Р А З О Т К Р И В А Њ А: Варда као продужетак живота!

Разговор са Миодрагом Ђукановићем, пуковником у пензији, пасионираним читаоцем и аутором књига о завичају

Миодраг Ђ. Ђукановић рођен је 1932. године на Варди, где је завршио основну школу. Гимназију (ниже разреде) завршио је у Ваљеву и Ужицу, Школу активних пешадијских официра у Сарајеву, а Вишу војну академију и Школу народне одбране (Ратну школу) у Београду. После четворогодишњег службовања у Струмици (Македонија), цео радни век провео је на различитим дужностима у Београду: Војној академији КоВ, Гардијској бригади и Генералштабу ЈНА. Одликован је са седам мирнодопских одликовања. Пензионисан је у чину пуковника ЈНА, 1988. године. Објавио је монографије: Ђукановићи са Варде (2002), Цагићи (2006) и Варда и Вардани (2006).

Миодраг Миле Ђукановић је прва адреса на коју смо се обратили одлучивши да пишемо о Варди. Прави саговорник, он се својој Варди и Варданима одужио на најлепши могући начин – монографијама. Примио нас је у својој кући на Варди где борави од почетка јуна па до октобра месеца. Уз сладолед и кафу коју нам послужује Милова сестричина Миланка, започињемо причу о насељу звучног и помало интригантног имена: Варда.

Одакле су Ђукановићи?

Моји су преци дошли из села Дучићи или Дукићи од источно-херцеговачког Грахова. Грахово тада није било у саставу Црне Горе. Оно је Берлинским конгресом прикључено Црној Гори. Оно што сам ја успео да нађем – Југословенска енциклопедија коју је Крлежа издавао у Загребу – ту није много написано, али јесте суштина. Људи из тога села Грахова су се око 1750. растурили из племена Риђани, то је добро описано како је то племе нестало. Они су били риђокоси, плавих и зелених очију, таквих и данас има овде у овом нашем роду Ђукановића. Цагићи су риђокоси, Драганина сестра (Драгана је Милова супруга, од Цагића, прим.аутора), мој син је риђокос, таст... моја жена и ја смо родбина у петом/шестом колену. Дакле, то племе Риђани се распало као и многа друга српска племена, једноставно је нестало. Легенда каже да су ови моји Ђукановићи, због сукоба са Турцима и убиства Турчина, једноставно побегли. Дошли су у Јакаљ. Један од њих прешао је овде у Крушчицу. И од тога једног настали смо сви ми Ђукановићи, бројна родбина, сад поприлично осута. Ја сам отприлике утврдио од 1792, то је најранија година на споменицима доле у крушчићком гробљу, али очито је да су они дошли и раније. Од мог деде остао је пасош трговине са Дубровником, са печатом и концем, 1785. написан у Дубровнику. Кад је деда умро у Косјерићу, а становао је код Животе и Здравке Ћосић пошто је своју кућу продао општини, одем по његове ствари и Живота ми скине кофер са тавана и ту је био тај пасош. Донесем овде на Варду и оставим испод кревета да се осуши, умотан у старе новине. Мој зет Миливоје, добар и паметан човек, види папире под креветом и запали, међу њима и тај пасош, нехотице. Никад му то нисмо опростили.

Е, дакле, они су после растурања тог племена избрисани из списка тамо, дословце пише да се племе распало 1750. Двојица браће су остали у Јакљу, а овај трећи дошао овде и формирао породицу. С ове стране косе која се зове Заклопина. Тако смо се ми Ђукановићи овде примили. Вероватно су биле неке крушке дивљакуше – сад ја то измишљам, али добро су место изабрали. Заклонито од ветрова, има у близини плодног земљишта, имају около одлични извори, близу је поток који се спушта са варданских падина доле ка речици Рогачице. А онда, место је склоњено од Турака, од џаде која је била Ваљево – Варда - Јелова Гора – Ужице. Горе су Турци имали караулу односно место где је била турска постаја, тамо где је споменик Брадоњи, иза самог највишег врха Варде. Деда (1889.) ми је причао кад је око 1900. чувао стоку одоздо из Крушчице по брдима и пропланцима, да су налазили од опреме турске војске разне предмете – порције, опасаче, делове одеће, и сад постоје две хумчице горе на врху. Турци су звали то место где су били – Варда. А Варда етимолошки, написао сам ја то у књизи, значи место одакле се осматра. Дакле, осматрачница. Одакле се на нешто пази. Према томе то није била граница већ осматрачница контроле пута, односно џаде турске, чак је моја прабаба Неда звала овај пут – џада, ја памтим. Дакле, контролисали су овај простор и како су они викали „варда, варда“ – то је народ прихватио и вис се назвао Варда, а после кад су почели да се насељавају овде - логично је било да су то место назвали по вису односно по тој турској караули. Осим тога, ја сам путовао службено у Билећу због резервних официра и тамо сам гледао топографске карте и на 20 места где су биле карауле-осматрачнице пише Варда. Постоји и планина Варда код Вишеграда на босанској страни. А онда имамо и Вардар као граница, исто има везе са овим осматрањем итд. Нашао сам и стручно објашњење – једна дама из Института за српскохрватски језик САНУ написала је књижицу у којој је тачно објаснила отприлике ово што сам вам испричао (ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ФИЛОЛОГ, XXIV Књ. 1959-1960, Биљана Шљивић-Шимшић: Узвик „варда“ и неке изведенице од те речи 289—306, прим.аутора).

Ето тако смо доле у Крушчици настали (2 км одавде) а онда се одатле проширили, мало тамо на другу страну. Моји непосредни преци – чукундеда Иван се тамо преселио, а остали су сви своја имања прокрчили до овде. Највећа имања, најбројнија родбина, е после су долазили и други, али углавном из близине. Ово тамо село што се види „упримасе“, Благојевићи, они су исто стара породица и они су у та ранија времена дошли, и пар породица тамо у Годечеву. Ја сам родослов урадио најсавесније што се могло. То сам желео још као дечак. Али никад раније нисам нашао времена, војска ме је одвела на своју страну.

Споменик прадеди Мила Ђукановића
на старом гробљу у Крушчици

Како сте се определили за војску?

Сасвим случајно. Али после кад сам већ загазио у те воде био сам потпуно задовољан. Нисам се могао школовати онако како хоћу, желео сам да студирам српски језик и књижевност. Схватио сам да то мајка не може издржати, јер се деда оженио под старе дане, поделио нам имовину, пола дао мени и сестри, пола себи и жени. Три године сам ишао у Ужице у гимназију, учионица ми била поред канцеларије директора и видим жути конкурс за војне школе. А ми се уписали као комунистичка кућа у сељачку радну задругу. Све уписали, целокупну имовину, и деда свој део. Све партизанске породице и 2-3 сиромашка. Једини Рацо Цагић, Спасин отац, имућан човек, комунистички оријентисан, је био прави, ово друго све – очеви погинули или нестали у току рата. Мама никад није радила у пољу, бавила се домаћинством и морала је да иде да заради нешто у тој сељачкој радној задрузи... Каже мама Мира: „Продаћемо нешто“. Како, сад не можеш да продаш земљу јер си у задрузи, све би припало тамо. Тај промашај комунистички одмах се показао, то је нестало кад сам ја већ био у униформи. И видим ја то, аха, бесплатно школовање. И одмах одлучим. Где ћу? Крагујевац најближи. Мајка требала да дâ сагласност, потпише она. Е касније сам заволео војни позив.

Јесте ли на неки начин реализовали своју жељу за књижевношћу? Писали сте?

Да. Пискарао сам. Водио сам дневнике... Прва књига коју сам као официр купио, ето ми је тамо, Речник страних речи, загребачко издање, педесет и нека. Миодраг Ђукановић, потпоручник, Сарајево. Од прве плате купио.

Од малих ногу сам се заразио читањем, имао сам паметног учитеља у четвртом основне.

Мој учитељ Мијо. Тек што је завршио учитељску школу и учествовао у културно-просветној групи партизанској 1941. Што би се онда рекло – нагорео комунистички. Мајка му је била из Јакља. Доведу учитеља без плате. Четврти разред 1942/3. Мијо, млад учитељ, свира хармонику и виолину. Тек што је дошао на прве часове са виолином и све нас проба до-ре-ми-фа-сол-ла-си-до, сестра моја, она први разред а ја четврти, пошто смо добро певали на оца, ми то погодимо како ваља и још по неко. Е тако нас Мијо учитељ придобије. Други пут донесе хармонику (клавирску). И пошто није имао плату, један паметан сељак – Јешо Томић, председник школског одбора или тако нешто, каже њему: „Учо, ти само нама учи децу, ми ћемо тебе издржавати“. И тако је било. Прво ми варданска деца овде, било нас је неколико, доносимо неко сир, неко кајмак, неко мало брашна, неко кромпира и почне Мијо да говори некој деци из околних села шта да донесу. Једанпут мене позове у кухињу код тетка Стоје, његова мајка. Каже „Миле дођи овамо“. Стоја изађе. Каже „Слушај, мене је срамота да ја одређујем деци ко ће шта доносити. Ја ћу ти написати и ти то чини“. Ја то прихватим и од тада ја сам био нарезник ко ће да донесе два јаја, кило кукурузног брашна, два кила кромпира, кило пасуља. И тако је било током целог четвртог разреда. Е сад, Мијо је видео у мени да сам ја као четвртак „главни ђак“, а то се увек знало у четвртом разреду. Још кад је видео шта ја читам и шта знам, он почне мени да потура књиге. Била је једна едиција „Златна књига бајки“. Прочитам и за два дана тражим другу. А он да види да ли ја то стварно читам узме да ме пропитује, то сам тек касније укапирао. А ја сам баш волео бајке и умео да испричам. И једно брдашце књига које су се делиле за одличан успех, све сам прочитао. Он је остао учитељ до лета '44 и кад сам ја завршио четврти разред он је наставио да ми даје књиге. Кад више није имало, он ми да приручник ратарства, међутим не иде то мени, ја му вратим и кажем му да ја то не могу, он ми да воћарство, смех, на крају пчеларство, тако да – заволео сам књигу и нисам волео ништа да радим у селу, само оно што сам морао. Одао сам се књизи, сумануто читао, бележио све и свашта. Дакле, јесам задовољио ту своју страст и даље то чиним.

Као ђачић, што добијем џепарац, а деда ми је давао све до мале матуре, трошио сам на књиге. Књиге су онда биле јефтине - две динара, пет динара. У Ваљеву сам учио први гимназије, а у Ужицу други, трећи и четврти. Сећам се да сам купио прво броширано издање Иве Андрића: На Дрини ћуприја. Прочитао сам је тада, али враћао сам јој се... и нестајале су ми књиге. Госпођу Бовари сам куповао пет, шест пута. Кад сам пошао на Академију у Крагујевац узмем очев кофер војнички ових димензија, жут и оволико дубок, показује. Набијем књиге које сам прочитао али су ми и даље интересантне, али и које нисам прочитао. Најбројније су биле сабрана дела Максима Горког. Стане ми само пиле и храна коју су спремили да понесем, једва сам могао само да га мало одвојим од земље и преместим. Човек ми на колима дотерао до Косјерића. Од Косјерића на камион, новембар месец 1950. година. У Ужице, па на воз. У Крагуjeвцу узимам носача до касарне. Од Чернишевског „Шта да се ради“ преко социјалиста руских итд. Предајем своје ствари четном стрешини (пиле сам појео разуме се још у Пожеги). Однесу у магацин,онда обавезе, понекад у библиотеци прочитам нешто сат један дневно било за то, углавном ниједну из мог кофера. Полазимо прве године на одсуство, ја узимам свој кофер, не могу да га носим, имам рођака из Годљева Драгана Митровића који је био са мном. Питам га да му дам део књига и да ми помогне, он узме део тих књига, ено их и сад у Годљеву у Митровићима у витрини покојног Микице стоје и дан данас. Остале оставим код Јовановића, неких комшија у Ужицу. Никад их нисам после узео. И још један куриозитет: „Мики, дај ми ону кесу иза врата“- обраћа се сестричини. Мој комшија завршио je гимназију у Ужицу и уписао Пољопривредни факултет. Бере малине. Позвао сам га да га похвалим, да му честитам и да му дам савет шта да чита. Да се опште образује, да не буде глуп, да чита белетристику и да научи један страни језик под хитно, да може да чита, пише и говори. И ово сам донео због њега. То је свеска за лектиру од 01.04.1947. године, други разред гимназије у Ужицу. На савет професорке српског језика почео сам да водим евиденцију шта читам. Редни број, име писца, назив књиге, датум када сам прочитао и број страница. А у посебне свеске сам записивао фабулу итд.

Читамо: Под бр.1 – Максим Горки, Мати... до броја 1133, а потом, каже Миле, следи још неколико свезака.

Ево сада 4. пут читам „Тихи Дон“ Шолохова.

Свеска за лектиру 1947. година

Па онда не чуди ни љубав Вашег сина према језику?

Да, куповао сам му књиге. И сада, кад ми се свиди, коме ја, старац, купујем сад књиге? Они купују сви: Владо, снаха, клинци, пола мојих књига је код њих. Код пријатеља по неким селима око Београда. Коме? Пар пријатеља, сузио се круг.

Син Владо, лингвиста, води емисију на Радио Београду 2 „Пут у речи“. Ако ништа, он српски чисто говори јер је овде проводио све распусте кад је био основац и средњошколац.

Много се распричасмо о књигама, самокритичан је Миле.

Владо Ђукановић

Ви сте у монографији „Варда и Вардани“ дали читаву хронику Варде. Да ли сте исцрпели све изворе?

Углавном. Све што сам могао да нађем. У ужичком Архиву сам нашао пуно интересантних ствари, сачувана је документација Сељачке радне задруге; потом у Архиву Србије, нешто и у Архиву Југославије (за учитеље који су декретом постављани).

А старине, археолошка налазишта?

Ја сам се базирао на вардански атар, не и околину, јер, већ сам био старији човек, па да започињем нешто у ширем смислу нисам хтео. У Годечеву има једно место, зове се Кафта. Нисам нашао значење, очито је назив из старих времена. Тамо постоје неки стари споменици, стећци. Шта је ту било Бог свети зна. На подручју Варде никакав локалитет нема да је посебно интересантан. Варда је ипак новије насеље од неких околних... Моји Ђукановићи су имали те ханове 1842. године. Тамо испод ових места где су биле турске карауле. То су биле бараке са сеном, са кафом и шећером, без послуге, са огњиштем, и кад су ишли каравани Ваљево-Ужице и обрнуто, ту су људи свраћали, сами полагали коњима, сами себи кували кафу и остављали новац у чанак. Крајем 19.века то је пренето овде, 2-3 куће, порушене одавно, тек после Првог свeтског рата Варда се насељава бројније.

Чиме се становништво бавило између два рата?

Почетком века су ту биле зграде: ковач (увек био, јер је друмско насеље), кафана, опанчари – две велике радње (Банов брат Михаило, па Бан и Рајко Јовановић). Године 1938. је дошао бојаџија Неђо, неко је покушавао да буде и пекар, али се тада мало куповао хлеб па то није опстајало. Жандармерија је била главна. Из Ђукановића родбине неки Љубо је имао трговину. И 1919, после рата оскудица, он се, разуме се, накупио пара и дође група хајдука (зна се и ко су, ја сам изоставио њихова имена, ружно ми било да пишем да је некоме деда био хајдук и да је убио некога), дођу они и траже лову, он не да лову, каже немам, они узму вериге па угреју па му вежу око ногу, неће да каже, и они убију Љубу. А његова жена Јула каже „Убисте ми Љубу, познајем ја ко сте ви“, они узму пушку и убију и њу. А неки Новак Филиповић имао комиоце доле у Крушчици, чује два пуцња и мисли да се неко на Варди весели па изиђе и он и „истури једну пушку“ (опали из ловачке пушке). Е онда су одмах после рата успоставили жандармеријску станицу. Окружна чета из Ужица је била надлежна и они су послали послугу од 4-5 жандара и 1936. године хтели да је повуку јер је било неусловно. Онда је један трговац направио кућу до њих, тамо до ове црвене куће, направио прописно по ондашњим стандардима жандармеријску станицу и дао је на употребу, а уствари ради себе првенствено, да се и њему не би десило оно што је Љуби. А иначе су харали хајдуци овуда. Од ових што је била Банова кафана, Добросава Ђукановића жена Милка, хајдуци су били и код ње, то је било пре Првог светског рата, исто су тражили паре, а она из страха, овде на углу нашег дворишта је била фуруна, она узме своје дете и увуче у фуруну док они прођу, није им дала паре. Ниједан од тих хајдука није одговарао. Иначе, то су били сељаци из Руде Букве и Полошнице.

Свадба Ђукана Ђукановића 09.11.1931.

На дан свадбе 09.11.1931. Мире и Ђукана Ђукановића.
Деверуша је младожењина сестра Илинка

Милова тетка Илинка Марковић
са сином Бобом

Онда долази и Други светски рат.

Како се уопште живело на Варди, с обзиром на поделе?

У мирна времена осим спорадичних свађа и неких швалерских прича, сложно и лепо се живело. Мислим да се на Варди никад нико и ни са ким није судио. Знате да смо у току рата били подељени на комунисте и дражиновце. Већи део је био неутралан. Али једни друге смо чували. Комшије су биле Равногорци односно, ђед Радисав је био прави Равногорац, на директној вези као Дражин обавештајац, његов човек. Мој деда је живео у Бајиној Башти и дошао је '42. у марту да ми не бисмо пропали овде а и он да се извуче од Немаца. Они су били добри другови, заједно су ратовали у Првом балканском рату, били заједно у заробљеништву за време Првог светског рата, на истој страни (Карађорђевићевци). Али у току рата деда се ниједанпут није нашао на улици и никад га нисам видео да са Радисавом разговара јер није излазио уопште на улицу. А одатле нису избијали Калабић и Ајдачић, Кондор Радовић и остали, све сам их добро познавао.

Зашто Преки суд на Варди и шта је истина о чувеном стратишту?

Оно што сам нашао од извора и што сам знао - написао сам. Осим једне ствари.

Ја сам '44. у септембру напунио 12. годину. Од повлачења бивше југословенске војске '41. памтим све и све ми је као клинцу било инересантно – од пушке, униформе, војника итд. На Варди су се чуда збивала, она је била једна опасна ветрометина. И како смо ми уопште опстали да нас нико није побио - то је право чудо! Јесу нас и склањали у Крушчицу и Годечево. Овде су те '44. са избеглицама дошле све институције: Редакција Вести, пушкарске радионице и друге, ОЗНА, све је то овде било. Главни пресудитељ, Мићо Цицварић, ја сам га овде ставио само под словом М, није на мени, он је после био у Београду судија, па се повукао, тако да они нису ни форсирани на неке положаје и тако. Главни затвор је била она кућа горе обојена између путева. Ту су били прави кривци. Они који су убили, који су правили разна недела, било овде било негде другде. А споредни су били у овој кући прекопута (школа). Нико није стражарио, били су закључани, то су они који су батинали и бавили се силеџијством над невиним људима. Њима нису ни судили, запрете им и пусте их, знао сам их сијасет. А ове што су клали и убијали саслушавали су их у Бановој кафани, средња соба. Мој кревет је био овде у великој соби, и иако је то био октобар месец и почетак новембра, овде је био прозор и ја чујем како дрече, шта ли раде немам појма. Јежим се. Судница је била у мојој учионици. Ако се у току дана осуди један два или три на смрт стрељањем, Тришо Рајков, Буша, Круне, Милан и Ћане из Крушчице, зовну их и у Димитријевића шуму после подне, ископају раку, Лаки – џелат ОЗНЕ са војницима, а војници су из дела ужичког одреда, вежу га горе у Цветановој кући, одведу у шуму, тап и затрпају (ови што су ископали – сељаци - нису никад присуствовали). Тако је ту тада осуђено, мени је Тришо и онда причао, тај Лаки који је био егзекутор (спавао са војницима у Ранчовој кафани а у Тришовој кући боравио са својим друговима), Тришо је био већ одрастао момак и он је слушао шта прича Лаки, причао како се који понашао и, дакле, Тришо је мени тада рекао, а после сам га нарочито питао кад сам одрастао, колико? Од 30 до 35 је у тој шуми убијено. Али, они су се правили луди – ознаши, дозвољавали су да то неко јави родбини и родбина је долазила ту и столар Славко Веселиновић им је правио сандуке и они су у току ноћи извлачили своје, можда 5-6 њих за које се нико није интересовао. Можда Ајдачићева жена и још неко са стране, доведен из Ужица па ту стрељан.

А зашто су '44. избегли на Варду из Ужица?

Зато што су Немци поново заузели Ужице. А онда кад су Немци почели да се извлаче из Грчке преко Краљева и Ужица, онда су људи кренули да се склањају и све што је мирисало на црвено побегло је да не би страдало од Немаца. Ево овде је Шкоро записао – њих 23, тачно по списку по именима. Ове и сличне ствари постоје у СУП-у ужичком, све се зна, имао сам прилике да дођем до тога али сам одустао. Оно што знам - знам, нисам желео да се упуштам даље у то јер у Црногорском срезу је заиста било много проливене крви.

Описали сте пуно догађаја из тог времена, неке и анегдотски. Која слика Вам је у сећању тренутно?

Ружа Миливојевић из партизанске куће, она '21. годиште и ја '32, и негде 1943. чувамо овце на мојим Барама иза сена, а сена су удаљена од пута 25-30 метара. Седимо ми иза сена и певамо: „Подигла се ужичка нахија против бесних немачких дахија“ испод гласа, онако једва чујемо сами себе и још једну партизанску песму, били смо мали али већ „гадни комунисти“, деца, али нешто што ти понесеш из куће – то ти је то. Кад одједанпут, иза окуке оног сеоског пута, жамор, Филип Ајдачић и његова жена на коњу и њих десетак четника око њих иду онако и носе пушке како било, иду тако испод нас путем и прођоше, срећом да нас нису чули, а и да јесу – вероватно нас не би дирали.

Др Илија Мисаиловић у свом књижевном стваралаштву описао је једна догађај о коме је и Љубомир Симовић написао песму која се зове „Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина Западне Србије“, коју објављујемо на страницама „Поезија, проза, есеј“. Миле нам је детаљно описао тај догађај по сопственом сећању, али нека остане на песми чувеног песника.

Радо сте се враћали Вашој Варди?

Него шта, све одморе сам проводио овде, био сам у Струмици 4 године и после прекомандован у Београд до краја. Овде сам се и оженио, нисам хтео у Струмици, свим цурама сам рекао љубав за љубав – женидбе и удадбе нема. Да се зна. Учио сам на искуствима других. (Супруга Драгана је преминула 1999. у септембру. И Миле као и Аца Ђукановић овде борави преко целог лета а у Београду преко зиме. Каже овде долази на продужење живота.)

Драгана и Миодраг Ђукановић

На који део своје професионалне каријере сте најпоноснији?

На Гарду. У Гарди сам био 14 година.

Близу Тита?

Да, у Гардијској бригади баш. Већи део од 35 година ефективне службе. Род - пешадија.

Гледамо са Милове терасе околину. показује нам Крушчицу, Филиповиће, Цагиће итд:

Доле је кућа мога деде коју је направио 1907, годину дана пре но што се оженио, још је у функцији, иако тренутно нико не живи у њој.

Јахорина, Деветак – вис. Одатле се види цео стари срез. Н.в. код чесме је 862м. А највиши врх Варде је 924м, исто као врх Субјела. Јак ветар бије некад и не можеш да будеш без џемпера иако греје сунце. Кажу људи да од 1975. овде у видокругу није био град оно што кажу „као јаје“, буде она шипа, али не и град какав је био кад сам био мали – к'о ђулад, кад би ударило у главу могло би да убије. То вероватно има везе са планинским гребенима. Крене отуда и онда иде на Тару, Шарган, Јелову Гору, Овчар и Каблар. А овамо: Јабланик, Медведник, Повлен и сручи се доле на Ваљево. Имамо овде једног комшију на крају Варде, видим га једно пре подне иде тамо у шетњу, пристигнем га и приупитам: Чедо, 'оће ли бити каквог лошег времена? Каже „може да буде али неће бити града“. Како неће? Каже „ја не дозвољавам“. Молим? Каже „ја, Миле, не дозвољавам“. Како? „Знам шта треба рећи“. Чекај, како знаш шта треба рећи? Каже „знаш онај избеглица што је био овде из Славоније, што је умро, што је сахрањен овде?“ Чуо сам. „Он ми је пренео шта треба да радим да нас не потуче град“. Ја га гледам. Каже „јесте јесте, немој ме гледати“. Добро, Чедо, што не кажеш још некоме да то зна? Каже „то кад осетим да ћу да умрем ја ћу то да кажем, ако би сад некоме рекао ја бих изгубио ту моћ“. Ето, тако ми имамо Чеду.

Поглед са Милове терасе

Ко је био Радивоје Јовановић Брадоња (1918-2000) и откуд споменик њему на Варди?

Године 1941. око Никољдана дође на Варду једна чета да виде што се растурио Рачански батаљон и да спасавају шта се спасити може. Нас децу, кад је овде фртутма нека, пошаљу доле у Крушчицу, овде остане мајка и посвојкиња... И дођу партизани ту, боси, гладни, зима, упадну у Димитријевића трговину прекопута, узму шта је имало да се једе, нешто од одеће, а нешто што им није требало – разбацају и то је једини пут кад су партизани тако нешто урадили у овим крајевима. Нападну их 22. децембра четници и Немци од Ужица и Бајине Баште и Ајдачић, разуме се, од Косјерића. И ту је била једна озбиљна борба тога дана. И напишу: овде је Радивоје Јовановић Брадоња 22. децембра командовао борбом против Немаца (Савез бораца Варде и Јакља су подигли споменик, оронуо је).