Moja Божићна честитка сарадницима и свима који верују у оно што раде

Немам добар контекст да се хвалим. 

Осећам се као усамљени брод на пучини. Иако снажан, општи утисак је да беспотребно прави буку, ремети систем.

Нити ова држава нити овај град (условно речено град, не знам да ли нас има више од 3000 и општина више од 11000) маре за туризам, привредну грану од које дефинитивно људи могу боље живети. 

У Косјерићу нико више не брине о томе. Не постоји у општини неко тело, нити ишта, већ неколико година ТО Косјерић нема УО, мени као директору истекао је мандат, људи се не баве тиме. Сад ће да нас изолују и из регионалне ТО јер нећемо бити у стању да плаћамо чланарину као остале општине - чланице које имају далеко веће буџете од нас, а менаџмент је крут и бирократски. А ни држава нас не види нигде у нацрту Стратегије (да ли ћемо је коначно имати?) па чак ни у тој истој Регији:

Из нацрта Стратегије туризма РС

Мој утисак је да се од шпанског пројекта (,,Одрживи туризам у функцији руралног развоја''), који је, иако критикован и са доста мана, ипак значио искорак и веома велику шансу давао руралном подручју. У Косјерићу је чак усвојен и Мастер план за развој руралног туризма Србије, али шта вреди; ми, Срби, смо познати по недостатку континуитета у било којој области. Кад неко нови дође на власт - најважније је да измишља топлу воду и да пре њега ништа не постоји. Зато ни не чувамо архиве, зато ништа не усаглашавамо нити вреднујемо. И нећемо нигде стићи, знам, и душа ме боли, јер је овај наш лепи Косјерић заслуживао шансу.

То би био тај контекст у коме се код нас десило неколико лепих стварчица у туризму или култури, како хоћете. Десило би се и више да је могло без сарадње али, нажалост, капацитети ТО Косјерић су мали у сваком погледу тако да су неке добре идеје остале нереализоване. (Ево, и на прагу НГ - имали смо понуду Националног ансамбла Коло да наступи по цени концерта локалног КУД-а, али, где?...У Дому културе једва да су нам дали да организујемо  приредбу поводом изложбе, због непоправљене бине...мислим, то је ситно, али довољно илустративно.)

Елем, тих неколико лепих стварчица које шире крила за 2016. и једва чекам да кренемо, су:

У оквиру редовне активности - неки слатки програмчићи односно тематске туре су реализовани као нпр: Новогодишња бајка у Косјерићу, на самом почетку прошле године и разни други поводом празника...За пролеће 2016. очекујемо да ће потпуни хит да буде Традиционална српска свадба у сарадњи са домаћинством Гостољубље:

Била је Чајанка:

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1853826/%D0%A7%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0+%D1%83+%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%9B%D1%83.html

Па пројекат ,,Одјеци - живот и стваралаштво Лизе Марић Крижанић'', мултимедијални, подржан од стране Титан цементаре Косјерић и Министарства културе и информисања.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/Srbija+danas/1906285/Kolonija+u+%C4%8Dast+Lize+Mari%C4%87+Kri%C5%BEani%C4%87.html

  Hommage a Liza Križanić by Snezana Joksimovic

Чобански дани подржани су (уобичајено) од стране Министарства трговине, туризма и угоститељства и локалних донатора. У оквиру ове манифестације имали смо неколико квалитетних програма а ево један баш сладак садржајчић:

А посебна посластица је покретање часописа за афирмацију културе, лепих предела и друштвеног живота Косјерића и околине, двомесечника, први број изашао у октобру:

Eво и у ПДФ-у:

  РАЗОТКРИВАЊА бр. 1 by Snezana Joksimovic

Изашао је и други број, посвећен Субјелу, управо је у току постављање текстова на овај блог.

Намера је да сваки број буде посвећен неком од села (26) и да на тај начин, осим што ћемо забележити све што нам буде побудило пажњу, формирамо основу за ревитализацију села кроз пројекте, подстицање на развој и сл.

Часопис је побудио пажњу и изван нивоа локалног и захваљујући упорности и ентузијазму пар људи - доказаће да може да живи.

То су неке лепе ствари које обећавају занимљиву годину, пуне руке посла, упркос проблемима и ја се надам да ће многи моји сарадници, садашњи и потенцијални, видети шансу у пројектима који су планирани за 2016. и подржати ме у томе.

Свим добронамерним људима желим
пуно здравља, среће и успеха у послу у години која је пред нама

дипл. туризмолог Снежана Јоксимовић
директорка ТО Косјерић

Стара црква у Субјелу

Стара црква у Субјелу

Стара  црква Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу саграђена је 1819 – 1820. године, након окончања Другог српског устанка, односно ратног периода српске националне револуције (1804 – 1815). Када је реч о црквеном градитељству, она није била први неимарски подухват на простору Београдског пашалука након завршетка ратних операција. Међутим, по једној важној чињеници њен настанак је јединствен. До 1819.  цркве на том простору грађене су најчешће од  дрвета, што је био резултат не само економских прилика или једноставне доступности тог материјала, већ и бриге за њихов опстанак због османске управе. Она је била веома строга што се тиче давања дозвола за поправке православних храмова, и без жеље да спречи њихово уништавање и пљачкање у време ратова и устанака. Са постепеним учвршћивањем српских права и изградњом темеља будуће аутономије тај осећај несигурности постепено се смањује, а стабилне прилике праћене јачањем српских  институција и брзим економским и демографским опоравком омогућавају да се приступи градњи цркава већих димензија и од чврстог материјала. Први православни храм у Београдском пашалуку, саграђен на тај начин после Другог српског устанка, била је управо црква у Субјелу. Она је настала пре знатно познатије цркве у Савинцу код Чачака, као и задужбине кнеза Милоша Обреновића у његовом родном селу, Горњој Добрињи, географски блиском Субјелу, која је завршена 1822. Градња субјелске цркве био је један од највидљивијих доказа да се мења геополитичка ситуација на простору Србије. За то није тражена дозвола османских власти, која је од 1815. постала скоро формална, већ само од кнеза Милоша Обреновића. Радови су текли неометано, и завршени су у кратком року. То указује на велику ангажованост мајстора, али и становника села која су припадала дотадашњој субјелској парохији сркве у Сечој Реци.

Духовни значај и симболика овог градитељског подухвата били су изузетно велики. Пре ње није било цркве у Субјелу, и њеном градњом се показало да се османски закони, који забрањују градњу нових немуслиманских храмова, на местима где раније нису постојали, више не примењују. И то је показано управо у Субјелу, малом планинском селу у западној Србији, у близини  Ужица, другог по величини и значају османског гарнизонског упоришта, у чијем је оснивању 1807. учествовао његов становник војвода Алекса Поповић, командујући војском Ужичке нахије.

Субјелска црква саграђена је од камена и цигле, са земљаним ћуповима у зидовима, што ју је учинило изузетно акустичном. То посредно указује да је при њој било развијено и црквено певање. Црква је првобитно била прекривена дрвеним црепом (клиса), а њен под урађен је од камена. У почетку црква није имала зидан звоник. Он је саграђен касније, као једна помоћна зграда. Међутим, када су звона била скупа и ретка, у време вршења пописа цркава и манастира у Кнежевини Србији 1836, она је имала једно звоно, као и потпун иконостас, богослужбене књиге, свештеничке одежде и бројне предмете који су били неопходни при богослужењу. Све је то даровало локално становништво или су их купили њени свештеници. Неки од тих предмета су изузетни примери занатске вештине тадашњих мајстора, и сигурно нису набављени у најближој околини. Счувани делови првобитног иконостаса су вредно дело неког од локалних мајстора који су деловали по западној Србији. Део икона урадио је и познати уметник Димитрије Посниковић, који је у Србију дошао из Хабзбуршке монархије. Он је, између осталог, осликао и нову ужичку цркву саграђену 1844. као и манастир Рачу. На стару субјелску цркву је око 1925. постављена и рељефна мермерна плоча, са урезаним именима изгинулих војника из те црквене општине у ратовима за ослобођење и уједињење српског народа 1912 – 1918. Она је дело Михаила Миловановића, академског вајара и ратног сликара Врховне команде Српске краљевске војске.

Све то сведочи о великој тежњи становника Субјела и околних села ка свестраном напретку, посебно након ослобођења и стварања модерне националне државе, аутономне Кнежевине Србије 1830. године. Тој тежњи су у значајној мери допринели и субјелски свештеници, који су имали велике заслуге за отварање школе у селу, и уношење нових обичаја у свакодневни живот својих парохијана.  Они су својим примером дали велики допринос побољшању културе становања и квалитета свакодневног живота у Субјелу и околним селима. Свештеничку дужност у Субјелу су вршили чланови породичне лозе Поповића у шест генерација у времену од  1768. па до 1985. Упоредо са њима, при субјелској цркви су, такође у више генерација, служили свештеници из њима родбински блиске породице Протића. Први субјелски свештеник Лука Јаковљевић, родоначелник  Поповића, добио је субјелску парохију  1768.  у време када је она припадала цркви у Сечој Реци. Његови синови били су протопрезвитер Илија, касније јеромонах Исаија у манастиру  Никоље кабларско, и устанички војвода  Алекса Поповић. Илија Поповић наследио је очеву парохију, али му је цела породица сем једне ћерке, страдала у епидемији куге 1817, па је парохију даље наследио његов синовац Атанасије Поповић. Свештеници из ове породице касније су школовани у Београдској богословији, а неки од њих су, стицајем ратних околности, имали прилику да бораве у иностранству и тамо наставе школовање. Син проте Лазара Поповића, Драгољуб, касније и сам свештеник у Косјерићу, школовао се у време Првог светског рата на Кембриџу у Великој Британији, али се вратио у свој крај. И породица Протић дала је више свештеника, а неки од њених чланова такође су стекли добро образовање. Поред чланова ове две породице, у Субјелу су служили и други свештеници пореклом из оближњих села, али и удаљенијих области.

Стара субјелска црква је због недовољно чврсте конструкције била учвршћена спољним широким потпорним стубовима, контрафорима. Међутим, интервенције локалних мајстора нису биле довољно успешне да би се овај јединствен храм, пример почетка новог начина градње након Другог српског устанка, сачувао од урушавања. Како није било неопходних и делотворних радова уз стручни надзор, она је 1963 срушена, и на њеном месту је подигнута нова црква Светог апостола и јеванђелисте Луке.

     

Из књиге Недељка В. Радосављевића  СТАРА ЦРКВА У СУБЈЕЛУ

Историјски архив Ужице, Посебна издања књига 1, Ужице 2012. 

Прота Лазар Поповић,
сахрањен у порти цркве у Субјелу

Синђелија којом се свештенику Лазару Поповићу
 додељује једна од парохија субјелске цркве 1887.

Јеромонах Исаија Поповић

Сребрни дискос са звездом, дар цркви Стаменка Марића

О средњовековном Субјел-граду из пера књижевника и ока уметника

Субјел-град, Бранко Остојић

СРЕДЊOВЕКОВНИ СУБЈЕЛ-ГРАД

Заборављеног се увек неко сети. 

Дакле, нема заборава. 

Др Љубомир Лукић 

Средњoвековни град Субјел, који се налазио на највишој коти брда Велики Субјел (924), а о коме осим записа у фрагментима, нема више сачуваних материјалних трагова, највероватније да је саграђен у доба првих Немањића. И мада „склоњен“ од очију наших данас, ни као такав се не сме „дати“ забораву јер припада групи споменика материјалне културе и обавезује зналце те области да учине истраживања која би овај град воздигле у својим каменим оквирима из којих је урушен а потом су његови остаци развучени од стране месног становништва. Камен се дуго користио за градњу кућа али и за печење креча у кречанама у подножју брда.

Као и други средњoвековни градови у Србији, али и у околини Косјерића (Парамун, Злоступ, Дрмановина) настајали су из „материјалне потребе, условљене тадашњим приликама и начином живота. Зато они претпостављају једну врсту документа и извора који нам помаже да реконструишемо извесне моменте из историје (...) економско – друштвене односе и начин живота наших предака“.[1]

Није познато када је тачно град на брду Субјел подигнут а када срушен. У монографском прегледу средњoвековних градова из доба Немањића (13. и 14 век) који је радио Александар Дероко, заједно са архитектом Иваном Здравковићем, конзерватором за заштиту и научно проучавање споменика културе у Н. Р. Србији, за Субјел је записано да је као град постојао на брду „Субјел, 5. км. ист. од Косјерића. Незнатни остаци.“ [2]

Љуба Павловић је у књизи „Ужичка Црна Гора“ [3] записао да се изнад села Субјела, „ са северне му стране налази висока субјелска Чука (Велики Субјел - прим. М. Д.). (...) По Субјелу има старих гробова, старих ископина и зидина на Чуци“. Све до почетка 20. века првог миленијума, по казивању мештана, са Великог Субјела одвлачен је камен са зидина, за градњу кућа у селу. На тај начин остали смо без важних материјалних трагова о постојању града на овом брду. Међутим, на „Субјелској Чуци (...) нађене су неке ретке бронзане алатке и нешто новца“.[4]

До Великог Субјела је некада допирало Панонско море, Субјел је, дакле, бивао и острво. И сада то море видимо кад магла обавије овај крај а врх Великог Субјела остане обасјан сунцем. Са морем, кад је отекло, отишле су многе легенде о овом топониму. Али, остала је, до дана данашњег изрека: „Правду је однело Панонско море.“ Или пословица о субјелском граду: „Биће боље кад на Субјел-граду проради ливница“.

У књизи „Косјерић за незаборав“ [5] Радмила Васиљевић је о настанку топонима Субјел записала: „У доба Цара Душана становништво беше дужно обнављати и подизати градове и градити путеве и у том послу помагати властели. Како народ беше доста невичан том послу у помоћ су довођени византијски мајстори. Тако један властелин, на високој, истакнутој чуки подиже велики град. Оправи и пут којим су пролазили трговачки каравани. Град се истицао над околином и издалека надзирао на далеком караванском путу. За сунчаних дана изнад зелених шума и тамних брда светлео је и белео се камен од кога је град направљен. Мешајући латинске и српске речи путници и трговци одређиваше да се сусретну или одморе под белим градом, па суб албус поста суб-бијели град и оста Субјел. По њему и чука и село понеше исто име.“

Уморне караванџије, после дугог пута нису крили радост када би угледали Белу стену јер је ту следио предах. О том тренутку непознати народни певач записао је ове стихове:

Указа се стијена бијела,
испод град-Субјела.

У подножју брда које има своја три дела: Велики, Средњи и Мали Субјел, на месту Оштрељ, налазе се остаци из доба Римљана, пре свега постојање римског гробља на првој заравни пред успон ка брду Субјел, са источне стране, на месту званом Оштрељ. А друго мање римско гробље откривено је у Тубићима. Записано је да су Римљани ту имали утврђење, некакав рудник и малу ливницу.

И у прошлом веку на Великом Субјелу је налажен стари новац, њега су сакупљали Сретен Лукић Буџо и Милољуб Васиљевић Ћосо из Мионице, а нешто новца се налазило и у малој школској нумизматичкој збирци субјелског учитеља Жи(в)ка Папића. Књижевник Радисав Мића Цајић памти да је као дечак чуо причу браће Ђорђа (касније београдски адвокат) и Милана Пупића (њихова је мајка из села Шеврљуге) који су долазили у Косјерић а код Миша шустера, да су са дечацима из Шеврљуга ишли на Велики Субјел и трагали за новцем који су касније продавали Јеврејским нумизматичарима у Београду. За тај новац су куповали слаткише. Верујем да би и стари новац са Субјела „проговорио“ доста тога о историји овог брда, као и камен, старо оруђе, ватришта и кости. Дакле, има разлога за архелошким истраживањима које препоручују историјске чињенице да у средњем веку на врху Субјела беше властелински замак. Одајама тог замка сада, магично ходе песници, сликари, фотографи...

Књижевник Драган Марковић Кудро (1954) написао је роман „Субјелски дани“ у коме пише и о овим чињеницама. Замак помиње и књижевник Добрило Ненадић (1940) у свом роману „Доротеј“.

Песник, уметнички фотограф, сликар, ТВ новинар и сниматељ Бранко Остојић из Косјерића, чувши причу о средњевековном граду Субјел уснио је овај давни замак и уметнички га „вратио“ (у новембру, 2015) на своје место. Фотографија са могућом веродостојности, већ наредне ноћи била је на екранима многих власника рачунара, чији су коментари били пуни носталгије. Помислих, која је то моћ уметности! Она је успела чак и да разнесени камен из зидина субјелског града „врати“. Реалност је, нажалост, другачија. Ни кућа у које је уграђиван камен са градских зидина, више нема. Потоња је била стара кућа Љубомира Витезовића (1894 – 1905) у Протићима, која је у прошлом веку срушена. Савременици тог доба су тврдили да је камен узет баш са субјелске тврђаве. 

                                                                                     Милијан Деспотовић 


[1] Александар Дероко: „Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“, Просвета, Београд, 1950, стр. 6.

[2] Александар Дероко: „Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“, Просвета, Београд, 1950, стр. 151.

[3] Љуба Павловић: „Ужичка Црна Гора“, СКА, Београд, 1925, стр. 79.

[4] Исто, стр. 29

[5] Радмила Васиљевић: „Косјерић за незаборав“, Туристичка организација 2001 стр. 6.

Милијан Дика Деспотовић

Драган Марковић Кудро

СУБЈЕЛСКИ ДАНИ

или 

Шта сам овим романом хтео да кажем?

Moja љубав према историји, а напосе повести средњег века, потиче из најранијих дана моје писмености, као и према књижевности, нарочито према историјском роману. Стицајем животних околности и сазревањем као личности, а и проучавањем средњовековне историје, посебно наше – српске, у мени се родила идеја да се и сам почнем бавити списатељством, специјално историјским романом, као главном преокупацијом. Захваљујући Божјој промисли, надахнућу и дару датом ми од свевишњег, из мог пера до сада је изашло шест романа, писање седмог је у току, с тим што су ми до сада штампана два: „Просветљење“ 2000. године са тематиком из српске историје при крају друге деценије 14. века и „Субјелски дани“ са поднасловом „Дворац среће“ у три издања 2005, 2006 и 2012 године.

За писање историјског романа потребно је велико предзнање о времену у коме је смештена радња дела, да би се имао што реалнији оквир дотичног тренутка. Самим тим и роман је реалистичнији у осликавању тадашњег људског бивствовања. Ако је један од мотива жеља да писаном речју искажем своје мисли, размишљања о средњовековљу, други паралелно иде са њим. Он је родољубиве и емотивне природе, ради афирмације наше отаџбине – мајке Србије и њене средњевековне прошлости, која је заиста мала, непотпуна и недовољно заступљена у нашој уметничкој литератури.

Роман је писан отворено, без предрасуда, да би се што боље осветлио живот српског средњовековног човека, са свим његовим врлинама и манама. У „Субјелским данима“ осветљавам и „тамну страну месеца“. Под овом одредницом подразумевам двоструки живот мушкараца и жена: тајни и блудни, лицемерни и дволични. Табу тема се провлачи кроз све време људског постојања, о чему се мало или нимало није писало на овај начин у историјским романима. Ја пишем о живим људима, а свако поштивање свецима на небу.

Главно место радње је град у средњовековном смислу речи - замак Субјел, који се налазио на врху истоименог брда, а помиње га Александар Дероко у свом делу „Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“ на страни 151 поменутог дела пише: „Субјел 5км источно од Косјерића. Незнатни остаци“.

Фабулу романа сам изградио преплићући историјске и неисторијске (измаштане) личности које су ми главни јунаци. Покушао сам да читаоцима проближим једно време које је, иако далеко, стамено и наше, у уверењу да ће читаоцима бити занимљиво и радо читано, што се на моју радост и остварило, повољно је оцењено и од књижевних критичара, а и читалачке публике такође.

У овом роману као и свим осталим што сам до сада написао, говорим језиком средњовековног човека. Служим се његовим осећањима, мислима, свешћу, тако различитом од данашње, са својом искључивошћу, нарочито на верском плану, а у основи ипак нам тако блиском. Осећања као што су љубав и мржња, побуде за и против једног или другог, али и борба за опстанак, лагоднији живот, богатство, моћ, престиж. Све набројано манифестује се на разне начине од Постања до данас; саобразно времену и простору у коме се дешавало и дешава. Другим речима: историја се понавља, само се актери мењају.

Роман „Субјелски дани“ обрађује време великог успона и просперитета Србије. Радња се одвија током четврт века од краја владавине краља Милутина 1321. г. до 1346.г. и крунисања Душановог за цара Срба и Грка. Иначе овај први том са поднасловом “Дворац среће“ је део ширег пројекта трилогије о средњовековној Србији – својеврсној хроници једног властелинства до пропасти српске деспотовине 1459. г. Други том је са поднасловом „Сутони и свитања“ а трећи је назван “Катаклизма“ и оба су у припреми за штампу.

На крају овог приказа понављам да је то моје лично виђење средњовековне Србије, наравно поштујући друга и другачија мишљења, или како каже наш медијавелиста Тибор Живковић, тумачење историјских збивања увек подразумева субјективни став писца, што се одражава и у мом роману.

Први том „Субјелски дани“ као и целокупну трилогију под овим насловом посветио сам својој супрузи Ради и њеном родном Субјелу. Овим речима изражавам своју супружничку љубав коју делимо и сву захвалност за њену подршку и разумевање за мој списатељски рад, као и захвалност мештанима села Субјел – својим драгим пријатељима.

Драган Марковић Кудро

Читалиште

ЧИТАТИ ЧУЛОМ ВИШЕ

(Драган Марковић Кудро, Субјелски дани, роман)

Наша средњовековна историја није престала да буде предмет истраживања, увек се долази до нових сазнања о животу тог далеког доба. Ни данашња српска књижевност не престаје да нам то време приближава на свој начин ослонцем на књижевност којој је извор управо средњовековље. Извору се увек долазило као огледалу чије обе стране имају важно значење.

И Драган Марковић Кудро, [1] својим историјским романом „Субјелски дани“, [2] враћа се у далеку 1321. годину и радњу романа смешта на овдашње просторе - у средњовековни град на Великом Субјелу (Субјелград). Постоје неистражени материјални трагови о овом граду, али предања и легенде не напуштају његову околину. Марковић је то искористио за романескну тему и као писац са завидним знањем историје тог доба успео да споји филолошки и историјски моменат, да роман учини читљивим.

Оvaj роман је писан постмодернистичким стилом, какви су на пример романи Мазија и Чума Милентија Ђорђевића, са религиозним одликама и религиозном фантастиком која је доминантна у ирационалном заумном понашању. Сличне одлике има и роман Дневник за Tеу Љубише Ђидића. Мрачњаштво средњег века, и силништво тадашњих српских владара, пре свих Стефана Уроша II Милутина и Стефана Душана Силног [3] јесу повод за причу о националној историји, са једним бројем неаутентичних јунака, али то је и литерарни сарказам на тему злог госта и доброг домаћина. Он казује успон српске културе која је анатемисана данас једном субкултуром извана, која тешко да може достићи епоху средњевековне. Као да је свет кренуо назад. Откривајући ту пишчеву намеру читалац пред собом има штиво занимљиве фабуле која га подстиче на варијације у читању. Рекло би се на читању између редова, или читање чулом више.

Ево једне кратке топографске орјентације топонима који је послужио за наслов овог романа - Субјела. Субјел (данас село) се налази на падинама истоимене планине, коју чине три спојена узвишења: Мали, Средњи и Велики Субјел, у општини Косјерић. Воздигао се између села Мионице на северу, Бјелоперице и Тубића на југу, Шеврљуга на западу и Мушића на истоку. „Са Субјела се - како је записао Драган Марковић Кудро, у ведрим и сунчаним јутрима види у плавим даљинама и Авала код Београда“.

Та планина је седиште „дворца среће“, субјелског замка којим господари „млади и наочити господар, поносити властелин Дабижив и његова лепа и стасита госпођа Мирослава“. Изненада субјелском господару стиже у посету моћни и развратни краљ Урош II Милутин. Да би се докопао лепе Мирославе, краљ њу и њеног мужа Дабижива одводи на дворску слжбу у Скопље. Тамо умире Дабижив а Мирослава се после његовее смрти враћа на дворац, у Субјел. Све оно што се потом догађало, поставља само питање: Шта би било да је властелин био жив. То питање и да не поставимо, поставио га је писац овог романа давањем имена Дабижив, које разложено ускликом изражава жаљење: Да-би-жив.! Мислим да је пишчев кључ отварања овог романа, у имену субјелског властелина. Скоро да је могао писати упоредо други роман са другачијом судбином Мирославе и Дабижива. Пре би се рекло тај се роман пише сам собом.

Марковић је успео да приповедачку нарав прожме историјом, тако нечим далеким и давним, али и сликама из природе које изгледају као да су настале сад и ту. Такво литерарно свевремље омогућава његовим јунацима да се диве природи, да јој се захваљују, али и да од ње потраже астролошке одговоре на оно што они слуте: „Он од звезда које посматра из своје куле тражи помоћ и савет.“

Јапанска пословица каже „Небом не владају два сунца, нити кућом два господара.“ У српској „кући“ као држави, вечно се отимало око власти, често сурово, над том истином замишљен је овај писац који добро разуме властелина Дабижива док пренут гласом јејине, „језивим и непријатним у ноћи, баш као и опори краљев глас који му је наређивао да убије кнеза Владислава док се крије под скутом Карла Роберта Анжујског моћног краља угарског“. Завере такве врсте остављају опште последице, и данас их осећамо. И дворац на Субјелу, није далеко од престоног рашког града када је национално биће у питању. Ни време га не удаљује, напротив све је ближе читаоцу и то не само као литература. Можда је време у коме писац пише овај роман погодно за распре овакве врсте, јер, оквир за такву слику већ постоји. 

Како је записала у рецензији Снежана Ђокић, „Кудров роман нема само намеру да дочара прошло време: његово праћење неких збивања у прошлости, као што су дрски упади суседа и „черупање“ домаћих територија, он наводи читаоца на паралеле са садашњошћу, која такође тражи људе јаког духа и прагматичне, који су способни да сачувају државу.“

Драган Марковић Кудро, као добар зналац наше средњовековне историје, вешто води свог читаоца кроз прилике у то доба и роман чини занимљивим уносећи тачне историјске податке око којих траје радња романа. Овај роман је добра анализа историје и показатељ еволуције њеног пута до слободе и назад - он показује како се те две супротности преплићу. Тај социолошки поглед могао би бити тема неке друге расправе о роману „Субјелски дани“, гледан кроз призму власти, злоупотребе повластица које су освајали или добијали властодршци кроз период кога дотиче ова књига. 

И рекло би се да је средњи век имао најдужи дан.

Живело се тешко, неизвесно, харале су болести, нападали Турци али ни Угри нису мењали сличне методе, дизали су католички мач. „Угри (...) напредују кроз Рашку. Пале, кољу, силују, отимају. Раде осиони и бахати похлепници шта им је воља јер папа им је дао опрост грехова и благослов за овај поход против шизматика и њиховог народа кога муче грозним мукама да у име вере и свог краља униште све што је православно. Остављају где год прођу само земљу и воду, све остало иде под мач и у пепео и прах.“

У опсади је и дворац на Субјелу. У помоћ стиже са југа млади српски краљ Душан. Одсео је на Маљену где му је на поклоњење отишла владарица Субјела Мирослава, јер је њен муж Дабижив умро. Занимљива је Марковићева тврдња да је краљев боравак био повод да највиша кота добије име „Краљев сто“. „Задржао се ту владар неколико дана и по његовом боравку од тада се највиши врх Маљена, или ти Црне Горе, назива ’Краљев сто’, лета Господњег 1335. по Христу и оста да се тако зове и данас дањи.“ Из ове легенде писац нас води на Субјел: „Некада су Римљани на Субјелу имали рудник бакра, за време цара Константина Великог, првог хришћанина“. Додуше трагови римског живота на падинама Великог Субјела и данас су сачувани у некрополама на имању Вукосављевића.

Нагон љубави, често неконтролисано одаје простоту живља на замку и наноси мрљу на господство. Сплеткари се, злоупотребљава, руши углед. Није писац поштедео ни државне ни црквене власти, регистровао је њихове пожуде и накарадно сладострашће. На моменте то је роман учинило читљивијим, али иза такве слике писац прави заокрет уводећи у радњу овог романа државотворни и ратнички проблем. Приказао је оданост оружника старешини замка, њихову храброст у одбрани, величао сјај борбе имајући жељу да повуче упореднике са временом у коме је савременик када се оспорава право на одбрану од спољњег садизма.

Роман „Субјелски дани“, Драгана Марковића Кудра (доживео је три издања: прво 2005; друго и треће 2012), прати рационални говор заснован на језику и прожет је народним мудростима које су историјске околности итекако потврдиле. Читљив је и написан подстицајно за будуће истраживаче. После овог романа око топонима Субјел, све почиње другачије да се тумачи. Отвара се нови простор непознаница које се двоуме између маште и реалности.

                                                                                         Милијан Деспотовић 

[1] Драган Марковић Кудро (Тометино Поље, код Пожеге, 1954) живи у Тометином Пољу, пише прозу, објавио два романа. Бави се историјом српског ловства о чему је објавио више књига..

[2] Драган Марковић Кудро: „Субјелски дани“, Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница за Златиборски округ, Ужице и Свитак, Пожега, 2012) 

[3] Др Милован Гочманац, „Историјски роман о Немањићима“, из рецензије за књигу „Субјелски дани''

Порекло становништва и оснивање села Субјел

Субјел је укљештен између Шеврљуга и сав је изнад Тубића и Бјелоперица.  Са северне му је стране висока субјелска Чука (Субјел) испод кога се слива Брушњача. Село је много више од доњих села, наравно и брдско село, али му је земљиште шумовито и доста родно, само се не може поредити по родности са доњим селима.

Куће овог села су дошле у круг око села и немају неких засебних крајева, мада имају своје џемате.

Порекло становништва и оснивање села. – И по Субјелу има старих гробова, старих ископина и зидина на Чуци, али старих породица нема.

Оснивачи данашњег села су Марићи – Милиновићи, дошли у ово село из Севојне, иначе су из села Малине у Црној Гори. Пре 250 година дошли у село и за време а. угарске окупације бавили се рударством. Ова отмена, имућна и врло борбена породица, која је селу и друштву дала велики број најугледнијих грађана и одива, растурила се на многе стране, а селу оставила 12 кућа, славе св. Николу.

Друга стара породица су Симеуновићи – Николићи, насељени на североистичном делу села под Чуком, дошли од Вардишта, има их 9 кућа, славе св. Ђурђа. Симеуновићи вредни, предузимљиви, притом славољубиви и врло разговорни, раселили су се по суседним варошима.

У трећи крај села, југоисточни део, отишли су Вукосављевићи, досељени одакле и Симеуновићи и у исто доба. Ово је обична вредна и чисто земљорадничка породица с 14 кућа, славе св. Архангела.

У четврту врло стару породицу треба урачунати Ђуриће из породице Курепи у Дробњацима, спалу данас на једну кућу: дала је ваљевским селима много породица и домова, слави Митровдан. Курепи су под самим врхом Субјелом.

После ових Ђурића дошли су и данашњи Поповићи, први пут насељени на Амишту, па тек после спуштени на југозападни крај села, где су и данас. Родоначелник Поповића је поп Лука Мраковић (Мрачић) из Цикота, дошао у Цикоте преко Захаријића из Кремана из Драговољића у Жупи. Поп Лука је поповао при цркви сјечоријечкој, тамо умро и сахрањен код исте цркве 1769. год. Поп Лука је дошао у Цикоте с 4 брата: Мијаилом, Филипом, Рајицом и Јеремијом. Јеремију је запопио и преселио да попује у Скакавцима; његови су потомци изумрли у Брајковићима као свештеничка породица 1896. год. Филип је са синовима и стоком прешао у Душковце, а Рајица у Дружетиће, докле је Мијаило остао у Цикотама. Синови  поп Лукини су: Илија, Алекса, Аћим и Павле. Павле други по реду био је сточар и још за живота очева живео је зими у Мајданима на Руднику код стоке, тамо се оженио из Брезне од Боровљака, па из Мајдана готово није ни долазио. Он је једини имао доста мушке деце, а остали тек да су иза себе могли оставити по једну кћер. Аћим је био прави сељак, копао и орао код куће, докле је Алекса трговао и по свету ишао. То је кнез Алекса Поповић, који је погинуо 1815. год. у ужичком граду. Илија је поп, запопио се у Сијечој Ријеци, ту дуго поповао, па прешао брату Аћиму у Субјел, где су имали друге куће и сувати. У Субјелу подигне кућу и цркву и на велику своју несрећу погуби све што је имао. Остало му у животу од Аћима, Алексе и њега по једно дете женско. Он се покалуђери и оде у Никоље као Исаија  и тамо умре у дубокој старости. Павле у Мајданима два сина запопи и тамо има и данас потомства, а средњег Танасија пошаље у школу у Никоље, где се изучи, запопи и дође поповати у Субјелу. Од овога попа остала су 3 сина: Јован, опет поп, Милан и Алексије других занимања, од њега је 4 куће, славе св. Луку, а толико је изван села. Кћер Алексина удала се у Маће до Ужица, Аћимова у Гајиће у селу, Исаијина у Протиће у селу.

Досељеници из овог доба су: Цајићи, довео их из Заовина поп Крсман и поповао пред поп Илијом: после њега није било попова из ове породице. Има их 6 кућа, славе св. Николу. – Из истог доба су и Божовићи дошли из Кремана, стара хајдучка увек врло немирна и раду тешко склона породица, има их 6 кућа, славе св. Јована. – Гајићи су од Мачката много исељавани одмах до Поповића, има их 3 куће, славе св. Ђурђа.

Познији су досељеници: Протићи, чији је предак Никола Обрадовић, кириџија из Бјелеуше, уз кириџилук научио читати и писати, па отишао у Клисуру те се у некаквог калуђера мало боље усаврши и 1829. год. запопи. Дошао је у Субјел, поповао је при субјелској цркви као капелан, па после премештен у Добриње. Поп Никола се одликовао речитошћу, великом отвореношћу и врло добрим држањем у народу и у цркви, па га још младог владика произведе за протојереја и премести у Субјел за намесника. Никола је имао два сина, попа Милована и једног сељака. Милован је оставио иза себе три сина: Николу и Перишу попове, и Миленка лекара, а сељака попа Љубомира у Табановићима овог округа и једног сељака. И данас попују синови попа Николе, докле у Перише нема мушког потомства. У селу је сада две куће, славе св. Николу, а на страни су 3. – Видаковића претка као слугу узео поп Тане, оженио и на свом имању населио, из Стапара су, има их 2 куће, славе св. Луку. – Трумбули су из Мокре Горе, довео их је у село поп Тане и поред себе населио, има их 4 куће, славе св.Јована.  – Ковачевићи су из Мокре Горе дошли као мајстори, има их 2 куће, славе св. Јована. – Остојићи су из Мионице прешли у ово село, 2 куће, славе св. Архангела. У Субјелу је 67 домова од 13 породица.

УЖИЧКА ЦРНА ГОРА - Љубомир Павловић, а у оквиру: НАСЕЉА и ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА –уредио Јован Цвијић, Књига 19 у издању Графичког завода Београд, 1925. 

Радмила Васиљевић (унука Љубе Павловића):  Косјерић за незаборав

ВИСОКО БРДО, МОРЕ... (Субјел)

Годишњице:

490 година од најстаријег сачуваног турског катастарског пописа становништва у Субјелу, документација у историјским архивима

220 година рођења Петра Шаркића, учитеља у Субјелу, савременика Вука Караџића

210 година Првог српског устанка и проглашења оборкнеза Алексе Поповића устаничким војводом Ужичке нахије

200 година Другог српског устанка и погибије кнеза Алексе Поповића

160 година од како је Субјел постао средиште Црногорског намесништва (не само протопрезвитерата) и Милован Обрадовић именован за намесника

130 година од издавања Синђелије свештенику Лазару Поповићу чиме је он за парохију добио села Субјел, Бјелоперицу, Мушиће, Шеврљуге, Љутице, Тометино поље и Дражиновиће

110 година рођења Лизе Марић Крижанић

100 година Великог рата

90 година од смрти проте Лазара Поповића, сахрањеног у порти цркве у Субјелу, писца летописа породице Поповић

90 година од првог издања ,,Ужичка Црна Гора'' Љубе Павловића као део зборника ,,Насеља и порекло становништва'' уредника Јована Цвијића

30 година службовања проте Милутина у Субјелској парохији

ВИСОКО БРДО, МОРЕ...

(Субјел)

Високо брдо,

Отворена врата година,

Дуго трајање и повлачење мора.

У озеленелом пејзажу,

Подмлађено и заоштрено попут копља,

Показује грубо исписан дневник,

Рукопис слане воде, искрзана, рањена слова.

Јогунаст један талас,

Са гривом дивљег пастува без јахача,

Устремљен према врху,

Крвари...

Високо брдо не оспорава усахло море:

Траје у ветру, у облацима,

монашки усамљено смирено до мудрости,

уз котарице пуне семења,

уз срамежљиво појање заслањених извора.

Ноћу виле уигравају коло за колом,

Фосфорно пуцкета со као пуцкетање зрна,

Лишће се молитвено оглашава;

Трагове иња и магле

Сричући ишчитавају ревносни тумачи звезда.

Високо брдо, звоник и кубе цркве,

Грозница и ватра венчања,

Непрекинуто трајање свега

Што једном беше започето...

Радисав Мића Цајић

У завичају кнеза Алексе Поповића

Р А З О Т К Р И В А Њ А  
Број 2, посвећен Субјелу

Јован Марић

ПРОЛОГ

Река се упознаје пливањем, а човек у разговору.

                                                  (Корејска народна пословица)

Ако смо се у времену брзих промена мало изгубили, није лоше да застанемо и ослушнемо... ,,Стани мили роде и прочитај овај натпис...''

Застадосмо у Субјелу. Свега 179 душа, школа не ради, задруга не ради, кафана не ради. Само се црква држи право, нестварно лепа сведочи о... Зар је могуће све што смо чули да је било некад овде?

Од Римљана, преко Субјелграда, турских пописа, досељавања породица из Црне Горе, сточара и рудара, грађанске елите и школовања на најпознатијим европским универзитетима... па све до данас...

То је пуста земља у којој вену душе (Мартинсон), a ми смо отели комад душе и надахнули се мирисима прохујалих времена...

Куцали смо и отворило нам се! ...Ко је дипломирао на Хајделбергу, а ко дириговао Интернационалом на Коларцу, ко се поносио Субјелом у Паризу, а ко дошао да учитељује у Субјелу са препорукама Ђуре Јакшића?

Разговарали смо и о мукама и зноју српских мајки, ратника и очева...али и о вери, о селу као извору живота, о слободи и лепотама ових предела, о поезији боема...

И онда неминовно питање: Шта нам се то у неком међувремену догодило? Где смо се изгубили, шта да урадимо да нађемо пут?

Високо брдо, море...

Алексе Поповића завичај

Његов Субјел, сунцем окупан!

А   вама, драги читаоци, срећна 2016.

 Наша мала редакција