Сан летње ноћи у Конацима Јанковића

Општи је утисак да је Прелиставање трећег броја часописа РАЗОТКРИВАЊА био прави омаж нашем издавачком подухвату, потврда да смо на добром путу, као и ново охрабрење и подстицај да на њему и истрајемо.

Писали смо о селу које је мало обећавало, о Мушићима. Заронили смо у његову душу и изнедрили понеки бисер. Обојили и закитили. И пренели повратно, разменили са мештанима и неким другим, драгим људима. Покренули на разговор и на размену емоција. Успели смо у својој мисији, рекло би се.

Боје и звуци родног краја у дому Дане и Радојла Јанковића повратно додирнуше душе и филигрански исплетоше сан летње ноћи.

Беше и есеј и поезија и музика и мирис крушке и погаче и родног дома и сеоске идиле и носталгија и жал за младост и време које је стало.

 

Слободан Гавриловић, социолог и писац

 О истраживању села и сељачке  културе у Србији

Слободан Гавриловић

Е-адреса: gslobodan1951@gmail.com

           

           Данас, под крушком калуђерком у авлији Дане и Радојла разговарамо о трећем броју часописа Разоткривања који је покренула Туристичка организација Косјерића, а посебан печат досадашњим бројевима дала је Снежана Јоксимовић као иницијатор, уредник и новинар, али и као културни посленик. Успела је да око часописа и у њему окупи сјајан тим и да Косјерићанима, али и другима подари знатна културна блага наше старине, али и данашњице.

            У првом броју Сеча Река, затим Субјел, а сада Мушићи. Пажљиво су одабрани саговорници с којима се истински шетало кроз културу, историју, књижевност, религију. Потом бројни текстови:  публицистички,  историјски, културолошки, етнографски, лингвистички, књижевни. Добро ликовно и технички опремљени, са предивним фотографијама које говоре за себе.

            И то у време када се гасе часописи по Београду и великом градовима, када замире, или се значајно смањује интерес за проучавање села и његових заједница, његове културе и оно мало људи што је на селу остало.

            Такво прегалаштво заслужује да се наслони и ослони на прва велика проучавања српског села. Опростите на малој екскурзији која треба да покаже шта се ово у Косјерићу збива. Да то ставимо у историјски контекст, али и у континуитет који нам је данас тако потребан, неопходан за наш даљи развој, за наше опстајање у вековима који долазе. 

        

            Српска села су настајала и развијала се широм Балкана. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века највише их је било у данашњој Србији, али су постојала и у Истри, у Белој Крајини (Словенија), код Цариграда, у Моравској (Чешка), Русији, Румунији, Мађарској, а посебно у Македонији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. О томе темељно пише Јован Цвијић у књизи Насеља српских земаља. Насеља, порекло становништва, обичаји. Ново издање је  приредио Борисав Челиковић из Горњег Милановца као прву књигу у Библиотеци „Корени“, издање Службеног гласника и САНУ, Београд, 2011. године.

            Јован Цвијић (1865-1927), био је оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије. Најважнија дела: Балканско полуострво и јужнословенске земље; Геоморфологија. Са бројним сарадницима организовао је и спровео антропогеографска истраживања о пореклу насеља и становништва, уз додатна етнографска истраживања о народним обичајима која су објављена у преко 150 наслова крајем деветнаестог и током прве половине двадесетог века. Ниједна друга европска култура нема таква истраживања. Први је нагласио да је човек екосензибилно биће.

            У овом послу Цвијић је имао стотине сарадника широм српских земаља. Онаквих каква је данас Снежана Јоксимовић. Из нашег краја Љуба Павловића који је описао Ужичку Црну Гору 1925, Љубомира Мићића који је исте године описао Златибор, Љуба Стојановић, Старо Ужице 1922. и Драгиша Лапчевић, Белешке о пореклу становништва у северозападној Србији 1922 и Ужичка Пожега 1924. Стојан Обрадовић је још 1858. написао Описаније окружија ужичког.

            Сељачко друштво и његова култура су више од два века предмет истраживања историчара, лингвиста, антрополога, етнолога, социолога, географа, музиколога, историчара књижевности, архитеката, путописаца...

            Поред Цвијића, поменућу: Вука Стефановића Караџића (1787-1864), језичког реформатора, сакупљача народних умотворина, писца првог речника српског језика, преводиоца Старог завета, секретара Правитељствујушчег Совјета и учитеља у Београду, кореспондентног члана Друштва српске словесности, Гетеовог пријатеља;

            Затим, Милан Ђ. Милићевић (1831-1908), члан Српског ученог друштва, касније Српске краљевске академије (СКА), један од оснивача Српске књижевне задруге, важније књиге: Живот Срба сељака, Славе у Срба, Задружна кућа на селу, Село Злоселица и учитељ Миливојe, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Кнежевина Србија, Краљевина Србија;  

            Веселин Чајкановић (1881-1946), члан СКА, професор Универзитета у Београду, српски историчар религије, важније књиге: Вергилије и његови савременици, Петнаест српских народних песама (антологија), Студије из религије и фолклора, Мит и религија у Срба - изабране студије, Речник народног веровања о биљкама, и Стара српска религија и митологија;

            Тихомир Ђорђевић (1868-1944), члан СКА, етнолог, фолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета. Први је научник у нас који је експлицитно указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију, посебно кроз рад Незнано гробље у Жагубици. Најважнија дела: Из Србије кнеза Милоша, I и II, 1922-1924; Цигани у Србији, докторска дисертација и капитално дело у десет књига Наш народни живот;

            Сретен Вукосављевић (1881-1960), члан СКА, социолог, професор Београдског универзитета. Утемељио је социологију села у Србији. Сабрана дела објављена су под заједничким насловом: Историја сељачког друштва су: 1. Организовање сељачке земљишне својине; 2. Социологија становања; 3. Социологија сељачких радова; 4. Сеоске установе и уредбе: доба турске владавине; сеоске уредбе о водама; организација динарскух племена; 5. Сеоске заједнице и облици понашања у њима; 6. Писма са села, политички и други списи;

            Јован Ердељановић (1874-1944) Оснивач научне етнологије у Срба. Члан СКА, Приступна беседа: Старина и значај племенских предања у Срба. Први професор који је студентима Универзитета у Београду држао циклус предавања из физичке антропологије;

            Сима Тројановић (1862-1935), дописни члан СКА, први српски доктор антропологије са Сорбоне, оснивач и први управник Етнографског музеја у Београду. Једна од његових књига је Говор тела, прва књига са том темом у свету.

            Да одемо још један корак даље. У средњем веку је српска преводна литература - теолошка, филозофска и књижевна - после Грчке била најплоднија. Превели смо Аристотелову Логику три века пре читаве Западне Европе.

            Тиме се посебно бавио Драгољуб Драгојловић. (1928-    ) Најзначајнија дела: Паганизам и хришћанство у Срба, изабрани списи: Богомилство на Балкану и у Малој Азији; Крстјани и јеретичка Црква босанска; Историја филозофске мисли у Срба епохе феудализма; и Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави.

            Први српски Буквар Инока Саве, штампан је у Венецији, 1597. године у најмодернијој европској ортографији тога доба.

            Српски народ је међу ретким народима сродне величине изнедрио три народне династије: Карађорђевиће, Обреновиће и Петровиће, да не помињемо средњи век и Немањиће и бројне властелинске породице тога доба.

            Три велика стуба наше народне сељачке култруре су незаобилазни: Старац Милија, Вилип Вишњић и Тешан Подруговић. Народна епска поезија, а посебно Хасанагиница и Бановић Страхиња, те дивне баладе су врхови, бисери које слободно упоредите са Епом о Гилгамешу или неким сродним. Нећете се постидети. Напротив.

            Српски сељак је тврд када је у питању продаја имања. А многи наши чукундедови и прадедови су и то жртвовали за школовање својих синова. Готово да нема већег европског града у коме се нису образовали током деветнаестог века српски синови, па и кћери. Први лекари, инжењери, правници, филозофи, антрополози, тако су ишколовани. И сви су се без изузетка вратили у тадашњу, сиромашну, сељачку, још увек поробљену Србију. И градили је. И стварали државу. Институције. Војску, жандармерију. Позориште. Музеје. Поште. Друштво српске словесности, Матицу Српску. Стварали културу. Универзитет. Школе.

            Српска књижевна задруга је крајем деветнаестог века имала готово седам хиљада пренумераната. Имајте у виду да је тада у Србији било писменог становништва нешто преко пет посто!

            Прва забрањена књига у модерној Србији је о пропасти Првог српског устанка. Књига је написана 1813, а штампана 1815. године. Забранили су је Аустроугари.

            Србије жалосно поновно поробљење 1813. године, зашто и како?  У разговору поробљене матере с рођеним јединим сином својим, којему оставља последње своје завештање, фототипско издање (Венеција, 1815) са адаптацијом на савремени српски језик Миљенке Витезовић, приредио Б. Челиковић, Београд – Горњи Милановац, 2010.

            Један од првих градова који је добио урбанистички план у Србији била је Пожега, код Ужица. Кнез Милош Обреновић, неписмен, позвао је урбанисте из Угарске, Србе пречане и они су израдили урбанистички план. Две главне улице које се секу у центру, чинећи крст, али и показујући стране света, а одатле се град прстенасто ширио, као Беч, као касније Москва.

            Када је реч о архитектури и култури становања, Етно село у Сирогојну је најбољи пример. Етно село паказује да је српски сељак још у деветнаестом веку имао високу културу живљења. У његовом домаћинству налазили су се следећи објекти: Кућа - има главни улаз и споредни излаз - у њој се кувало, обедовало и седело. Огњиште греје кућу, али и собу домаћина и његове жене. Испод домаћинове собе је подрум. На зиду је долап. Данас то зовемо шведска кухиња; Гостинска кућа, која је најчешће наспрам домаћинове, знатно мања, без огњишта; Вајати, посебне зграде од дрвета, за синове који се ожене. Имају широки брачни кревет, данас га зовемо француским, сандук са миразом младе и "ленке" дрвене вешалице за свечана и радна одела. Млекар, просторија од брвана, са полицама на зидовима, на којима су одлагане карлице, чаброви и качице, где жена, планинка чува бели мрс: сир, кајмак, сок и сурутку; Пекара се налазила уз кућу, у њој се пекао хлеб за читаву породичну задругу са залихама за више дана; Мишана је објекат у којем се сушило воће, најчешће крушке такише и шљиве; Штала је најудаљенија од куће - она је за крупну стоку, волове и краве, са јаслама, таваном где је сено и ограђеним простором где се одвајају телад; Тор за овце је уз шталу, а посебно је свињац и посебно кокошарник; Подрум је најчешће од камена и са три стране у земљи - ту се чува воће и поврће; Качара је од брвана у њој су каце у којима је комина и казан, спреман за печење ракије; Пивница је просторија где се у бурадима, бачвама и балонима и чува ракија и вино. Увек су одвојени; Салаш је прућем оплетен и у њему се чува кукуруз у клипу; Амбар или пресек, сачињен од брвана, најчешће подељен на четири дела, у једном је пшеница, у другом раж, у трећем јечам, у четвртом мешавина за стоку. Свуда је било цвећа, али посебно у ограђеном цветњаку. Повртњак је уз цветњак и њиме су се бавиле жене. Воћњаком и пчелињаком су се бавили мушкарци. Све то заједно називано је: двори.

            Готово да није било куће без бар једног музичког инструмента, на коме је знао да свира готово сваки укућанин, члан задруге. То је најчешће била свирала, фрула, двојнице, окарина, гајде или гусле. Касније хармоника, виолина и труба.

            За све називе река, планина, села, пропланака имена су дали некада давно сељаци. И ту је била равнотежа, природна и стварна. На пример: с једне стране Јелове Горе и Кадињаче је село Злодол, а с друге стране је био Добродол. Или, испод планине Риор, према Мионици теку две речице: Манастирица и Паклешница. Или, Црни Рзав извире на Златибору из Бјелих вода, а Бјели Рзав извире на Тари под Црним врхом. Дрина се звала Зеленика. Тако зелене реке нема нигде у Европи.

            Кад данас погледамо споменике у главном граду Београду, посебно оне подигнуте пре Другог светског рата, ретко ћемо наћи споменик неком ко није син или кћер српског сељака.

            Српска култура, српска држава, српска привреда, српска војска у деветнаестом веку је сељачка, у најбољем смислу речи. Тек се после Другог српског устанка развијају занати, трговина, администрација, а крајем века индустрија, железница и градска култура.

            Истраживања о сељачкој култури трају од прве половине деветнаестог века па све до данас. Спроведена истраживања се разликују како теоријски, тако емпиријски и методолошки. То су прво усамљени појединци, пионири у разним областима, а пре свега у језику, етнологији, етнографији, религији, антропологији, историји и социологији, а касније институције, попут Српске краљевске академије, разних института, друштава и сталешких организација.

            Ето, и ово наше вечерашње дружење је дело појединца који је својим ентузијазмом успео да покрене праве вредности и да за сада остави сјајно благо у наслеђе генерацијама које долазе. Хвала Снежани Јоксимовић и њеним сарадницима на овако успешно осмишљеним и реализованим бројевима Разоткривања, с надом да ћемо се још шетати овим нашим просторима, али и другим поводима. Истрајте на овом драгоценом предузећу, и тиме покажите да поред лепих иницијатива имамо и упорност да трајемо. То нам често недостаје. Прилика је да и то оповргнете. Алал вера на досадашњем раду.

Тако је говорио Слободан Гавриловић, а ево и осталих гостију:

Милуника Митровић

Како је говорила песникиња Милуника Митровић можете чути овде.

Милијан Дика Деспотовић

Милијан Деспотовић, песник, родом из суседног Субјела, овако је говорио.

Весна Симовић

А Весна Симовић, песникиња, родом из Мушића, овако се обратила присутнима.

Милић и Лена Николић и Драган Тулимировић

Драган Тулимировић говорио је овако.

Стаменка Цака воденичарка Антовић, прва слева

Андреј Јелић Мариоков

Андреј Јелић Мариоков добио је на самом почетку реч да каже своју песму Свирачи која је и лајт мотив РАЗОТКРИВАЊА бр. 3, а у наредном обраћању рекао је: ,,Видим сви хвале часопис, ја ћу док прочитам видети шта и како, а у међувремену ћу да похвалим ракију. Песма коју ћу рећи зове се Радодајница ужичкој ракији.''

Предраг Вукосављевић Ћоја

Предраг Вукосављевић Ћоја говорио је овако.

Драган Аничић

Драган Марковић Кудро

Љубивоје Бошковић

Слободан Никитовић, трубач, у средини

Милан Живковић, учитељ у пензији

Радојле Јанковић, домаћин, стоји

Бела

Хармоникаш Милоје Лејовац, први с лева

Бела и Дана Јанковић, домаћица златних руку

Иван Васовић, учитељ у пензији и песник

Милина Васовић, учитељица у пензији

Данине ђаконије

Данине слатке ђаконије

Данина погача

Драган Савић и Миладин Никитовић Цртани

Дика и Иван у промишљању

Летња кујна

Мариоковљева Наша ствар

Милутин Паунић (у пругастој мајици)

Милош Савић, први с лева

tête–à–tête (двоструки)

2.

3.

4.

И тако... до дубоко у ноћ.

Летња ноћ у Конацима Јанковића, пред свануће, породи и песму. Кроз објектив фотографа оштра ока, за крај (и уместо његовог портрета):

Мушићани разоткрише Радову авлију,
у њој, изникла из астала, узрева крушка
ширећи мирис врелог уштипка.
Под истом Мариоков постројава трубаче
да му одсвирају посмртни марш.

Помешало се белило сира са жестином ракије
призивајући вик из грла док се Субјел рогуши
слутећи Деспотовића невреме, биће белаја.

Омркло.
У нестварној белини усњежена Снежа
одише из мрклине обарајући момачке капке
што ишчитаваше себе у разоткрићу,
негде у дну собре Данина погача
омамила Милунику и ено је у чуђењу
кроти Бранкове слике које укочене
искапавају му из ока,
о Боже.
Слути ли се овде свануће?

И биће белаја издрхтава мех Белчове хармонике
а ниђе двојница да прихвате.
Уздигла се мушићка гробља и уз исцветавање фруле
уплакују села у ноћ,
Никитовци тону у сан, ено их
усвиравају брда у поњаве не слутећи да им
оструга гребе у окно још увек застакљеног прозора.

Бранко Остојић