 |
| Субјел-град, Бранко Остојић |
СРЕДЊOВЕКОВНИ СУБЈЕЛ-ГРАД
Заборављеног се увек неко сети.
Дакле, нема заборава.
Др Љубомир Лукић
Средњoвековни град Субјел, који се налазио на највишој коти брда Велики Субјел (924), а о коме осим записа у фрагментима, нема више сачуваних материјалних трагова, највероватније да је саграђен у доба првих Немањића. И мада „склоњен“ од очију наших данас, ни као такав се не сме „дати“ забораву јер припада групи споменика материјалне културе и обавезује зналце те области да учине истраживања која би овај град воздигле у својим каменим оквирима из којих је урушен а потом су његови остаци развучени од стране месног становништва. Камен се дуго користио за градњу кућа али и за печење креча у кречанама у подножју брда.
Као и други средњoвековни градови у Србији, али и у околини Косјерића (Парамун, Злоступ, Дрмановина) настајали су из „материјалне потребе, условљене тадашњим приликама и начином живота. Зато они претпостављају једну врсту документа и извора који нам помаже да реконструишемо извесне моменте из историје (...) економско – друштвене односе и начин живота наших предака“.[1]
Није познато када је тачно град на брду Субјел подигнут а када срушен. У монографском прегледу средњoвековних градова из доба Немањића (13. и 14 век) који је радио Александар Дероко, заједно са архитектом Иваном Здравковићем, конзерватором за заштиту и научно проучавање споменика културе у Н. Р. Србији, за Субјел је записано да је као град постојао на брду „Субјел, 5. км. ист. од Косјерића. Незнатни остаци.“ [2]
Љуба Павловић је у књизи „Ужичка Црна Гора“ [3] записао да се изнад села Субјела, „ са северне му стране налази висока субјелска Чука (Велики Субјел - прим. М. Д.). (...) По Субјелу има старих гробова, старих ископина и зидина на Чуци“. Све до почетка 20. века првог миленијума, по казивању мештана, са Великог Субјела одвлачен је камен са зидина, за градњу кућа у селу. На тај начин остали смо без важних материјалних трагова о постојању града на овом брду. Међутим, на „Субјелској Чуци (...) нађене су неке ретке бронзане алатке и нешто новца“.[4]
До Великог Субјела је некада допирало Панонско море, Субјел је, дакле, бивао и острво. И сада то море видимо кад магла обавије овај крај а врх Великог Субјела остане обасјан сунцем. Са морем, кад је отекло, отишле су многе легенде о овом топониму. Али, остала је, до дана данашњег изрека: „Правду је однело Панонско море.“ Или пословица о субјелском граду: „Биће боље кад на Субјел-граду проради ливница“.
У књизи „Косјерић за незаборав“ [5] Радмила Васиљевић је о настанку топонима Субјел записала: „У доба Цара Душана становништво беше дужно обнављати и подизати градове и градити путеве и у том послу помагати властели. Како народ беше доста невичан том послу у помоћ су довођени византијски мајстори. Тако један властелин, на високој, истакнутој чуки подиже велики град. Оправи и пут којим су пролазили трговачки каравани. Град се истицао над околином и издалека надзирао на далеком караванском путу. За сунчаних дана изнад зелених шума и тамних брда светлео је и белео се камен од кога је град направљен. Мешајући латинске и српске речи путници и трговци одређиваше да се сусретну или одморе под белим градом, па суб албус поста суб-бијели град и оста Субјел. По њему и чука и село понеше исто име.“
Уморне караванџије, после дугог пута нису крили радост када би угледали Белу стену јер је ту следио предах. О том тренутку непознати народни певач записао је ове стихове:
Указа се стијена бијела,
испод град-Субјела.
У подножју брда које има своја три дела: Велики, Средњи и Мали Субјел, на месту Оштрељ, налазе се остаци из доба Римљана, пре свега постојање римског гробља на првој заравни пред успон ка брду Субјел, са источне стране, на месту званом Оштрељ. А друго мање римско гробље откривено је у Тубићима. Записано је да су Римљани ту имали утврђење, некакав рудник и малу ливницу.
И у прошлом веку на Великом Субјелу је налажен стари новац, њега су сакупљали Сретен Лукић Буџо и Милољуб Васиљевић Ћосо из Мионице, а нешто новца се налазило и у малој школској нумизматичкој збирци субјелског учитеља Жи(в)ка Папића. Књижевник Радисав Мића Цајић памти да је као дечак чуо причу браће Ђорђа (касније београдски адвокат) и Милана Пупића (њихова је мајка из села Шеврљуге) који су долазили у Косјерић а код Миша шустера, да су са дечацима из Шеврљуга ишли на Велики Субјел и трагали за новцем који су касније продавали Јеврејским нумизматичарима у Београду. За тај новац су куповали слаткише. Верујем да би и стари новац са Субјела „проговорио“ доста тога о историји овог брда, као и камен, старо оруђе, ватришта и кости. Дакле, има разлога за архелошким истраживањима које препоручују историјске чињенице да у средњем веку на врху Субјела беше властелински замак. Одајама тог замка сада, магично ходе песници, сликари, фотографи...
Књижевник Драган Марковић Кудро (1954) написао је роман „Субјелски дани“ у коме пише и о овим чињеницама. Замак помиње и књижевник Добрило Ненадић (1940) у свом роману „Доротеј“.
Песник, уметнички фотограф, сликар, ТВ новинар и сниматељ Бранко Остојић из Косјерића, чувши причу о средњевековном граду Субјел уснио је овај давни замак и уметнички га „вратио“ (у новембру, 2015) на своје место. Фотографија са могућом веродостојности, већ наредне ноћи била је на екранима многих власника рачунара, чији су коментари били пуни носталгије. Помислих, која је то моћ уметности! Она је успела чак и да разнесени камен из зидина субјелског града „врати“. Реалност је, нажалост, другачија. Ни кућа у које је уграђиван камен са градских зидина, више нема. Потоња је била стара кућа Љубомира Витезовића (1894 – 1905) у Протићима, која је у прошлом веку срушена. Савременици тог доба су тврдили да је камен узет баш са субјелске тврђаве.
Милијан Деспотовић
[1] Александар Дероко: „Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“, Просвета, Београд, 1950, стр. 6.
[2] Александар Дероко: „Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“, Просвета, Београд, 1950, стр. 151.
[3] Љуба Павловић: „Ужичка Црна Гора“, СКА, Београд, 1925, стр. 79.
[4] Исто, стр. 29
[5] Радмила Васиљевић: „Косјерић за незаборав“, Туристичка организација 2001 стр. 6.
Драган Марковић Кудро
Moja љубав према историји, а напосе повести средњег века, потиче из најранијих дана моје писмености, као и према књижевности, нарочито према историјском роману. Стицајем животних околности и сазревањем као личности, а и проучавањем средњовековне историје, посебно наше – српске, у мени се родила идеја да се и сам почнем бавити списатељством, специјално историјским романом, као главном преокупацијом. Захваљујући Божјој промисли, надахнућу и дару датом ми од свевишњег, из мог пера до сада је изашло шест романа, писање седмог је у току, с тим што су ми до сада штампана два: „Просветљење“ 2000. године са тематиком из српске историје при крају друге деценије 14. века и „Субјелски дани“ са поднасловом „Дворац среће“ у три издања 2005, 2006 и 2012 године.
За писање историјског романа потребно је велико предзнање о времену у коме је смештена радња дела, да би се имао што реалнији оквир дотичног тренутка. Самим тим и роман је реалистичнији у осликавању тадашњег људског бивствовања. Ако је један од мотива жеља да писаном речју искажем своје мисли, размишљања о средњовековљу, други паралелно иде са њим. Он је родољубиве и емотивне природе, ради афирмације наше отаџбине – мајке Србије и њене средњевековне прошлости, која је заиста мала, непотпуна и недовољно заступљена у нашој уметничкој литератури.
Роман је писан отворено, без предрасуда, да би се што боље осветлио живот српског средњовековног човека, са свим његовим врлинама и манама. У „Субјелским данима“ осветљавам и „тамну страну месеца“. Под овом одредницом подразумевам двоструки живот мушкараца и жена: тајни и блудни, лицемерни и дволични. Табу тема се провлачи кроз све време људског постојања, о чему се мало или нимало није писало на овај начин у историјским романима. Ја пишем о живим људима, а свако поштивање свецима на небу.
Главно место радње је град у средњовековном смислу речи - замак Субјел, који се налазио на врху истоименог брда, а помиње га Александар Дероко у свом делу „Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“ на страни 151 поменутог дела пише: „Субјел 5км источно од Косјерића. Незнатни остаци“.
Фабулу романа сам изградио преплићући историјске и неисторијске (измаштане) личности које су ми главни јунаци. Покушао сам да читаоцима проближим једно време које је, иако далеко, стамено и наше, у уверењу да ће читаоцима бити занимљиво и радо читано, што се на моју радост и остварило, повољно је оцењено и од књижевних критичара, а и читалачке публике такође.
У овом роману као и свим осталим што сам до сада написао, говорим језиком средњовековног човека. Служим се његовим осећањима, мислима, свешћу, тако различитом од данашње, са својом искључивошћу, нарочито на верском плану, а у основи ипак нам тако блиском. Осећања као што су љубав и мржња, побуде за и против једног или другог, али и борба за опстанак, лагоднији живот, богатство, моћ, престиж. Све набројано манифестује се на разне начине од Постања до данас; саобразно времену и простору у коме се дешавало и дешава. Другим речима: историја се понавља, само се актери мењају.
Роман „Субјелски дани“ обрађује време великог успона и просперитета Србије. Радња се одвија током четврт века од краја владавине краља Милутина 1321. г. до 1346.г. и крунисања Душановог за цара Срба и Грка. Иначе овај први том са поднасловом “Дворац среће“ је део ширег пројекта трилогије о средњовековној Србији – својеврсној хроници једног властелинства до пропасти српске деспотовине 1459. г. Други том је са поднасловом „Сутони и свитања“ а трећи је назван “Катаклизма“ и оба су у припреми за штампу.
На крају овог приказа понављам да је то моје лично виђење средњовековне Србије, наравно поштујући друга и другачија мишљења, или како каже наш медијавелиста Тибор Живковић, тумачење историјских збивања увек подразумева субјективни став писца, што се одражава и у мом роману.
Први том „Субјелски дани“ као и целокупну трилогију под овим насловом посветио сам својој супрузи Ради и њеном родном Субјелу. Овим речима изражавам своју супружничку љубав коју делимо и сву захвалност за њену подршку и разумевање за мој списатељски рад, као и захвалност мештанима села Субјел – својим драгим пријатељима.
Читалиште
Наша средњовековна историја није престала да буде предмет истраживања, увек се долази до нових сазнања о животу тог далеког доба. Ни данашња српска књижевност не престаје да нам то време приближава на свој начин ослонцем на књижевност којој је извор управо средњовековље. Извору се увек долазило као огледалу чије обе стране имају важно значење.
И Драган Марковић Кудро, [1] својим историјским романом „Субјелски дани“, [2] враћа се у далеку 1321. годину и радњу романа смешта на овдашње просторе - у средњовековни град на Великом Субјелу (Субјелград). Постоје неистражени материјални трагови о овом граду, али предања и легенде не напуштају његову околину. Марковић је то искористио за романескну тему и као писац са завидним знањем историје тог доба успео да споји филолошки и историјски моменат, да роман учини читљивим.
Оvaj роман је писан постмодернистичким стилом, какви су на пример романи Мазија и Чума Милентија Ђорђевића, са религиозним одликама и религиозном фантастиком која је доминантна у ирационалном заумном понашању. Сличне одлике има и роман Дневник за Tеу Љубише Ђидића. Мрачњаштво средњег века, и силништво тадашњих српских владара, пре свих Стефана Уроша II Милутина и Стефана Душана Силног [3] јесу повод за причу о националној историји, са једним бројем неаутентичних јунака, али то је и литерарни сарказам на тему злог госта и доброг домаћина. Он казује успон српске културе која је анатемисана данас једном субкултуром извана, која тешко да може достићи епоху средњевековне. Као да је свет кренуо назад. Откривајући ту пишчеву намеру читалац пред собом има штиво занимљиве фабуле која га подстиче на варијације у читању. Рекло би се на читању између редова, или читање чулом више.
Ево једне кратке топографске орјентације топонима који је послужио за наслов овог романа - Субјела. Субјел (данас село) се налази на падинама истоимене планине, коју чине три спојена узвишења: Мали, Средњи и Велики Субјел, у општини Косјерић. Воздигао се између села Мионице на северу, Бјелоперице и Тубића на југу, Шеврљуга на западу и Мушића на истоку. „Са Субјела се - како је записао Драган Марковић Кудро, у ведрим и сунчаним јутрима види у плавим даљинама и Авала код Београда“.
Та планина је седиште „дворца среће“, субјелског замка којим господари „млади и наочити господар, поносити властелин Дабижив и његова лепа и стасита госпођа Мирослава“. Изненада субјелском господару стиже у посету моћни и развратни краљ Урош II Милутин. Да би се докопао лепе Мирославе, краљ њу и њеног мужа Дабижива одводи на дворску слжбу у Скопље. Тамо умире Дабижив а Мирослава се после његовее смрти враћа на дворац, у Субјел. Све оно што се потом догађало, поставља само питање: Шта би било да је властелин био жив. То питање и да не поставимо, поставио га је писац овог романа давањем имена Дабижив, које разложено ускликом изражава жаљење: Да-би-жив.! Мислим да је пишчев кључ отварања овог романа, у имену субјелског властелина. Скоро да је могао писати упоредо други роман са другачијом судбином Мирославе и Дабижива. Пре би се рекло тај се роман пише сам собом.
Марковић је успео да приповедачку нарав прожме историјом, тако нечим далеким и давним, али и сликама из природе које изгледају као да су настале сад и ту. Такво литерарно свевремље омогућава његовим јунацима да се диве природи, да јој се захваљују, али и да од ње потраже астролошке одговоре на оно што они слуте: „Он од звезда које посматра из своје куле тражи помоћ и савет.“
Јапанска пословица каже „Небом не владају два сунца, нити кућом два господара.“ У српској „кући“ као држави, вечно се отимало око власти, често сурово, над том истином замишљен је овај писац који добро разуме властелина Дабижива док пренут гласом јејине, „језивим и непријатним у ноћи, баш као и опори краљев глас који му је наређивао да убије кнеза Владислава док се крије под скутом Карла Роберта Анжујског моћног краља угарског“. Завере такве врсте остављају опште последице, и данас их осећамо. И дворац на Субјелу, није далеко од престоног рашког града када је национално биће у питању. Ни време га не удаљује, напротив све је ближе читаоцу и то не само као литература. Можда је време у коме писац пише овај роман погодно за распре овакве врсте, јер, оквир за такву слику већ постоји.
[1] Александар Дероко: „Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“, Просвета, Београд, 1950, стр. 6.
[2] Александар Дероко: „Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“, Просвета, Београд, 1950, стр. 151.
[3] Љуба Павловић: „Ужичка Црна Гора“, СКА, Београд, 1925, стр. 79.
[4] Исто, стр. 29
[5] Радмила Васиљевић: „Косјерић за незаборав“, Туристичка организација 2001 стр. 6.
 |
| Милијан Дика Деспотовић |
Драган Марковић Кудро
СУБЈЕЛСКИ ДАНИ
или
Шта сам овим романом хтео да кажем?
Moja љубав према историји, а напосе повести средњег века, потиче из најранијих дана моје писмености, као и према књижевности, нарочито према историјском роману. Стицајем животних околности и сазревањем као личности, а и проучавањем средњовековне историје, посебно наше – српске, у мени се родила идеја да се и сам почнем бавити списатељством, специјално историјским романом, као главном преокупацијом. Захваљујући Божјој промисли, надахнућу и дару датом ми од свевишњег, из мог пера до сада је изашло шест романа, писање седмог је у току, с тим што су ми до сада штампана два: „Просветљење“ 2000. године са тематиком из српске историје при крају друге деценије 14. века и „Субјелски дани“ са поднасловом „Дворац среће“ у три издања 2005, 2006 и 2012 године.
За писање историјског романа потребно је велико предзнање о времену у коме је смештена радња дела, да би се имао што реалнији оквир дотичног тренутка. Самим тим и роман је реалистичнији у осликавању тадашњег људског бивствовања. Ако је један од мотива жеља да писаном речју искажем своје мисли, размишљања о средњовековљу, други паралелно иде са њим. Он је родољубиве и емотивне природе, ради афирмације наше отаџбине – мајке Србије и њене средњевековне прошлости, која је заиста мала, непотпуна и недовољно заступљена у нашој уметничкој литератури.
Роман је писан отворено, без предрасуда, да би се што боље осветлио живот српског средњовековног човека, са свим његовим врлинама и манама. У „Субјелским данима“ осветљавам и „тамну страну месеца“. Под овом одредницом подразумевам двоструки живот мушкараца и жена: тајни и блудни, лицемерни и дволични. Табу тема се провлачи кроз све време људског постојања, о чему се мало или нимало није писало на овај начин у историјским романима. Ја пишем о живим људима, а свако поштивање свецима на небу.
Главно место радње је град у средњовековном смислу речи - замак Субјел, који се налазио на врху истоименог брда, а помиње га Александар Дероко у свом делу „Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“ на страни 151 поменутог дела пише: „Субјел 5км источно од Косјерића. Незнатни остаци“.
Фабулу романа сам изградио преплићући историјске и неисторијске (измаштане) личности које су ми главни јунаци. Покушао сам да читаоцима проближим једно време које је, иако далеко, стамено и наше, у уверењу да ће читаоцима бити занимљиво и радо читано, што се на моју радост и остварило, повољно је оцењено и од књижевних критичара, а и читалачке публике такође.
У овом роману као и свим осталим што сам до сада написао, говорим језиком средњовековног човека. Служим се његовим осећањима, мислима, свешћу, тако различитом од данашње, са својом искључивошћу, нарочито на верском плану, а у основи ипак нам тако блиском. Осећања као што су љубав и мржња, побуде за и против једног или другог, али и борба за опстанак, лагоднији живот, богатство, моћ, престиж. Све набројано манифестује се на разне начине од Постања до данас; саобразно времену и простору у коме се дешавало и дешава. Другим речима: историја се понавља, само се актери мењају.
Роман „Субјелски дани“ обрађује време великог успона и просперитета Србије. Радња се одвија током четврт века од краја владавине краља Милутина 1321. г. до 1346.г. и крунисања Душановог за цара Срба и Грка. Иначе овај први том са поднасловом “Дворац среће“ је део ширег пројекта трилогије о средњовековној Србији – својеврсној хроници једног властелинства до пропасти српске деспотовине 1459. г. Други том је са поднасловом „Сутони и свитања“ а трећи је назван “Катаклизма“ и оба су у припреми за штампу.
На крају овог приказа понављам да је то моје лично виђење средњовековне Србије, наравно поштујући друга и другачија мишљења, или како каже наш медијавелиста Тибор Живковић, тумачење историјских збивања увек подразумева субјективни став писца, што се одражава и у мом роману.
Први том „Субјелски дани“ као и целокупну трилогију под овим насловом посветио сам својој супрузи Ради и њеном родном Субјелу. Овим речима изражавам своју супружничку љубав коју делимо и сву захвалност за њену подршку и разумевање за мој списатељски рад, као и захвалност мештанима села Субјел – својим драгим пријатељима.
 |
| Драган Марковић Кудро |
Читалиште
ЧИТАТИ ЧУЛОМ ВИШЕ
(Драган Марковић Кудро, Субјелски дани, роман)
Наша средњовековна историја није престала да буде предмет истраживања, увек се долази до нових сазнања о животу тог далеког доба. Ни данашња српска књижевност не престаје да нам то време приближава на свој начин ослонцем на књижевност којој је извор управо средњовековље. Извору се увек долазило као огледалу чије обе стране имају важно значење.
И Драган Марковић Кудро, [1] својим историјским романом „Субјелски дани“, [2] враћа се у далеку 1321. годину и радњу романа смешта на овдашње просторе - у средњовековни град на Великом Субјелу (Субјелград). Постоје неистражени материјални трагови о овом граду, али предања и легенде не напуштају његову околину. Марковић је то искористио за романескну тему и као писац са завидним знањем историје тог доба успео да споји филолошки и историјски моменат, да роман учини читљивим.
Оvaj роман је писан постмодернистичким стилом, какви су на пример романи Мазија и Чума Милентија Ђорђевића, са религиозним одликама и религиозном фантастиком која је доминантна у ирационалном заумном понашању. Сличне одлике има и роман Дневник за Tеу Љубише Ђидића. Мрачњаштво средњег века, и силништво тадашњих српских владара, пре свих Стефана Уроша II Милутина и Стефана Душана Силног [3] јесу повод за причу о националној историји, са једним бројем неаутентичних јунака, али то је и литерарни сарказам на тему злог госта и доброг домаћина. Он казује успон српске културе која је анатемисана данас једном субкултуром извана, која тешко да може достићи епоху средњевековне. Као да је свет кренуо назад. Откривајући ту пишчеву намеру читалац пред собом има штиво занимљиве фабуле која га подстиче на варијације у читању. Рекло би се на читању између редова, или читање чулом више.
Ево једне кратке топографске орјентације топонима који је послужио за наслов овог романа - Субјела. Субјел (данас село) се налази на падинама истоимене планине, коју чине три спојена узвишења: Мали, Средњи и Велики Субјел, у општини Косјерић. Воздигао се између села Мионице на северу, Бјелоперице и Тубића на југу, Шеврљуга на западу и Мушића на истоку. „Са Субјела се - како је записао Драган Марковић Кудро, у ведрим и сунчаним јутрима види у плавим даљинама и Авала код Београда“.
Та планина је седиште „дворца среће“, субјелског замка којим господари „млади и наочити господар, поносити властелин Дабижив и његова лепа и стасита госпођа Мирослава“. Изненада субјелском господару стиже у посету моћни и развратни краљ Урош II Милутин. Да би се докопао лепе Мирославе, краљ њу и њеног мужа Дабижива одводи на дворску слжбу у Скопље. Тамо умире Дабижив а Мирослава се после његовее смрти враћа на дворац, у Субјел. Све оно што се потом догађало, поставља само питање: Шта би било да је властелин био жив. То питање и да не поставимо, поставио га је писац овог романа давањем имена Дабижив, које разложено ускликом изражава жаљење: Да-би-жив.! Мислим да је пишчев кључ отварања овог романа, у имену субјелског властелина. Скоро да је могао писати упоредо други роман са другачијом судбином Мирославе и Дабижива. Пре би се рекло тај се роман пише сам собом.
Марковић је успео да приповедачку нарав прожме историјом, тако нечим далеким и давним, али и сликама из природе које изгледају као да су настале сад и ту. Такво литерарно свевремље омогућава његовим јунацима да се диве природи, да јој се захваљују, али и да од ње потраже астролошке одговоре на оно што они слуте: „Он од звезда које посматра из своје куле тражи помоћ и савет.“
Јапанска пословица каже „Небом не владају два сунца, нити кућом два господара.“ У српској „кући“ као држави, вечно се отимало око власти, често сурово, над том истином замишљен је овај писац који добро разуме властелина Дабижива док пренут гласом јејине, „језивим и непријатним у ноћи, баш као и опори краљев глас који му је наређивао да убије кнеза Владислава док се крије под скутом Карла Роберта Анжујског моћног краља угарског“. Завере такве врсте остављају опште последице, и данас их осећамо. И дворац на Субјелу, није далеко од престоног рашког града када је национално биће у питању. Ни време га не удаљује, напротив све је ближе читаоцу и то не само као литература. Можда је време у коме писац пише овај роман погодно за распре овакве врсте, јер, оквир за такву слику већ постоји.
Како је записала у рецензији Снежана Ђокић, „Кудров роман нема само намеру да дочара прошло време: његово праћење неких збивања у прошлости, као што су дрски упади суседа и „черупање“ домаћих територија, он наводи читаоца на паралеле са садашњошћу, која такође тражи људе јаког духа и прагматичне, који су способни да сачувају државу.“
Драган Марковић Кудро, као добар зналац наше средњовековне историје, вешто води свог читаоца кроз прилике у то доба и роман чини занимљивим уносећи тачне историјске податке око којих траје радња романа. Овај роман је добра анализа историје и показатељ еволуције њеног пута до слободе и назад - он показује како се те две супротности преплићу. Тај социолошки поглед могао би бити тема неке друге расправе о роману „Субјелски дани“, гледан кроз призму власти, злоупотребе повластица које су освајали или добијали властодршци кроз период кога дотиче ова књига.
И рекло би се да је средњи век имао најдужи дан.
Живело се тешко, неизвесно, харале су болести, нападали Турци али ни Угри нису мењали сличне методе, дизали су католички мач. „Угри (...) напредују кроз Рашку. Пале, кољу, силују, отимају. Раде осиони и бахати похлепници шта им је воља јер папа им је дао опрост грехова и благослов за овај поход против шизматика и њиховог народа кога муче грозним мукама да у име вере и свог краља униште све што је православно. Остављају где год прођу само земљу и воду, све остало иде под мач и у пепео и прах.“
У опсади је и дворац на Субјелу. У помоћ стиже са југа млади српски краљ Душан. Одсео је на Маљену где му је на поклоњење отишла владарица Субјела Мирослава, јер је њен муж Дабижив умро. Занимљива је Марковићева тврдња да је краљев боравак био повод да највиша кота добије име „Краљев сто“. „Задржао се ту владар неколико дана и по његовом боравку од тада се највиши врх Маљена, или ти Црне Горе, назива ’Краљев сто’, лета Господњег 1335. по Христу и оста да се тако зове и данас дањи.“ Из ове легенде писац нас води на Субјел: „Некада су Римљани на Субјелу имали рудник бакра, за време цара Константина Великог, првог хришћанина“. Додуше трагови римског живота на падинама Великог Субјела и данас су сачувани у некрополама на имању Вукосављевића.
Нагон љубави, често неконтролисано одаје простоту живља на замку и наноси мрљу на господство. Сплеткари се, злоупотребљава, руши углед. Није писац поштедео ни државне ни црквене власти, регистровао је њихове пожуде и накарадно сладострашће. На моменте то је роман учинило читљивијим, али иза такве слике писац прави заокрет уводећи у радњу овог романа државотворни и ратнички проблем. Приказао је оданост оружника старешини замка, њихову храброст у одбрани, величао сјај борбе имајући жељу да повуче упореднике са временом у коме је савременик када се оспорава право на одбрану од спољњег садизма.
Роман „Субјелски дани“, Драгана Марковића Кудра (доживео је три издања: прво 2005; друго и треће 2012), прати рационални говор заснован на језику и прожет је народним мудростима које су историјске околности итекако потврдиле. Читљив је и написан подстицајно за будуће истраживаче. После овог романа око топонима Субјел, све почиње другачије да се тумачи. Отвара се нови простор непознаница које се двоуме између маште и реалности.
Милијан Деспотовић
[1] Драган Марковић Кудро (Тометино Поље, код Пожеге, 1954) живи у Тометином Пољу, пише прозу, објавио два романа. Бави се историјом српског ловства о чему је објавио више књига..
[2] Драган Марковић Кудро: „Субјелски дани“, Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница за Златиборски округ, Ужице и Свитак, Пожега, 2012)
[1] Драган Марковић Кудро (Тометино Поље, код Пожеге, 1954) живи у Тометином Пољу, пише прозу, објавио два романа. Бави се историјом српског ловства о чему је објавио више књига..
[2] Драган Марковић Кудро: „Субјелски дани“, Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница за Златиборски округ, Ужице и Свитак, Пожега, 2012)
[3] Др Милован Гочманац, „Историјски роман о Немањићима“, из рецензије за књигу „Субјелски дани''
