Oлуја над Чикагом

Oлуја изнад језера Мичиген (аутор фотографије: Димитар Јанев)

Олуја над Чикагом увек се појави брзо. Прикраде се попут мачке. Удари изненада као убица из сенке. Сручи према земљи свој тешки товар воде и орканског ветра. Испара небо силином божијег гнева, да би, понекад, већ у трену нестала у даљини... 

Дан први... 

Седим беспослен у кафеу Бурбон. Скоро ће подне. Унутра неколико пензионера; чини ми се, већ одавно играју карте. Као и увек, у бирцуз су дошли први; из њега ће се, дубоко после поноћи одвући последњи. Вратиће се полако, ногу пред ногу, у своје опустеле домове. Тамо ће их чекати сени, слике и успомене на њихове давно умрле супруге да им, и добру и у злу, док их смрт поново не састави, помогну да преживе још једну ноћ. Али тамо неће бити њихове нетрагом нестале деце, због које су и крв пропишали, да, у љубави и у мржњи, воде дуге, очајничке, већ унапред изгубљене ратове. 

Нешто касније, у кафану улази човек жустрих и одлучних покрета, озбиљног лица и седа за сто у близини. Виђао сам га и раније, али не знам ко је. Остали гости му прилазе и поздрављају га. Неко му нешто говори мало касније, главом показујући у мом правцу. Одједном се окреће према мени и пита ме да ли бих радио на грађевини и да ли имам икаквог искуства. Као из топа одговарам да бих, и да искуства имам. "Радио сам цело једно лето са Црнотравцима кад сам имао 17 година", кажем му пун наде. Смешка се у неверици и благо одмахује руком. Ипак, више из очајања него из очекивања да ћу добити посао, устајем од стола, прилазим му и немо остављам свој број телефона, нажврљан на парчету папира. Невољно га узима и који минут касније одлази. Чим је из кафане крочио, почињем да псујем сам себе због сопствене непромишљености и изваљене глупости. Али само петнаестак минута касније, неочекивано стиже позив... Градилиште је близу, свега двадесетак минута хода од места на којем станујем, а станујем код добрих пријатеља Борке и Неђе В, тако да имам довољно времена да се припремим... 

Тамо ме у четири поподне чека главни мајстор Миралем, који ће се само неколико дана касније тешко повредити. Дочекују ме и два љута Бугарина и један добрано нацврцани Чех, који ће ускоро бити послат кући на трежњење. Чека ме и Гордана, а ту је и Ћазим, човек који ми је дао посао. 

Дају ми чекић и пајсер да ломим такозвани "суви зид". Први пут замахујем чекићем и уместо врха пајсера погађам шаку којом га држим. Осећам страховит бол, али срећом на рукама имам радне рукавице. Купио сам их код Пакистанаца за долар и 25 центи, само сат времена раније. Бол брзо јењава. Никад ми у животу долар и 25 центи нису били вреднији него овог тренутка, говорим сам себи. Касније, током вечери, придржавам неке цеви, док их мајстор Миралем сече. Варнице врцају на све стране. Стављам сунчане наочаре да заштитим очи. Ускоро сви приметише. Почињу да се гуркају и кикоћу." Шта, јеси ли ти то посао на плажу!?", Гордана добацује. Помало осрамоћен, скидам их. И њих за долар и 25 центи купих код Пакистанаца. Али никад ми долар и 25 центи не беху безвреднији него сада, ругам се сам себи. И тако, мало по мало, сат по сат, корак по корак, посртање по посртање, пад по пад, заврши се у једанаест сати увече мој први дан на послу. Без имало снаге, очајан, са тупим болом у леђима, некако га преварих, издржах и преживех. Шест недеља касније доћи ће на ред и тај - судњи дан - тежак и врео, праћен паклено дугом, ужареном ноћи - време које никад нећу заборавити. Али то је већ нека, сасвим друга и веома дуга прича... 

Оно што ја нисам могао покидати чекићем и пајсером, браћа Бугари су кидали голим рукама. Оно што они нису били у стању покидати голим рукама, Гордана је, чини ми се, могла искидати голим зубима. Ова бивша активна гимнастичарка, која је због тешке повреде напустила спорт који толико воли у осамнаестој години живота, у сваком свом замаху спајала је и обједињавала најмоћније људске покретачке силе, схватићу касније. Бес и мржњу и према људима и према ђаволу, исконски нагон за опстанком помешан са животињском жудњом за животом и бескрајну мајчинску љубав према првом, последњем и јединим птићем преосталим у гнезду. А пред бесом, мржњом, љубављу и жудњом спојеним и сједињеним у једну и јединствену рушилачку и разарајућу снагу, нема тог зида, који неће пасти, не постоји железо, које неће бити пресечено. 

Неколико дана касније, она и ја износимо отпад из зграде и одлажемо га у контејнер у дворишту. Изненада и ниоткуда над градом се навлаче црни облаци, почиње да дува све јачи ветар, праћен грмљавином, а одмах, потом, крену да лије тешка и тамна, непрозирна киша. Бежимо унутра. Над Чикагом бесни олуја...

"Само неколико недеља пре него што је требало да се породим, почеле су компликације, праћене све јачим боловима. Једне ноћи су ме пребацили у болницу... и то је било то... Лекари ће ми сутрадан рећи да сам се вратила из мртвих, али не и дете. Морало је бити жртвовано да бих живела ја... дете је било мушко. Рекли су ми и да више никад нећу моћи родити. Казали су то пред мојим момком, несуђеним оцем детета и човеком за кога је требало да се удам. Био је син јединац... И сам знаш шта то у проклетој Србији значи... Док је одлазио, видела сам му сузе у очима, али већ тада сам знала да је све готово, да венчања неће бити... баш као у оној песми, знаш... Само што то нисам била ја, која венчање није хтела... Била је то његова мајка, која је од самог почетка наше везе била хладна и резервисана према мени и која је ме увек сматрала уљезом... туђинком која се појавила ниоткуда да јој украде и преотме јединог сина... Неколико месеци касније свему је дошао крај... Не, после одређеног периода нисам се више осећала лоше. Било ми је жао детета, жао ми га је и дан данас, али нисам жалила за њим. Временом сам схватила да га никада превише нисам ни волела...Ваљда срећна што сам још увек жива и жељна свега што сам у животу пропустила, почела сам да се забављам... и да пијем... И тако, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, забављала се, пила, забављала се... Нећу да кажем да ми није било лепо, ако знаш на шта мислим...

А, онда та свадба... права српска. Два дана и две ноћи сам пила, пила... и пила, да би се трећег дана у касно поподне пробудила поред нагог мушкарца, чијег лица очајнички покушавам да се сетим... Био је млад, млађи од мене, таман и... леп, божанствено леп... Сутрадан ме није ни погледао... Брзо сам схватила зашто је одабрао баш мене... Била сам му најлакши плен... Знаш , ви мушкарци сте попут дивљих животиња, увек ловите најслабије и најбеспомоћније у крду... Само што сте ви сто пута гори од најгорих животиња... Е, не умишљај, молим те, шта ми све то за кратко време наприча... Е, баш си ми ти као нешто бољи од других, све се надам... Узгред, сећаш ли се оно кад ти је Ћазим већ првог дана рекао да ја радим за тројицу - тројицу какав си ти... Е, то ти је била једина паметна ствар, коју си за целу ову недељу, колико си овде, изговорио... Не памтиш ли да ти је требало два дана почнеш да разликујеш жицу за струју од цеви за воду, чиме си оборио светски рекорд... и за то прими моје искрене честитке... Али то је још и добро, с обзиром на твоју босанску главу... Чак и то сам ја морала да ти покажем... 

А, онда, а, онда се десило... само се десило... Као гром из ведра неба... Баш као што се над Чикагом, ниоткуда појави олуја... Изненада и неочекивано, остадох трудна...

Ох, Боже, какав дар... Чиме ли сам ја заслужила такву срећу? 

Бог, ипак постоји... Постоји ли? Реци ми да постоји, реци ми, молим те." 

Невреме је изненада стало. Сами смо. Враћамо се на посао. Напољу, окупан светом водом, обасјан божанском поподневном светлошћу, град блиста, чини ми се, као никад пре. 

Стеван Ступар, Чикаго, САД

2016. година

,,Печурка'' над језером