Прегршт варданских сећања

Разговор са брачним паром Димитријевић

1.8.1939. Дивчибаре, Раде са родитељима

Нисмо се договарали за посету. Обилазећи око школе угледасмо лепо двориште са кућицом на дрвету а потом и једног господина у дворишту; након две – три речи које размењујемо међусобно, ето нас како седимо у кући Љубице – Бубе и Радослава – Рада Димитријевића, служимо се колачима и ћаскамо о Варди. Упознајући се, сазнајемо да г.дин Димитријевић познаје лично песника Мићу Цајића (о коме смо писали у субјелским разоткривањима), ишли су у исту (ужичку) гимназију, додуше кад је Раде био на почетку Мића је већ био на крају, као и да им је заједнички пријатељ Александар Спасојевић, историчар, мало ко као он познаје историју ужичког краја – опаска је Радова. 

Буба: Интересантна је Варда. У средини, она је раскрсница путева. Ја сам Војвођанка, па кад сам давно дошла била сам задивљена, пролеће је било, мај месец, јел' се сећаш како је то изгледало, обраћа се супругу. Зелено, божије. Тамо суша, грозно суво, а овде... заљубила сам се у Варду! 


Двориште у позадини куће Димитријевића

Раде: Нарочито лети ујутру, кад устанете сија све, па кад погледате доле према Косјерићу и Сечој Реци – то је као море, све покривено маглом и само вире као острвца врхови брда. И та слика је врло честа. Пођете одавде где је сунце божије, сиђете доле у маглу.

За време рата сам завршио основну школу. Радивоје ме је замолио да за његову монографију о школи напишем неко сећање и то могу, кад је прошлост у питању, а кад се ради о садашњости, то је „туђи век“, што би рекао Добрица Ћосић. Учитељица ондашња је била девојка. Фино се слагала са мојом породицом, долазила је код нас, ја јој био занимљив. Шеста година, пре школе, она је мене водила на часове, мени све било занимљиво и онда она схвати да ја пратим и једног дана дође и каже мојима: „Ја сам њега уписала у први разред“. И тако ја пођем у школу годину дана раније. И док нисам званично био ђак мени било све лепо али кад сам схватио да имам обавезе престало је да ми буде тако угодно. И остао ми је у сећању тај почетак школе као неки притисак. Учитељица је била комуниста (Јелена Благојевић), то је била већ '41, кад сам завршио први разред она је отишла у партизане.

Димитрије и Раде, отац и син, на чесми

Сећам се 27. марта 1941. Имали смо радио и учитељица нас доводи испод прозора нашег, целу школу а то значи тридесетак ђака, да слушамо краљев говор. Појма ми немамо, нити смо шта разумели али ми видимо по лицу учитељице и других одраслих да се догађа нешто важно и да је то што се догађа добро. Други разред – нема учитеља. О Видовдану долази један старији учитељ. Сазивају децу да се крене у школу и то онда кад се завршава школска година. Он нам држи наставу две недеље, до Петровдана, и преведе нас у следећи разред. Тако да сам ја други разред завршио за две недеље, Миле (Миодраг Ђукановић, прим.аутора) трећи разред итд. То је било дивота. Е прваке није могао превести јер нису научили слова па је настала празнина – један разред мање док цела генерација није изашла. Рат, мало - мало нема учитеља. А моји, да не бих губио време, пошаљу ме да идем у школу у Годечево, а то је око 5 км тако да сам био и ђак пешак. Једно време са мном је ишла Боса, Милова сестра и још једна девојчица, Лалова сестра. Кад сам завршио, рат још траје, полажем пријемни испит за гимназију у Ваљеву, положим, међутим долази време борби, ослобођења, мутљавине, остајемо сви код куће две године, после настављам у ужичкој гимназији кад се стање средило. Био сам код тетке на стану. И, баш скоро причам, како смо се ми сиротињски школовали и били скромни, моји другови становали су њих 8 у стану који је као подрум на ужичкој пијаци, хранили се у мензи и сви су завршили после факултете и били професори итд. Таква нам је била генерација, тешко време. Од једне материне мазе (јер сам дуго био јединац и болестан пре школе, а моји добростојећи, и кад је дошао рат и о мени се почело мање водити рачуна а у међувремену стигао и млађи брат), ја сам се некако тргао и ојачао, осамосталио и никад ми се нису мешали родитељи у моје одлуке по питању избора факултета и сл. С друге стране био сам прилично везан за породицу и за Варду. И то је случај са већином нас који смо отишли одавде, увек смо се враћали. Мој покојни брат (7 година млађи) последњих месеци свог живота писао је дневник, у њему је толико сећања и толико љубави према Варди. (Варда и Вардани, Миодраг Ђукановић, стр. 206). 

Kако сте се одлучили за студије књижевности?

Захваљујући томе што сам налетео на доброг професора. Млад човек, мало старији од нас, импресионирао нас ерудицијом, ставом. Тражио је од нас да читамо и да износимо своје мишљење што је нама страшно „дигло реп“. Он је развио код нас тај један леп однос према књизи и књижевности и амбиције. Тако да сам ја 1953. уписао југословенску књижевност и српски језик. И он (професор) је после долазио на Варду.

Буба: Ми смо заражавали људе Вардом. Нарочито у оно време кад је било још више зеленила. Читав ред четинара је био ту, то је после посечено. Па на улазу је била једна огромна жалосна врба која је давала неку топлину. Сад је тамо направљена продавница, много тога је промењено.

Раде: Једне зиме, таман смо се били венчали нас двоје и хоћемо на Варду. Дођемо до Косјерића и даље не може. Саобраћај не ради, снег велики, лед, хладноћа, тражимо како да се пребацимо. У Косјерићу нека приредба увече у Скрапежу, не пада никоме на памет ко има ауто да те вози за новац. И на крају неки Стаменко Милошевић –Ћебо, ветеринар, ветеринарска станица имала неки џип, каже ујутру ће он нама то дати, да ми преноћимо у Косјерићу. Ујутру нас повезе возач ветеринарске станице. Човече! Није пут као сад, узан је, кроз средину прочишћено а са обе стране пута обронци леда, доле лед, онај џип иде по леду и мало мало па удари у једну обалу па у другу, једва стигнемо. Авантура! И то на један дан.

Како сте се упознали вас двоје?

У болници. Она је била студент, вежбала хирургију. А ја имао саобраћајку, био повређен у судару возова, ништа страшно, али, лежао на хирургији. А њу стицајем околности пошаље наш потоњи кум да обиђе његовог друга, а упозна је у возу, смех. Онда смо се венчали, уживали баш, сина првог родили после четири године.

Професионална каријера?

Цео радни век сам провео у Земуну. У почетку у Саобраћајној школи и онда у Економској до пензије. Буба је завршила медицину и само годину дана радила као лекар, а онда предавала стручне предмете у школи јер је схватила да је посао лекара за њу превише стресан. „И обрадовала сам своју маму која је желела да будем учитељица, она је знала да нисам за лекара“, прича Буба.

Чиме се баве Ваши синови?

Један син је у Швајцарској већ 25 година, унуке су тамо рођене, нисам могао да им објасним шта је то рат (кад ме питају да им причам о свом детињству) и онда се суочите са апсурдом убијања. Млађи син је менаџер у области спорта и забаве. 

Буба и Раде

Захваљујемо се симпатичном брачном пару и одлазимо да, по њиховој препоруци, потражимо учитељицу чија је ћерка доктор историјских наука, у неверици да је једна мала Варда право легло интелектуалаца.

О породици Димитријевић

Радов деда Радисав Димитријевић рођен је 1888. у Костојевићима где је завршио основну школу, а абаџијски занат у Ужицу. Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. После повратка из заробљеништва 1920. долази на Варду без ичега и пошто није могао живети само од заната почиње да се бави и ситном трговином. За десетак година успева да сагради кућу са пристојним локалом и постаје најуспешнији трговац у околини између два рата. Оженио се Грозданом Цагић из Крушчице. Трговина престаје са радом крајем децембра 1941. Радисава су стрељали Немци 4. децембра 1944. на Варди. 

Радисав Димитријевић

Радов отац Димитрије – Дикула (1913.) такође је био трговац, оженио се Наталијом – Натом (1916.) из Мравињаца, способном и комуникативном женом која поживе 83 године. 


Свадба Нате и Димитрија 1933,
седе Димитријева мајка Гроздана и отац Радисав

Интересантно је да је са њима живела и баба Стаја, Радисављева маћеха, након смрти Радисављевог оца Василија. Била је правична и мудра, поштовали су је сви чланови породице и живела је деведесет година. 

Прабаба Стаја (трећа жена прадедина) и Драган

(извор: Варда и Вардани, Миодраг Ђукановић) 

Ната Димитријевић 1937. у Врњцима

Димитрије Димитријевић

Чедо Мамула (жандар), Димитрије, Радисав и Павле

Радисав Димитријевић у Врњцима

Димитрије са мајком Грозданом у Бањи, са леве стране

Димитрије (у оделу) са мајком Грозданом у Бањи 

Г.дину Радисаву Димитријевићу, своме добром другу,
за успомену и дуго сећање на заједничко робовање 
Европског рата, 10.11.1916.

Полеђина претходне фотографије

Свом најрођенијем брату Радисаву Димитријевићу
за успомену и дуго сећање из тешких дана робовања 
Европског рата, Болдогасон, 01.12.1916.

Полеђина претходне фотографије

Димитрије Димитријевић и Милорад Јањић

Димитрије Димитријевић и Милорад Јањић

Димитрије, Ната, Натин брат Драган и супруга Јела,
Натина мајка Гина, Раде и брат Драган

Љубо Павловић и Димитрије Димитријевић

Гости (фамилија) о вашару на Бијелу суботу ратне године 1942-1943

Раде Димитријевић

Драгојле Илић, Мијо Филиповић, Лала, Љубиша Бане,
Раде, Драган, Смиља и Богданка 


Коментари