Трагови прошлости као сведочанства животности Варде

Цветко Марјановић – Баћко, истински патриота и љубитељ историје и старине*

Трагајући за интересантним местима и саговорницима на Варди, једног летњег дана препустисмо се вођењу Радивоја Филиповића, господина који своје пензионерске дане проводи у родној Крушчици опсежно записујући штошта. Варда је ризница свакојаких знамења и њени изданци поносно је уздижу на пиједестал незаборава. Право са трактора, главом и карактеристичном седом брадом, поздравља нас господин Цветко Марјановић, звани Баћко.

Где смо дошли?

Ово ти је засеок Минићи, део Арсеновића.

Радивоје (обраћајући се Цветку): Знаш ти како се звао Мина? Његово је крштено име Милован. Презивали се Миловановићи. Тројица браће: Никола, Марјан и Митар. Максим је Митров син. Кратко су се чак презивали Максимовићи. Углавном, од Миловановића после су постали Минићи. По њима је засеок добио име. Ти званично презиме Минић немаш, иако је поп уписао на неколико места. Говоримо о писаним изворима од 1824. па надаље. Имаш Николиће, Митровиће и Марјановиће.

Цветко је скроман и тих, не жели да прича о себи, каже нема ту ништа битно, уводи нас у причу отварајући врата вајата наменски грађеног за своју збрику старих предмета. Тик уз врата налазе се још једна:

То су стара врата од воденице наше, редовничке воденице, Панићуше**. (Редовничке воденице су оне у заједничком власништву – породице су имале свој распоред за млевење у трајању од једног дана у седмици; млело се даноноћно, уз дежурање. За вријеме млевења у млину се ложила ватра, а на огњишту се пекла погача од тек самлевеног брашна, сазнајемо од Радивоја.) На овим вратима, између осталих је и потпис мог оца, Сретена Војисава Марјановића, СВМ. А ово je кош, ковани ексери и ово камење је од те воденице. Ово је све старо 150-200 година.

Врата старе воденице "Панићуше"

Воденички кош и камен

Цветко показује даље:

Рало је такође оригинал, било је оштећено, ја сам то средио. Ово је кревет од Вуја Радовановића, то ми је поклонио Милош Сердаревић и Јуца, преко сто година је стар. Ово је разбој моје мајке, све што је било поломљено ја сам довео у функцију (демонстрира). Синија где се јело дрвеним кашикама из земљаних посуда. Ово су вериге изнад отвореног огњишта. Све у свему тако су куће изгледале у 19. веку, па и у 20. Ја памтим нашу стару кућу, пола брвна, пола зидано. Ово је преслица из 1898. Остале преслице – неке су ми поклонили из села, ова је од моје тетке... Карлице за млеко, плетена котарица и јарам за волове, све из нашег домаћинства. Ово су старинске алатке дрводељаца. Ово је често урезивано на спомењу ко је био дунђер, да се зна ко је мушко а ко женско. И преслица се исто урезује. И на споменицима од седре или сиге са бочне стране...

Ентеријер Цветковог вајата

Старе преслице

Ово је мала вучица, на Златибору зову жбан. Показује како се пије вино и ракија, у два прста и то. „Као каубоји, или као Мексиканци текилу“, примећује Радивоје.

Жбан (десно)

Ово је вероватно турски ковач ковао – срп, ове шаре – полумесец... све ове алатке старе су 150 година.

Ово ти је соба за спавање. Стари кревет. Пореска књижица из 1900. године. Била маковишка општина. Војислав Марјановић, мој ђед, '41. је био интерниран у Немачку, тамо је остао и умро је 1970. године, мој отац га је сахранио овде. Ово је нешто на енглеском кад је био у британској војној бази – нека захвалница. А ово је шпорет старински, стара пегла на њему се греје, исто из нашег домаћинства. Ово је преслица моје бабе. Обрад Марјановић (радио дуго у Дому здравља, а иначе је био и краљев ордонанс) правио је ово 1927. мојој баби Сари јер је био ђевер кад се мој ђед женио. Потпис'о се, снаји направио преслицу. Ово је српска војничка труба из Балканских и Првог светског рата. Под овим знамењем су Срби гинули, ја сам откупио од Адама, из комшилука – Поповине, његов предак је био трубач. Двоглед такође из Првог светског рата. Чутуру ми је Миле Марјановић (Обрадов) поклонио, све сам ја то написао, за сваку ствар се зна порекло.

Не стижемо да испратимо, Цветко наставља:

А овде су старе хартије – архиве, за време Милоша Обреновића па до 1922. године, хронолошки. Ово је темесућ (тапија) од 23. јануара 1851. Ево печат какав је био, пише на Варди 1856. То је све породична архива. Маркица Књаза Милана Обреновића, његов лик.

А ово је јатаган из времена Црнога Ђорђије (Карађорђе), Први и Други српски устанак. Па онда јатаган из Јаворског рата. Мој ђед на Мачковом камену. Па гусле. Освојио 2.место у Годечеву. Цветко засвира на гуслама.

И отац је лепо певао уз гусле. Отац је имао изреку: звижди својим правцем. Мој тетак Димитријевић са Црвеног брега је био у Америци. За време Краљевине Југославије служио војску, то је слика из војске. Ово ми је мајка. Машина је власништво Сретена и Тијане. Њихова ћерка (моја баба Вишња) се удала кад се заратило, 1914. Момци дошли ноћу и украли девојку и скину ову машину кроз прозор, само ногаре остале. И украду и девојку и машину. Кад се прашина слегла мајка дала и ногаре. Ја сам причу чуо кад сам мало прираст'о и онда сам гледао где се та машина налази и 2014. установим да је у Благојевићима и одем и питам човека да откупим. Није ме уцењивао, 300 евра сам му дао за њу. Машина је стара 120 година.

Сингерица из 1899.

Историјат једне сингерице

Војнички кофер мог оца, са посветом: „Војник Марјановић Војисава Сретен, године '48.'49. и '50, Горажде, Соколац, Романија и Јахорина. Одлазак на ауто пут Кутина-Репушница, НРХ, троструки ударник онога времена и добитник прелазне заставе. Прелазак на границу са Албанијом, караула под врхом Проклетија, ту остајем 17 месеци под честим пушкарањима, препадима, патроле, заседе, строге опрезе, демобилисан крајем новембра 1950.“ Ја сам онда додао својеручно његову биографију: „Ово је очев војнички кофер...“

Ово су књиге новијег времена које сам ја набављао.

Креденац са порцуланом мајке и оца. Воденица за кафу. Глед'о сам у неком вестерну: овде се наспе пржена кафа, америчка производња.  Ово је тзв. равић или тамјаница, из наше куће. А ово је слово за колач, оно је старо 150-200 година.

Овде имам нумизматику и разне предмете. Најстарија је ова огрлица, око 3000 година, нађена овде близу, нашао сам у енциклопедији Феликса Каница, поклапа се све. Комшија копао и дошао и пита мене „шта ли је ово“ и ја пронађем у књизи. Римски новчићи. Фотоапарат из 1925, немачки.

Део Цветкове нумизматичке збирке

Огрлица стара 3000 година

Је ли то љубав, или шта?

Од малих ногу склоност. Прво сам скупљао стари новац, па онда и остало, па како су ми преци умирали онда ти је то носталгија и тада почињем озбиљније. Жао ми је што људи то бацају.

Радивоје: „Кад би бар свака породица сачувала своје.“

Ја онда велим 'ајде нека млађи виде са чим су људи орали и љеба јели. Сад да ми дотера фап ја ово рало не би дао.

Причу настављамо у дворишту, Цветко нас послужује медом и ракијом из старинског крчага.

Шта још памтите из детињства?

Кад сам био 5. разред, било неко сарајевско издање Ластавица, школска лектира. Ја сам мало био немиран, одем у школу - туче ме Радивоје, дођем кући - родитељи тучу, шалим се мало... Узмем ја књигу Земља без батина, између осталог ту се налази дружина нека, главни јунак се звао Баћко и мој ћале мене почне да зове Баћко и мени остане.

Чиме се бавио Ваш отац?

Пољопривредом. Ово је моја малина и ливада горе до асфалта и тамо овај пашњак мој, и борје.

Овде близу има споменик, само једна мала плоча, а изгинула ужичка чета Војка Петровића, овде су их похватали ко зечеве и ту је био и синовац Филипа Ајдачића, Милић Ајдачић. Знате шта људи, то је била једна велика трагедија Срба, грађански рат. Светили се једни другима. Партизани убили неке тамо на Варди, они за освету стрељају. Будалаштина чиста. Ја сам за то да се све обележи. Без обзира ко је на чијој страни. И ко смо ми да судимо?

Вашари су се одржавали доле према Боровцу на мојој парцели, Језерина се зове. И политички зборови, говори четника и партизана, како је ко наилазио. Ако ме смрт не предухитри ја онде морам плочу да ставим: то и то било. Нек остане. То је историјско место. Исто доле на мојој парцели у потоку, човек је погинуо пре 200 година, предање каже да се звао Благоје. И то је Благојев камен или Благојев гроб. Хоћу плочу да му ставим: Погин'о за погачу хлеба. И ништа друго. Јер не знамо ништа више о њему. А прича иде овако: Млео је човек доле у воденици неку проју. Наложио ватру и умесио погачицу (оно прво брашно које изађе па се закува и испече се, тако се то радило, додаје Радивоје). И отишао да искупи суварака да меље још ноћу. Овај роб наиш'о гладан, провирио кроз брвна, оно врућа погача тамо, он упадне и узме. Врати се овај и види да нема погаче, узме сикиру и за њим. Ту где га је убио људи су обележили.

Радивоје: Из овог засеока - Арсеновићи ишли су у Фрајкоре. Фрајкорске јединице у којима су Срби ратовали за Аустроугарску против Турске. Карађорђе је био у Фрајкорима. Неки људи су остајали тамо како они кажу -преко Саве, а неки су се и враћали као ови, Радовановићи нпр. И тако су их звали: Фрајкори – Врајкори – Вракорци, Вракорчевићи - засеок добио име. У том засеоку има једна кућа, најстарија овде, грађена 1853. То је Сердаревића кућа, један је ту дошао на мираз из Маковишта. Нико у њој не живи, али она одолева зубу времена.

Одлазимо да видимо кућу. Цветко прича:

Вракорчевићи, стара кућа. Дебели зидови, кад су Швабе наишле само су ту хтели да спавају, нису смели у другим кућама. Имао камин унутра. Ово да је среће држава би уложила. Зидано каменом, 70 цм. Жао ми што ово шише изрезбарено пропада. Види се да је власник био имућан.

Кућа у Вракорчевићима из 1853.

Шише на кући у Вракорчевићима из 1853.

Одлазимо на гробље.

Овај спомен је мој ђед подиг'о своме оцу. Он је горе им'о камени крст. За време рата или после рата наишла нека рација по гробљу и лупала крстове. И оном што је погин'о на Мачковом камену обележено је, иако није сахрањен. Ово је мој чукундеда, отац прадеде Сретена (мој отац носи ђедово име). И овде се познаје да је нешто урезивано али се временом сљуштило. Е, ја морам сад код каменоресца, и плочицу једну да напишем: име и презиме, година рођења и смрти, ништа више. Мајка весела умрла у 42. години, ту је и баба...

Е ово спомење је било нагнуто, ја откопам будаком и вратим, један пуче, узмем лепак за споља и премажем, ево га стоји. Ево овде је урезан разбој. Примећујемо како је све зарасло, типична слика српских старих сеоских гробаља. 

Јесте, морам ја ово да закосим. Ово је гробље можда старо 500 година.

Е видиш: ово је брадва, ово су кубуре, ово су иницијали: П.Ш. Вероватно тесар био. А са друге стране има натпис, треба да се дешифрује која ли је година.

Предња страна старог споменика

Задња страна старог споменика

Цветко нас потом води да видимо и Спомен чесму:

Спомен чесма је посвећена ратницима Првог и Другог светског рата и она се освештава сад у недељу (позива нас). Између осталих и моме ђеду. Oво ми је било драже кад сам урадио него кућу кад сам правио. Наша слава је св. Ђорђе.

И текст на плочи написао је Цветко. Помирио све, рекли бисмо или још прецизније - издигао се изнад свих подела.

Ови ратници са ове воде су пили. А ова буква, она је запамтила све од првог досељеника овде, има 300 година сигурно. Она трули и обнавља се.

Видите ово овде: Селина, сеоска утрина (ничије власништво)... прекопута чесме. Води нас преко те селине још нешто да нам покаже. Извор. И опет – плоча. На којој пише: Нека БОГ Благослови извор живота. И сто са две клупе. То је Цветково место. Место где овај необично обичан, чудесно посвећени човек, проналази свој мир.

*љубитељ историје и старине – стоји у потпису Цветка Марјановића на једном од експоната

** Панића воденица или Панићуша, саграђена око 1840. године, име је добила по једном од ктитора – Пану Јовановићу