашње БиХ, у западним деловима Србије и Црне Горе, као и средишњим, односно јужним деловима Хрватске. Као јединствена појава у средњовековној европској уметничкој и археолошкој баштини, стећци су били на гробовима војника, занатлија, монаха, владара и великана, а натписи и представе на њима сведоче о тегобном животу средњовековног човека и представљају упориште бројних легенди.

„Са њих сазнајемо да је ондашњи човек био ратник и тежак, али и универзални филозоф и тумач живота, креативни геније који је обликовао камене громаде од неколико тона. Народна прича и бајка вековима црпу мотиве из средњовековног витешког миљеа који се налази на површини стећака, приписујући њихово клесање и постављање фантастичним бићима, вилама, дивовима и другим митским чуварима, доводећи их у везу с легендарним ратовима и сукобима”(мр Маја Ђорђевић, археолог и конзерватор-истраживач у Републичком заводу за заштиту споменика културе).

''Легох 1094. љета, кад бјеше суша, па у небу не бјеше ниједне сузе за ме''

Ово је запис на стећку из 1094. године негде на подручју Босне, иначе сви натписи су препуни поезије и мудрости и нимало не застаревају јер носе универзалну људску поруку: љубав, живот, смрт, Бог, све оно што тишти и данашњег човека.

Можемо само да претпоставимо шта се крије иза једва видљивих трагова слова и симбола уклесаних у камене споменике на годљевским некрополама. И неизбежна мистичност!

У другој половини 20. века на подручју од реке Саве на северу до јадранске обале на југу и од Лике на западу и западне Србије на истоку, евидентирано је 70.000 ових споменика на око 3.300 локалитета, а сматра се да их има и више.

И коначно су се на Унесковој листи светске баштине од 2016. године нашле 28 некропола са стећцима, међу којима и 3 из Србије (две у Бајиној Башти и једна у Пријепољу). То је био епилог заједничке номинације стећака за Унеско коју су 2009. покренуле четири државе. Ово је први велики међудржавни подухват у области културе не Балкану у 21. веку што је веома значајно с обзиром на контроверзе које су постојале око ових споменика. 200 година се расправљало да ли су то споменици хришћанских јеретика, богумила, или су то паганске, племенске некрополе на тлу покрштених народа. Једна од првих теорија која је одбачена у стручној јавности, била је теза о богумилима – стећака нема у свим подручјима у којима су деловали богумили, у Бугарској, Македонији или код француских катара. Осим тога, богумилство се угасило 1463, док стећци трају до 16. столећа.

Како стоји у заједничкој пријави за УНЕСКО, реч је о заједничкој традицији припадника и православне и католичке и исламске вере (муслимани су прихватили овај начин сахрањивања у 15. веку, доласком у регију). Стећци су, дакле, регионална културна појава, а не традиција која припада некој одређеној вери.

Ако се каже да је евидентирано 70000 стећака на наведеном подручју и ако том броју додамо реалан број, можете ли да замислите како је изгледао сав тај предео са преко 100000 камених спавача у свој својој монументалности и лепоти усправљених према Сунцу!?

Стећци су најаутохтонији део нашег културно-историјског наслеђа, али су нажалост и недовољно заштићени и недовољно презентовани. Сама реч стећак може означавати стојећи камен. У науци је прихваћен овај назив, а значи још и мрамор, кам и биљег.

Дан судњи

Фотографија преузета са:
 Pinterest - Chicago History

Испред улаза старе четвороспратнице, у елитном делу Чикага, одмах уз само језеро, радници од раног јутра слажу свежњеве паркета. Из оближњег камиона износе их шесторица Пољака, од којих, судећи према изгледу, ниједан није старији од 35 година.

У зграду ћемо их уносити 70-годишњи Вио - Вито Корлеоне - како га ја зовем, 46-годишњи Доријан, звани Дору, најмлађи и најснажнији од нас, 37-годишњи газда Кристијан и ја.

Зграда се потпуно реновира споља и изнутра. Нема лифт. Тачно 550 свежњева голог и тврдог, необложеног дрвета ће лежати у две подједнаке гомиле испред улазних врата. Однећемо их степеницама и равномерно распоредити на сва четири спрата, почевши од последњег. Пре него што смо са уношењем и почели, Кристијан одлази неким послом, каже вратиће се за два сата. Чим је отишао, ја безуспешно покушавам да организујем " побуну робова", говорећи Румунима да је све то на шта нас тера Крис, сулудо, неприхватљиво и немогуће обавити.

Кажем им да толико много паркета само  нас тројица или четворица ни до судњег дана нећемо бити у стању унети. Узалуд им причам да ћемо пре умрети него за један дан цео посао завршити. Предлажем им да га одмах позовемо и захтевамо да унајми и на градилиште доведе још неколико људи или макар да набави чекрк. У очима им се види да се са мном слажу, али ћуте. Немају папире, плаше се да ће изгубити посао.

И тако је, око девет сати тог јутра, почела наша голгота...

На нашој стази бола, на путу ка нашем претећем брду, не беше ничег узвишеног, херојског и светог - ни мало божанског. Тог злокобног јутра,  ми смо много више личили на три старе, ислужене раге, упрегнуте и осуђене да вечно и у круг окрећу жрвањ старинског млина, све док једног дана или једне ноћи не падну мртве.

Све тече мукотрпно, тешко и споро. Прве свежњеве носимо на последњи и највиши спрат. Напољу је већ топло и спарно. Унутра је још врелије и загушљивије. Зној липти. Пијемо огромне количине воде. После сат времена рада, почињемо да правимо све чешће паузе. Мене жуља лево раме. Покушавам да паркет носим на десном, али само накратко; све ми одједном постаје незгодно и не иде на руку. Свежњеви су дугачки, запињу о зидове. Убрзо одустајем. Одједном, пада ми на памет да пробам да на лево раме ставим штитник за колена. И за дивно чудо - успева ми. Други штитник дајем Доријану. Стари лисац, Вито Корлеоне, унапред се припремио. На рамену носи некакву кожну ствар прекривену вуном непознатог порекла. Може бити да је од овна. Претпостављам да је из домаће радиности, мало ремек-дело румунског народног стваралачког духа, те непревазиђене балканске досетљивости и оштроумности.

После два сата сизифовског пењања и спуштања, почиње да ме боли сваки део тела, али, зачудо, не и доњи део леђа, где сам бол најпре очекивао. За сваки случај гутам неколико таблета против болова. Лек за кратко време почиње да делује. Убрзо се осећам боље. Свети "адвил", говорим сам себи у браду. Пролази још један сат, а од  Кристијана ни трага ни гласа.

Како време одмиче, све више очајавам. Захтевам од Виа и Доријана да одмах сви заједно престанемо с радом. Опет само ћуте. Размишљам да сâм одустанем, али чињеница да не осећам бол у доњем делу кичме тера ме да наставим даље... Већина осталих радника у згради нас сажаљиво посматра. Тек понеко нас гледа са подругљивим смешком на уснама.

Одједном, као гром из ведра неба, Доријан одлази и седа на свежњеве који леже напољу и не жели више да се помери.  Прошао је већ четврти сат од како смо са уношењем дрвета кренули. Узима телефон и с неким жустро и љутито разговара. Нагло прекида разговор, страшно псујући. Не познајем румунски језик, али разумем румунске псовке. Схватам да псује Криса. Само десетак минута касније, наш Дору ће заувек нестати у непрегледним беспућима скоро непроходне чикашке џунгле. Убрзо потом, коначно долази Кристијан. Донео је ручак, тешку и масну мексичку храну. Немам никакву жељу за јелом. Остављам моју порцију по страни, пијем ледену кафу, пушим и узимам још таблета. За време ручка Крис покушава да нас оживи и развесели. Брзо одустаје. Међу нама влада гробна тишина.

Неколико сати касније,  напустиће нас и наш стари, добри "capo di tutti capi", поштовани и уважени Дон Вито Корлеоне, неприкосновени вођа наше невелике, слабо плаћене, али свом послу веома посвећене и опаке групе професионалних убица, како волимо да се називамо. Одлазећи, каже ми: "Унео бих ја то све у зубима, да сам упола млађи, али нисам. Имам 70." У том тренутку грозничаво размишљам да ли да пођем за њим или да останем...

У свом роману "Архипелаг гулаг", А. Солжењицин прича истиниту причу о човеку кога је упознао у истражном затвору. Морам овде да напоменем да су у том ремек-делу светске књижевности све приче истините. Човек о коме је реч, наставник или средњошколски професор, колико се сећам, био је већ стар и нарушеног здравља. Имао је више од 60 година и патио је од више различитих болести. Сам Солжењицин каже да му у суровим условима совјетских истражних затвора није давао више од 2 - 3 недеље или 2 - 3 месеца живота. Неће писац бити мало изненађен када га је поново срео у још бруталнијим условима колимских гулага, две или три године касније. Наиме, човек је изгледао и деловао много снажније него кад га је први пут видео. Касније су причали. Рекао му је да је био здравији и да се осећао много боље зато што је чврсто и непоколебљиво одлучио да, упркос хладноћи, глади, тешком физичком раду и у инат њима, тамновање - преживи.

Не пада ми на памет да се поредим са јунаком Солжењицинове приче. Ја сам у том тренутку чврсто и непоколебљиво одлучио да - ни по коју цену - не одустанем тог једног јединог дана, притом, добро знајући да ме тамо "ипак чека проклето Лијевно ђе у њему бјели се кула."

И тако, на самом крају, на самој ивици амбиса,  остадосмо сами и осамљени Кристијан и ја...

Гутам све преостале пилуле одједном. Недуго затим, осећам се омамљено, али, истовремено и некако лако и лепршаво. Чини ми се могу да полетим. У једном тренутку неопрезности, о лету сањарим... "Лети ко лишће што вир га вије, за лет си, душо створена. За земљу није, за покој није цвијет што нема коријена", кроз мисли ми пролећу бесмртни, вечни Ујевићеви стихови... Али живот није поезија. И није бесмртан и вечан. И ( опрости Тине) - нема душе. Живот  - то су само свакодневни страх, бол и стрепња - стешњени између два ништавила. Живот је свакидашња јадиковка, а ти си је живео, о њој си писао, ти би, Аугустине, то требало најбоље да знаш... Гледајући одозго, с врха  степеница према дну, у тамно, зјапеће, нешироко "ждрело звери", прекривено изваљеним гредама препуним ексера, поломљеним стаклом, изломљеним комадима армираног бетона, помисао на "слетање", тренутно ме испуњава дубоком, свепрожимајућом језом, која леди крв у жилама.

Ипак, и после те краткотрајне опијености љубавном чежњом за и судбоносног флерта са "царством небеским", а одмах потом, мучног али брзог отрежњења, цео свет ми у глави још увек изгледа смешно и искривљено. И  Христ сам, крунисан венцем од трња, и сироти сам Сиротановић Алија, чистог тела и невине душе, што из црних угљенокопа Креке, дубоко у утроби земље, својом племенитом, врелом крвљу храни и греје нас -  проклете, подле, погане и зле.

У згради одавно више никог нема. Чује се само шкрипање дрвених степеница под нашим ногама. Пролазе сати, гомила свежњева испред зграде се смањује... Крис носи по два паковања истовремено, док ја, крајњим напором воље, без иједног преосталог атома физичке снаге, очајнички покушавам и некако успевам да, један по један, носим свој  - окрвављени крст -  свој свежањ голог, као камен тврдог дрвета. Изненада, кроз главу почиње да ми тутњи добро познати натпис са капија нацистичких конц-логора. И на српском и на енглеском све гласније и гласније изговарам: рад ће те ослободити, work sets you free, рад ће те ослободити... Румун се окреће, гледа у мене, помишља да сам полудео. Смејем се неконтролисано, морбидно уживајући у сопственој агонији.

Напољу је остао последњи свежањ. Лежи у блату. Кристијан га дохвата. Киптећи од беса и мржње према себи , свету, вриштим: "Остави, ја ћу!!!" Одмах се повлачи. Односим га на први спрат и испуштам према поду. Тврдо, голо, необложено дрво ми за длаку промашује стопала. Полако, као у успореном филму, спуштам се и седам на њега, оdjедном схватајући истину свих истина - истину над истинама - ту страшну поруку свих конц-логора и гулага овога света - рад ће те ослободити - "Рад ослобађа!!!", урлам у себи.

Спуштам се низ степенице, излазим напоље и ширећи руке лежем на голу земљу. Гледам у мркло небо. Изненада, долазећи ниоткуда, почиње да дува снажан и хладан ветар. Цео дан и цело вече од њега не беше ни наговештаја. Благословено ми струји кроз сваку пору, сушећи зној, полако односећи врелину, бол, бес, јед из усијаног, изранављеног тела и из ужарених мисли. Крис одлази да закључа улазна врата од зграде. Враћа се назад и стаје изнад мене: "Хајде, дижи се, цео  дан се излежаваш, знаш да се кухиња у Бурбону затвара у поноћ... Закаснићемо на вечеру." "Кристо, ј.... те вечера! Све што нам је требало, био је чекрк."

Споро устајем и полако се тетурам ка возилу... У даљини почиње да сева...

Стеван Ступар, Чикаго, САД
2016.

Oлуја над Чикагом

Oлуја изнад језера Мичиген (аутор фотографије: Димитар Јанев)

Олуја над Чикагом увек се појави брзо. Прикраде се попут мачке. Удари изненада као убица из сенке. Сручи према земљи свој тешки товар воде и орканског ветра. Испара небо силином божијег гнева, да би, понекад, већ у трену нестала у даљини... 

Дан први... 

Седим беспослен у кафеу Бурбон. Скоро ће подне. Унутра неколико пензионера; чини ми се, већ одавно играју карте. Као и увек, у бирцуз су дошли први; из њега ће се, дубоко после поноћи одвући последњи. Вратиће се полако, ногу пред ногу, у своје опустеле домове. Тамо ће их чекати сени, слике и успомене на њихове давно умрле супруге да им, и добру и у злу, док их смрт поново не састави, помогну да преживе још једну ноћ. Али тамо неће бити њихове нетрагом нестале деце, због које су и крв пропишали, да, у љубави и у мржњи, воде дуге, очајничке, већ унапред изгубљене ратове. 

Нешто касније, у кафану улази човек жустрих и одлучних покрета, озбиљног лица и седа за сто у близини. Виђао сам га и раније, али не знам ко је. Остали гости му прилазе и поздрављају га. Неко му нешто говори мало касније, главом показујући у мом правцу. Одједном се окреће према мени и пита ме да ли бих радио на грађевини и да ли имам икаквог искуства. Као из топа одговарам да бих, и да искуства имам. "Радио сам цело једно лето са Црнотравцима кад сам имао 17 година", кажем му пун наде. Смешка се у неверици и благо одмахује руком. Ипак, више из очајања него из очекивања да ћу добити посао, устајем од стола, прилазим му и немо остављам свој број телефона, нажврљан на парчету папира. Невољно га узима и који минут касније одлази. Чим је из кафане крочио, почињем да псујем сам себе због сопствене непромишљености и изваљене глупости. Али само петнаестак минута касније, неочекивано стиже позив... Градилиште је близу, свега двадесетак минута хода од места на којем станујем, а станујем код добрих пријатеља Борке и Неђе В, тако да имам довољно времена да се припремим... 

Тамо ме у четири поподне чека главни мајстор Миралем, који ће се само неколико дана касније тешко повредити. Дочекују ме и два љута Бугарина и један добрано нацврцани Чех, који ће ускоро бити послат кући на трежњење. Чека ме и Гордана, а ту је и Ћазим, човек који ми је дао посао. 

Дају ми чекић и пајсер да ломим такозвани "суви зид". Први пут замахујем чекићем и уместо врха пајсера погађам шаку којом га држим. Осећам страховит бол, али срећом на рукама имам радне рукавице. Купио сам их код Пакистанаца за долар и 25 центи, само сат времена раније. Бол брзо јењава. Никад ми у животу долар и 25 центи нису били вреднији него овог тренутка, говорим сам себи. Касније, током вечери, придржавам неке цеви, док их мајстор Миралем сече. Варнице врцају на све стране. Стављам сунчане наочаре да заштитим очи. Ускоро сви приметише. Почињу да се гуркају и кикоћу." Шта, јеси ли ти то посао на плажу!?", Гордана добацује. Помало осрамоћен, скидам их. И њих за долар и 25 центи купих код Пакистанаца. Али никад ми долар и 25 центи не беху безвреднији него сада, ругам се сам себи. И тако, мало по мало, сат по сат, корак по корак, посртање по посртање, пад по пад, заврши се у једанаест сати увече мој први дан на послу. Без имало снаге, очајан, са тупим болом у леђима, некако га преварих, издржах и преживех. Шест недеља касније доћи ће на ред и тај - судњи дан - тежак и врео, праћен паклено дугом, ужареном ноћи - време које никад нећу заборавити. Али то је већ нека, сасвим друга и веома дуга прича... 

Оно што ја нисам могао покидати чекићем и пајсером, браћа Бугари су кидали голим рукама. Оно што они нису били у стању покидати голим рукама, Гордана је, чини ми се, могла искидати голим зубима. Ова бивша активна гимнастичарка, која је због тешке повреде напустила спорт који толико воли у осамнаестој години живота, у сваком свом замаху спајала је и обједињавала најмоћније људске покретачке силе, схватићу касније. Бес и мржњу и према људима и према ђаволу, исконски нагон за опстанком помешан са животињском жудњом за животом и бескрајну мајчинску љубав према првом, последњем и јединим птићем преосталим у гнезду. А пред бесом, мржњом, љубављу и жудњом спојеним и сједињеним у једну и јединствену рушилачку и разарајућу снагу, нема тог зида, који неће пасти, не постоји железо, које неће бити пресечено. 

Неколико дана касније, она и ја износимо отпад из зграде и одлажемо га у контејнер у дворишту. Изненада и ниоткуда над градом се навлаче црни облаци, почиње да дува све јачи ветар, праћен грмљавином, а одмах, потом, крену да лије тешка и тамна, непрозирна киша. Бежимо унутра. Над Чикагом бесни олуја...

"Само неколико недеља пре него што је требало да се породим, почеле су компликације, праћене све јачим боловима. Једне ноћи су ме пребацили у болницу... и то је било то... Лекари ће ми сутрадан рећи да сам се вратила из мртвих, али не и дете. Морало је бити жртвовано да бих живела ја... дете је било мушко. Рекли су ми и да више никад нећу моћи родити. Казали су то пред мојим момком, несуђеним оцем детета и човеком за кога је требало да се удам. Био је син јединац... И сам знаш шта то у проклетој Србији значи... Док је одлазио, видела сам му сузе у очима, али већ тада сам знала да је све готово, да венчања неће бити... баш као у оној песми, знаш... Само што то нисам била ја, која венчање није хтела... Била је то његова мајка, која је од самог почетка наше везе била хладна и резервисана према мени и која је ме увек сматрала уљезом... туђинком која се појавила ниоткуда да јој украде и преотме јединог сина... Неколико месеци касније свему је дошао крај... Не, после одређеног периода нисам се више осећала лоше. Било ми је жао детета, жао ми га је и дан данас, али нисам жалила за њим. Временом сам схватила да га никада превише нисам ни волела...Ваљда срећна што сам још увек жива и жељна свега што сам у животу пропустила, почела сам да се забављам... и да пијем... И тако, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, забављала се, пила, забављала се... Нећу да кажем да ми није било лепо, ако знаш на шта мислим...

А, онда та свадба... права српска. Два дана и две ноћи сам пила, пила... и пила, да би се трећег дана у касно поподне пробудила поред нагог мушкарца, чијег лица очајнички покушавам да се сетим... Био је млад, млађи од мене, таман и... леп, божанствено леп... Сутрадан ме није ни погледао... Брзо сам схватила зашто је одабрао баш мене... Била сам му најлакши плен... Знаш , ви мушкарци сте попут дивљих животиња, увек ловите најслабије и најбеспомоћније у крду... Само што сте ви сто пута гори од најгорих животиња... Е, не умишљај, молим те, шта ми све то за кратко време наприча... Е, баш си ми ти као нешто бољи од других, све се надам... Узгред, сећаш ли се оно кад ти је Ћазим већ првог дана рекао да ја радим за тројицу - тројицу какав си ти... Е, то ти је била једина паметна ствар, коју си за целу ову недељу, колико си овде, изговорио... Не памтиш ли да ти је требало два дана почнеш да разликујеш жицу за струју од цеви за воду, чиме си оборио светски рекорд... и за то прими моје искрене честитке... Али то је још и добро, с обзиром на твоју босанску главу... Чак и то сам ја морала да ти покажем... 

А, онда, а, онда се десило... само се десило... Као гром из ведра неба... Баш као што се над Чикагом, ниоткуда појави олуја... Изненада и неочекивано, остадох трудна...

Ох, Боже, какав дар... Чиме ли сам ја заслужила такву срећу? 

Бог, ипак постоји... Постоји ли? Реци ми да постоји, реци ми, молим те." 

Невреме је изненада стало. Сами смо. Враћамо се на посао. Напољу, окупан светом водом, обасјан божанском поподневном светлошћу, град блиста, чини ми се, као никад пре. 

Стеван Ступар, Чикаго, САД

2016. година

,,Печурка'' над језером