У завичају кнеза Алексе Поповића

Р А З О Т К Р И В А Њ А  
Број 2, посвећен Субјелу

Јован Марић

ПРОЛОГ

Река се упознаје пливањем, а човек у разговору.

                                                  (Корејска народна пословица)

Ако смо се у времену брзих промена мало изгубили, није лоше да застанемо и ослушнемо... ,,Стани мили роде и прочитај овај натпис...''

Застадосмо у Субјелу. Свега 179 душа, школа не ради, задруга не ради, кафана не ради. Само се црква држи право, нестварно лепа сведочи о... Зар је могуће све што смо чули да је било некад овде?

Од Римљана, преко Субјелграда, турских пописа, досељавања породица из Црне Горе, сточара и рудара, грађанске елите и школовања на најпознатијим европским универзитетима... па све до данас...

То је пуста земља у којој вену душе (Мартинсон), a ми смо отели комад душе и надахнули се мирисима прохујалих времена...

Куцали смо и отворило нам се! ...Ко је дипломирао на Хајделбергу, а ко дириговао Интернационалом на Коларцу, ко се поносио Субјелом у Паризу, а ко дошао да учитељује у Субјелу са препорукама Ђуре Јакшића?

Разговарали смо и о мукама и зноју српских мајки, ратника и очева...али и о вери, о селу као извору живота, о слободи и лепотама ових предела, о поезији боема...

И онда неминовно питање: Шта нам се то у неком међувремену догодило? Где смо се изгубили, шта да урадимо да нађемо пут?

Високо брдо, море...

Алексе Поповића завичај

Његов Субјел, сунцем окупан!

А   вама, драги читаоци, срећна 2016.

 Наша мала редакција