Славољуб Миливојевић Трушо - још један заклети Варданин!




Савршен августовски дан 2016. на Варди и саговорник као поручен, у паузи рада у пољу и у шуми - пристаје да седне са нама испред Мићкове кафане:

Ја овде дођем да радим, а доле се одмарам. Имам доста малина. А стижу и године.

Ко је Трушо?

Био је још један пре мене на Варди – Драган Трушо, он је после отишао у Ужице, а мене су прозвали Труман, био сам буцмаст (мада за њега не верујем), ето, не знам што.

Славољуб Миливојевић Трушо је на Варди завршио основну школу, у Ужицу средњу техничку, студирао је на Технолошко-металуршком факултету, отишао у војску и дошао у Косјерић у Војни одсек. Оженио се 1984. Љубицом Продановић, имају два сина. Кад је остао без посла, посветио се раду на имању на Варди.

Разговарамо о пореклу имена Варда. Трушо интерпретира наводе др Јована И. Деретића:
Чувари тврђаве су Вари или варда. Отуда потиче име Варуна, чувара небеске тврђаве. Српска реч ''варда'' се прошетала кроз стране језике и вратила се нама као гвардија или гарда. У свим словенским земљама постоје градови са именом изведеним од имена вар, као: Варна, Темишвар, Петроварадин, Вуковар, Бјеловар, Карлови Вари и Варшава... У српском језику реч варош потиче од старог утврђеног насеља, а варошанин је становник вара, односно насеља - тврђаве.

Да, етимологија топонима варда је интересантна и многи су писали о томе. Рећи ћете нам нешто о Вашим коренима?

Моји су Миливојевићи. Мој прадеда је дошао из Губиног дола, то је одмах иза брда Град. Дошао негде око деветстоте, деда ми је рођен 1906. Ја сам једини остао од Миливојевића. Имали су стару кућу у Крушчици и овде је била стара кућа, и кад питају моју бабу „где си пошла“ – кући, „одакле идеш“ – од куће. смех

Мој деда је погинуо 1941, партизанска кућа*. Али никоме длака са главе није фалила, чували су се међусобно Вардани (ово смо већ чули). И моја баба је била хајдук, тако причају. Остала млада удовица. Дођу Немци, народ побегне, они попале, нема ко да гаси, само моја баба остане и погаси то. Овде је војска шпартала. И ко држи овај венац – он доминира.

Трушо са мајком Зором и сестром Славицом

За Преки суд 1944. године и Трушо тврди да нема говора о оним цифретинама...

А зашто на Варди?

Па због те традиције вероватно, ипак је то у основи био партизански крај. И исто као што је Ужице живнуло захваљујући Ужичкој републици и ова наша Варда је оживела захваљујући тој традицији, свиђало се то неком или не.

Шта су Вам причали старији, од када је ово подручје насељено?

Иза школе има пут, мој матори је говорио да је то римски пут. И он је усечен три метра, ја сам сигуран да је то пут Београд-Дубровник. Иде овуда, силази у Костојевиће, па на Тару, па Кремна, па доле овим путем уз Дрину на Дубровник. И то је пут ко зна колико, вероватно око 2000 година стар. Горе на том брду имају две хумке, то су биле постаје – турске станице, од брвана, полукружне, као у филмовима што су каубоји правили па кад Индијанци нападају. Ту је била букова шума, све буква од 2м и пут је могао само овуда ићи. И каравани су морали наићи на ту постају. Тако је контролисан пут и све шта се превози. Јер ти ниси могао од Београда путовати кроз џунглу, имао си само један пут. И то брдо се уствари звало Варда и насеље је добило име по њему.

Како је расло насеље Варда?

Прва кућа на Варди била је на месту ове кафане, нешто као хан. Срез Црна Гора се простирао од Ђетиње до Повлена, по целом срезу били су ти 'анови. Ова зграда је била од брвана и путници каравана кад дођу у ноћ - утерају унутра стоку и кола и то шта вуку, ту је било неко буре ракије и тамо нека шпар каса, они попију, и оставе новац, и газда сврати с времена на време да види јел све у реду, и поново наспе и то је тако функционисало. Онда иде моја кућа - та стара, и још пар кућа и то је то, е касније је тек почело да се гради.

Какве су слике Варде Вашег детињства?

Кад сам ја био клинар, Варда је имала све што једно место треба да има. И бојаџију, и пекару, и продавницу, и школу, и милицију, и амбуланту, дакле од шездесете па на овамо. У то време на Варди је било више запослених него данас. У самом месту правих сељака није ни било. Само ту неки чича Влајцо, још је жив, он је био чист сељак. Остало су кафеџије, трговци, просветари, запослени у земљорадничкој задрузи итд. Неки Пурић из моје фамилије певао је песму:

Наша Варда са 
седамнаест зграда, 
од Недељка бојача 
до Страjина ковача.

Ето то је пре око пола века било неко језгро Варде: седамнаест зграда значи - седамнаест породица.

Варда је 1969. добила водовод. Мирко Радуловић, директор школе, способан човек, гурао је то; вода која иде природним падом, „Добра вода“ се зове и баш је добра вода. После тога рађена су још два водовода. Али сељачки менталитет – неће нико воду да плаћа, а хоће воду на 900 м нв. А школа, интернат – велика потрошња и остадосмо без воде. Онда смо отишли на ову солуцију са Повлена.

И светло смо добили рано. Аутобус је био од кад ја памтим, Ужице-Варда- Годечево.** Кад смо били деца спуштали смо се санкама до Полошнице и онда нас Лечић из Тубића покупи на аутобус. Имали смо бобове, добре бобове смо правили са приколицом, углачавали стазе. И тако...

Било деце. Па дођу неке девојчице из Београда, 13-14 година, и науче нас да певамо „Жуту подморницу“:

"We all live in a yellow submarine
Yellow submarine, yellow submarine..." (отпева)

'Еј бре, ми на Варди певамо Битлсе! Кад су дошли свугде они стигли и на Варду, били смо у тренду! Шта сам ја тад имао, 7-8 година.

Љиља, Трушо, Љубе и Раде

Трушо, Југо, Мија и Марко Рус

Чиме се највише трговало на овом простору?

Дрвима, ракијом, шлипером, стоком. Једно време је овде сађен дуван масовно. Био Мића дуванџија из Зарића и он је то организовао. Али ја памтим шлипер, шездесетих почело. И то је то. Док није малина кренула. Али богами и сад је криза, види се по томе колико се шуме секу. На 'ектар, само видиш – очишћено.

Трушо памти чак 4 кафане.

А кафанске приче?

Има пуно анегдота. Ја сам одрастао ту уз кафане, богами оставио ћошак леп. Било посла, радило се, истовариш 4-5 камиона, то ти је данашњих од 5-10 хиљада, сваки дан се узме. И опет сутра немам динара.

Каква је ситуација на Варди сада што се тиче момака?

Катастрофична. Нема више момака, они су прерасли, то је све моја генерација, е видиш ово ти је момак: Миломир Цагић, момак, мој исписник. Човек прилази нашем столу. Ево причамо нешто, има ових што су то написали у књигама, ал' да каже и Трушо понешто - између редова.

Има, има момака, биће и свадби. Једно времe је било тотално замрло, сад има опет дечурлије. Малина је зауставила миграције и да ње нема пола би било социјални случајеви.

Идемо у обилазак, Трушо нам је водич. Успут коментаришемо небо изнад Варде. - Ја сам променио апарат због неба на Варди, каже Бранко, мислио сам да ми онај претерује са плавом бојом!

Код Трушових малина и колибе

Пењемо се на брдо Варда, наилaзимо на противградну станицу. 

Ово је најсавременији систем, соларна енергија, нема људску посаду, сама се пуни, тамо је лансер, Напуни се ових 9 ракета и управља се или из Ужица или Београда, не знам где им је центар, и пуца се. Кажу само једна има негде око Тополе и ова је друга у Србији, али још није коришћена (запрепашћење). Урађено је негде пред изборе. Требало би да брани целу општину. И да је ово дејствовало – не би била штета од последњег града. А около су све малине, погледајте! Треба 300 евра по ракети да се напуни, значи укупно 3000 и сад то општина треба да исфинансира. Е то смо ми Срби. Све урадиш и само на крају још нешто, и оно не може, не иде.


Тамо је малина Драгоја Митровића, Капуто га зову, из иностранства финансирано. Жив се човек поједе, .ебла те и малина.


Ово тамо је Бајина Башта. Е овде су биле те турске постаје о којима смо причали. А турско гробље је било на оној раскрсници где је рампа.

Јакљанин вади кромпир, граница са општином Бајина Башта

Идемо да видимо споменик Брадоњи. Све зарасло. Трушо се сећа кад је била само трава.

На овом месту водио је борбе Ваљевски партизански одред под руководством Радивоја Јовановића Брадоње. Он је био у Краљевој војсци па се придружио се партизанском покрету. И на Кадињачи је био с топом. Овде је ишао стари пут Ваљево-Ужице и вероватно да су борбе вођене у време Ужичке републике, ‘41. Ово је био брисан простор, а сад је џунгла. Како чувамо споменике, ето. За Филипа Ајдачића овде важи предање да га није хтео метак. Он иде на коњу, митраљеска паљба је и он остаје усправан. И погинуо је од бомбе.

Споменик Радивоју Јовановићу Брадоњи

Одлазимо на водовод, тај први који је изграђен 1931. Каже то је било од његових па су им одузели. Док је била држава уређена овде је био катанац. Сад је то све отворено и може да упадне нешто. Ту су све извори, има их више.


Путешествије завршавамо код Кела, малинара.

*Деда је Станимир Миливојевић, рођен 1906, храбри првоборац, погинуо у борби са својих 35 година. Његово име је уписано на заједничком споменику палим борцима у НОР-у на Варди и једна улица у Косјерићу носи његово име.

** Већ дужи низ година „Варданин“ не саобраћа, само локални аутобус радним данима у току школске године, а током распуста – петком и понедељком.

Коментари