Бака Милица из Крушчице

Милица Ђукановић

Трагом најстаријих становника Варде кренусмо пут Крушчице да нађемо баку Милицу. Крепка старица од преко осамдесет дочекује нас на вратима своје куће и смешта у кујну са неизбежним креветом поред шпорета, те уз мед и кафу отворено и некако присно причасмо о животу.

Ја сам тридесетчетврто, три пута сам оперисана, а немам ни туђу негу, само 10 хиљада пољопривредне пензије.

Помажу ли Вам ћерке?

Тешко је свима, али ова што је близу ми даје у намирницaма шта ми треба, и сира и кајмака и свега... Она има сина и ћерку, нису се још поженили, ја бих волела још за живота мога да се окућане, али ако 'оће – 'оће , а ако неће – не може нико никога натерати.

Друга ћерка у Гроцкој има два сина и петоро унучади, а ја имам петоро праунучади.

Одакле сте родом?

Горњи Таор – Мравињци. Мене је свекрва бегенисала, „ти ћеш мени бити снаја“, само смо се једаред видели и други пут се узели. Она ме је бегенисала код моје тетке на слави а њојзи била снаја. Старији био од мене 13 година, ја имала 23. И онда дошли овде у стару кућу а и ова је била направљена, после прешли овде. Стара кућа има преко 100 година. Мој свекар је прич'о да је водио волове, дечак био, кад су јапију догонили. Мој свекар је био Солунац. Он каже да је пешке преко Албаније преш'о, није што је пешке, него бос. Седам година је ратовао. И ништа после нису примали, е кад је умро онда дошло нешто написмено, шта ми то сад значи!? Отац његов у том рату погинуо, а он је срећом остао. Мајка му је примала валиду (инвалиднину, прим.аутора) за тог његовог оца. Баш је био ослабио и остарио, имао жуљеве на ногама, пропала му мокраћна бешика. Ја сам га десет година прала, то је било грдно прати, ал' шта ћеш. Још да је било прашка, моје дијете, ондај, него од пепела направиш цијеђ. То пречисти к'о и сад прашак, само поједе руке. Онда је се то поштовало, ниси смео каз'ти 'оћу или нећу него шта ти нареди то мораш да радиш. Моја јетрва је овде у другом делу куће, чича мога мужа је њојзи свекар био, Слободан. Он је отишао у рат, потерали га четници и никад се за њега ништа није знало. Вероватно да га је Дрина прогутала, као и њих много.

А сећате ли се Ви рата?

Сећам се, иако сам била помала девојчица. Мој отац је био у заробљеништву у Немачкој три и по године. Мога оца отац погинуо је исто у неком рату, мајка му је умрла рано и он је морао да буде хранитељ својој сестри. Е онда се оженио и нас је имало седморо ђеце. И онда га позову у Крагујевац на вежбу. Моја најмлађа сестра Вида допузала до његових ногу и он каже мојој мајци: „Ружо, гледај ми добро ђецу“. И одатле су га заробили. Кад се вратио брзо је оболио и умро. А сећам се кад су били партизани, тамо нека шума била, Јеље се зове и отуде што ми зовемо Тењаци, и пуцају отуде, а мој отац, дошо већ био из заробљеништва, каже: „Биж'те 'вамо“, иза зида, да не може метак отуде пробити. А док је још био тамо, ко год наиђе, нана покаже писмо и нас нико није дир'о, а одузимали су онда и сир и кајмак и посек и све. И други су донослили у нашу кућу те сакривали да би имали себи после, али опет нису узвратили да кажу после – е сад ти немаш а сакрио сам код тебе па да ти дам, него однесу, како су донели тако и однели, шта их брига, ал' шта ћеш, комшије су па мораш да трпиш у свему. И тако је то било за време рата, грдно је било, ал' није боље било ни овог прошлог рата.

Прати све на ТВ. Мрзи Мила (Ђукановића) што је признао Косово. Ђуку, синовца, не би одвојила од своје ђеце, каже добар је ко добар дан.

Одакле су Ђукановићи?

Из Црне Горе. Од Никшића.

Бранко (фотограф-сарадник) каже да је његова мајка старија од Милице две године и да је исте висине, а Милица ће на то: "Па, поздрави је."

Чиме се бавио Ваш свекар?

Земљорадник, радио са воловима, и муж исто. Па после Тите, неко је живио добро, а ми смо мученици били гори него сада. Мени је ово данашње супер. И ко је запамтио ону муку – ово је рај живота. Имаш и прашак, имаш и леб, и са лебом... А кад је мој отац био у ропству, то сам заборавила рећи, онда је била глад. И кад додијеле жуте проје и моја мајка однесе и самеље у воденицу, то је било слађе од икаке саде торте. А камоли за време тога рата, док је отац био тамо. Моја мајка стави воде на огњишту, ако има мало млијека наспе, а ако нема - ништа, и само мало брашна забр̀ља и проври и то нам да, ми то поједемо и за сат смо опет гладни.

Цицвара се звала, каже Бранко.

Ма каква цицвара, само чорбица. И тако смо се патили, патили глади, не знам ни како смо порасли. А код неких у комшилуку било је и леба и свега, ја једва чекам кад пођем са њином ћерком са овцама, па она понесе 'волико парче проје и сира и кајмака и ја једем са њом. Е тако је то било за време рата.

А после Тите, то сам пошла рећи, мој је Првослав носио точковаре (ципеле од гуме, кондуре) пет-шест година пошто сам ја дошла, а ја сам дошла '58. И ми ништа нисмо осетили неки бољитак. Ја додуше нисам то носила, мени је купио пироћане, а те точковаре, то носиш само да ниси бос. Ко је био неђе запослен е он је живио добро. А ко је био земљорадник, јако лоше се живело.

Кад Вам је било најбоље у животу?

Сад ми је најбоље, само да сам здрава и да сам млађа. Ако неко мисли да само ужива и да му све спада с неба а да ништа не ради, е то никад није било нити ће бити.

Мога мужа брат је био на великој функцији, Гроздан Ђукановић, био је посланик. Био је кад је Пенезић подиг'о пиштољ у Скупштини на Титу. Е он је живио добро.

Мој Првослав је умро тако што је засп'о. Е кад би дао Бог да и ја тако, да ме нико не 'рани и да ме нико не гледа.

Ма нећете Ви још, ено како брзо прича и како брзо мисли, рекох.

А кад сте се највише у животу обрадовали?

Кад ми је ћерки била свадба и баш ми је било послије лепо, ја отерам овце и говеда горе у башчу и пјевам, све се ори: имам мужа и имам ђецу, данас ове младе незадовољне, мени је то било баш дивно, и нема везе дал' ми фали ово или оно, а не бих ђецу оставила низашта живо, а сад има тога... некад је се и мени догнало, и свекар ме изгрди и свекрва и сто чуда ал' све то превазиђеш јер имаш своју ђецу и волиш своју ђецу.

Да ли Вам долазе унуци?

Долазе. И од те пензије ја им опет дам шта год да запамте бабу да су имали.

Разгледамо фотографије:

Е ово ми је свекар, Солунац. Видиш каке је носио кошуље. Дебеле, то сам ја прала, цијеђом: Имала је нека палионица, дрвено, к'о чабрић, па прво одаперем све те дебеле кошуље у 'ладној води, па сложим, па онда ставим једну крпу на то, па онда ставим пепела и наспем врелу воду, кључалу, и то стоји занекле док се добро потпари и онда после оперем. Тако је то било.

Десимир Ђукановић са породицом

А није било пераћег сапуна?

Па јесте, ал' и тога је мало било.

Милица и Првослав (муж) у цвећу... Гроздан, Нада, Зорица и Бранка, 1949. Београд... Првослав негде у бањи...

Ко је дама са шеширом?

Знаш Драгињу и Љубодрага (Павловић), па њен чича (Јордан) и он је погинуо у Скакaвцима у свињцу, био у партизанима и убили га, а она није из наше земље. На полеђини фотографије пише: Адаму Јордан и Димче, Битољ, 1934.

Димче, пријатељица Јордана Ђукановића

Јордан Ђукановић, сасвим десно, Битољ 02.11.1934

Првослав, био таоц у Ужицу... Гођо – са породицом, лепа слика, лепа ђеца... Ђукановић Ђукан међу палмама у купаћим гаћама, у војсци (Ђукин ћича) – „За успомену кућанима“...

Драгољуб Ђукановић, Загреб – то ми је ђевер, он је '28.годиште. Он је жив и најстарији је на Варди изгледа. То кад је Тито ујединио а вукао тамо Хрватима, ј... му пас мајку. Смех

Приредбе и игранке... и кад су ми ђеца стигла ишли смо на вашере, онда је мајка ишла да води рачуна о својој ђеци. Ја сам ћерки ударила шамар пред момком, ја тражим по вашеру, тражим, а она седела вако упримас, а што ми се није јавила? Није смело да се ради шта ко хоће. На Град смо ишли на вашер, с овом млађом, пешке се ишло до Сече Реке па горе.

Причи никад краја...

Бака Милица, на капији, приликом поздрављања:

Нек су вам ђеца жива и здрава и дај Боже да имате успеха у свом раду!

Жетва у Крушчици

Бака Милица испред старе куће