Под Ловћеном зелени се трава

Са путовања у Косијере, прапостојбину Косјераца


Ево већ трећи дан је како сам се вратила са пута и не успевам да запишем оно што морам, и то због тога што ме интернет одвлачи на разне стране црногорске, а све време из главе не могу да избацим песму из наслова. 

Предели, људи са којима разговарате на пределима, пријатељи који вас дочекују на пределима -градира се за мене као позитив, компаратив, суперлатив.

Путовање до Цетиња било је и више него пријатно. Са Банетом (или Баном, како се овде код нас мења) имало се o чему разговарати током путовања од око 7 сати, али за мене посебну драж су представљале ,,непознанице'' зване Јелка и Вида. Жене из Косјерића које сам познавала само ,,из виђења''. Чланице КУД ,,Дукат'' са својим уметничким рукводиоцем, г.дином Баном Вукотићем који је овога пута био и у улози возача. Сада могу да кажем да сам сигурна да ћемо наставити сарадњу.

А како је све почело?

Давне 1981. године успостављено је пријатељство између Косјерића и Косијера, и са једне и са друге стране још увек немамо материјалних доказа о томе, али учинили смо неке кораке да се то пронађе.

Након 25 година, дакле ове године, књижевник и песник Радојица Радовић из Косијера, пролазећи са сином кроз наш крај, присећа се овог споразума о пријатељству и одлучује да сврати у Косјерић.

Радојица се присећа и споменика првом досељенику у Косјерић - Антонију Косијеру, Косјерић је заиста једно од ретких насеља које је подигло споменик свом оснивачу (1979. године) и то испред старог хана, зграде коју је управо подигао Антоније, каже се, 1854. године.

Љубомир, Љуба Павловић: „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. - каже (за село Косјерићи):

,,Најраније досељена породица су Косијерци. Некакав Антоније Косјерац дошао је врло давно с Косјера у Црној Гори, пао у Палеж и по дну њега населио се. Антоније је имао три сина: Радоја, Сретенија и Петронија, потомци су познатији по Радоју него по Антонију. Ова дуговечна, богата, трговачка породица умела се увек истицати и давати највиђеније представнике селу и околини. Деобама Антонијеви су потомци растурили се и сада их има на старом месту, у Дрмановини и Палежу под презименима: Сретенијевићи, Јовановићи, Петронијевићи, Ђорђевићи и Радојевићи, 22 куће, славе св. Николу.''

А за друмско насеље Косјерићи:

,,Oва мала варошица је на ставама Лимца и Скрапежа, мало више ушћа Кладорубе у Скрапеж. 1893. год. дотадашње село Косјерићи проглашено је за варошицу. Први темељ оснивања овог насеља дао је Антоније Радојевић трговац и пандур канцеларије среза црногорског 1854. год. када је на ставама Лимца и Скрапежа подигао путничку механу. За Радојевићем су његови сељаци из породице: Гога, Петронијевића, Љубичића и Марковића, који су имали имања по Лимцу и око његове механе подигли омање бараке и дућане, уселили се у њих као занатлије и трговци или дали странцима. За овим је Радојевић успео да и срез премести из Ужица у ово место, пошто је претходно подигао зграде за канцеларије и станове за чиновнике.''

Из фусноте:

,,У прва времена стварања наше државе старешине појединих административних јединица узимали су за служитеље најугледније и најбогатије људе. У срезу црногорском коцка је пала на богати дом Радојевића из Косјерића, те је баш његов старешина отишао у пандуре и остао до смрти у тој служби. Пандур онога доба није био обичан слуга. За Антонија се и данас прича да је био старији у суду од капетана. Иако је био пандур, Антоније је био уз то и прави трговац, и никад није тај посао напуштао. Због тога је и оставио после смрти велико богатство.''

Владан Јовановић, приређивач фототипског издања Павловићеве ,,Ужичке Црне Горе'' 1995. године, располаже још прецизнијим подацима:

,,Најпознатија кућа средином XIX века су Радојевићи, директни потомци Антонија Косијера. Поштовани Недељко Радојевић, пандур и трговац који је основао среску канцеларију и прву механу, 1854. године, није имао деце, па је усвојио некаквог Николу, тако да су после Недељкове смрти Николићи, потомци Николини, постали власници његових непокретности. И данас се један крај Косјерића зове по Радојевићима, а и ове данашње Николиће често називају Радојевићи (данас их има 3 куће).''

Владан Јовановић, између осталог, каже и следеће (објашњавајући порекло топонима Косјерић):

,,Убедљива је и готово неоспорна претпоставка да су овај топоним одредили почетком XVIII века досељеници ,,с Косијера у Црној Гори''. (Љ. Павловић).

Лексички, појам Косјерић (косјерић) различито значи. Консултујући речнике српскохрватског језика, налазимо следећа тумачења:

1) косијер: криви нож за резидбу;
2) косјерић: деминутив за косијер;
3) косјерићи: врста веза (,,везено на оканца и косјериће'');
4) косијер (дијалектолошки): ,,упорит човек'', ,,напето момче'', ,,оштар човек'';

Ваљало би испитати колико метафорика последњег значења одговара природи људи по којима је Косјерић добио име.''

Веома стара фотографија хана у Косјерићу

Aли, да се вратим нашем путовању. Била је то узвратна посета, дакле најпре су људи из Косијера били на ,,Чобанским данима'' и то је изгледало овако

А ми смо морали испунити обећање дато на ,,Чобанским данима'' и посетити наше нове-старе пријатеље приликом њиховог ,,Пошедка у завичају'', а та манифестација изгледала је овако

Наши домаћини били су дивни: срдачни, гостољубиви, расположени да нам покажу своје особености, поносни на своје порекло, срећни да могу да поделе са нама свечарско расположење. Време је било прекратко да бисмо открили све чари Цетиња али и оно што смо видели заиста је импресивно!

Сачекао нас је, на улазу у Цетиње, Рајко Радовић, гуслар (упознали смо се за ,,Чобанске дане''). Одмах нам је предочио јасан план што ми се веома свидело јер то указује на једну озбиљност и  истинску гостољубивост. Одвео нас је на ручак а потом сместио у хотел да бисмо што пре кренули пут Косијера. Пре тога стигао је да нам покаже и Цетиње у брзом разгледању од сат времена. Фотографије које видите овде направљене су мобилним телефоном, али зато је г.дин Бане Вукотић то урадио квалитетније, погледати овде

 

На путу за Косијере наш домаћин Рајко приповеда нам о свом крају...

Пре него поделим утиске о Косијерима - копираћу веб портал ,,Порекло'':

БРАТСТВА ПЛЕМЕНА КОСИЈЕРИ

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Преглед је прављен према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.

Племе Косијери налази се у најсеверијем делу Ријечке нахије. На северу се граничи са подручјима катунских племена Цетиња, Ћеклића и Бјелица, као и Љешанске нахије, а са свих других страна окружено је Цеклином. Косијерима је припадао и један део данашње бјеличке територије, но, током 18. столећа, Бјелице су га преотели од Косијера. У турским дефтерима за Црну Гору са почетка 16. столећа (1521, 1523) као заселак Косијера уписани су Микулићи, који су касније ушли у састав племена Бјелица. Старије становништво Бјелица највероватније је било блиско или можда и сродно / орођено са старијим становништвом Косијера. Нови досељеници у Бјелицама (Орловићи и др.) су, након што су се умножили и ојачали, у 18. столећу чинили велико насиље и отимачине околним племенима, нарочито Косијерима који су им били први на удару, па чак и својим бјеличким суседима у Томићима и Микулићима. Тада се ово старије становништво јужних села у Бјелицама раселило, делом и у Косијере. Због сталних притисака већих племена око Косијера, косијерско становништво се много исељавало, те је матично племе увек било малобројно.

Према братственом предању, заснивачи варошице Косјерић у западној Србији су ту дошли из Косијера, и место где су се настанили назвали према завичају: http://www.poreklo.rs/2014/01/03/poreklo-prezimena-selo-kosjeric-kosjeric/

Насеље Косијери је веома старо. Овуда је у средњем веку пролазио важан пут из Приморја према унутрашњости Зете, те се уз друм развило насеље. Такође, постојала је и тврђава под називом Соко-град, чије развалине и данас постоје. Област где се зачело насеље називана је Корито, у данашњем засеоку Косијера, Плоча.

У племену постоје две веће целине, Косијери и Ђиновићи, које се могу сматрати засебним селима, а састоје се од више заселака. Косијери се састоје од заселака: Орашани, Плоча, Селишта и Посајке, а у Ђиновићима су засеоци: Студени До, Дубоки До, Јаблан-до, Кулендрија, Вуков До, Црна Корита, Љесковци, Воднички До, Под-соко, Подајглас, Зогове Лазине.

Први помен Косијера је из 1435. године у једном которском документу (Cossieri). Назив Косијер је вероватно коришћен и као презиме, тако је остао упамћен писар Ивана и Ђурђа Црнојевића, Никола Косијер. А 1565. у Котору се јавља неки Фрањо Косијерић, највероватније пореклом из Косијера. Није искључено да је назив племена настао од братственог имена старог братства које се овде прво населило.

Племенска слава Косијера је Мала Госпођа (Рођење Пресвете Богородице, 8/21. септембра).

Братства у Косијерима:

Старинци:

Перишићи (Мала Госпођа) у Косијерима су једино живо братство за које се поуздано зна да је стариначко у племену.

Ђиновићи су били велико стариначко братство, по којем је названо и матично село. У једном которском документу из 1496. године помиње се Брајан Ђиновић из Косијера, док jе у турском дефтеру из 1521. године, један Ђиновић уписан у поседу баштине у Драгосалићима у Љуботињу. Ђиновићи су се током 16, 17. и 18. столећа исељавали, све док се братство није сасвим иселило из Косијера.

Од родова за које се зна да потичу од косијерских Ђиновића су Ђиновићи у Васојевићима (Краље), Вукићевићи у Приморју (Ластва) и Сакари у Љешанској нахији и Враки.

Радијевићи су били велики стариначки род у Косијерима, који се вероватно иселио током столећа. Они су уписани као заселак Косијера у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):

Аџићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су досељени из Зете у време кад је Иван Црнојевић пренео престоницу на Цетиње.

Почетком 18. столећа цело братство се иселило у Далмацију, у околину Книна, где су били велико братство. После неког времена, четворица браће Аџића реше да се врате ближе Црној Гори, те се населе у Пиву. Од тројице су пивски Аџићи (славе Светог Јована), док се четврти, Вукосав, врати у Ђиновиће, и од њега су сви косијерски Аџићи.

Каснији досељеници:

„Братићевићи“ (Мала Госпођа) су братство настало од претка Братића, који се око 1650. године доселио из Пипера, Од његова три сина су следећи родови: од Рајка су Рајковићи, од РадаРадовићи, и од (В)Латка Латковићи. Рајковићи и Радовићи су у Косијерима, а Латковићи у Ђиновићима. Братићевићи су раније славили Ђурђев-дан, што можда, као и време досељења, указује да су они од пиперских Лужана.

Од Рајковића потичу Митровићи у Паштровићима (Моровић), као и Рајковићи у Лици (код Оточца), који су већином покатоличени.

Заједно са Братићем, у Косијере је дошао и Марић, исто из Пипера, те би се могло закључити, а и по међусобним односима ових братстава, да су у питању сродници. Од Марића су Марићевићи(Мала Госпођа) у Косијерима.

Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима су од бјеличких староседелаца из Микулића, који су се овамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године.

Савићевићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су од претка Савића Војводића који се доселио око 1770. године из племена Грађана (Радомир). Савићева мајка је била од косијерских Марићевића, те се он доселио на мајчино имање. Војводићи су старином са Косова (Митровица), а у Ријечку нахију су дошли из Црмнице.

ИЗВОРИ: 

Ријечка нахија у Црној Гори – Андрија Јовићевић

Стара Црна Гора – Јован Ердељановић

Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић

Узаним асфалтним путем пењемо се у Косијере на свега 518 м н.в. а имате утисак да сте се винули небу под облаке. Саставила се голет и крш са плавим небом, нигде живе душе а све некако опет природно и питко, ваљда због тога што знате куда идете и неко вас води. 

Стигли смо у сам центар села, ту је и Рајкова кућа - његових предака, Рајкова породица живи у Цетињу али радо долазе у Косијере, и овог пута су сви ту и дочекују нас као најрођеније.

Под лозом на тераси старе куће скупљају се и остали гости, ту су и неке познате личности из света музике, писане речи, уметници, пријатељи итд. Служи се ,,приганица'' (уштипци) са сиром и са медим, незаобилазни црногорски специјалитет у свакој прилици.

Кад су људи почели да пристижу на оближње гувно (са озиданом каменом позорницом која се потпуно уклопила у амбијент и импровизованим гледалиштем са столицама на којима су у прва два реда исписана имена важних гостију, па и наша - што је за мене посебан израз уважавања) били смо у најмању руку пријатно изненађени. Кажу да је било око 500 људи, нама је изгледало и више од тога, Косијерци су успели да за 5 година колико се ,,Пошедак у завичају'' одржава, достигну један сасвим солидан ниво и да не упадну у типичне замке организовања манифестација.

Наравно, ми тек овде схватамо улогу нашег домаћина Рајка Радовића, он је и организатор и извођач програма и домаћин и PR, његове ћерке су такође учесници у програму (једна је првакиња ЦГ у рецитовању) и све то нас заправо не чуди, и сами знамо да овакве ствари најчешће почивају на ентузијазму појединца. Тим пре смо почаствовани да је овај човек издвојио своје време и за нас!

Оно што нас је највише дотакло јесте реакција публике на програм и уопште атмосфера вечери - свечано и усхићено. За нас можда неочекивано исказан национални понос при сваком помену домовине, родног краја, Св. Петра Цетињског (Петар I Петровић Његош) али некако здраво и одмерено је то нама изгледало, можда и због тога што често и немамо однос према свом националном бићу. 

Кад се у косијерском кршу проломио глас Јелке Марковић и Виде Перишић - и ми смо били поносни и Црногорци су одреаговали бурним аплаузом а тамошње националне звезде: Зоран Калезић и Бранка Шћепановић су изрекли похвале у стилу: чисто као суза, право, аутентично!

,,Под Ловћеном зелени се трава'' на србијански начин:

Другог дана нашег боравка у гостима домаћини су нас повели на излет на Скадарско језеро. Повод је био: Eко маратон за очување Скадарског језера

И на крају, обећање са обе стране да неће остати на овоме, да ћемо неговати обновљено пријатељство.

А ја сам, након свега, гуглујући по црногорским веб странама нашла и један прави бисер:

Слободан Чукић.

Po Kosijerskom koritu, podno Kupuljara i Debeljaka

Šta se krije u Orašanima nedaleko od Sokolskih krša

Kakvu novost donose četiri stare crkve sa zidanim stubovima

O čemu govore stare grobnice sa neobično dugim kostima

Gdje su sve nalažene "duge kosti" i šta se zbilo sa tim?

"Tako sam čuo ali nijesam kaživao nikome jer nijesam imao kome"

итд.

Аутор ових и многих других текстова, Слободан Чукић, овде је интервју са њим који ми је баш оставио утисак, превише коинциденција, невероватно... (други пут ћу о томе)...

...чак и ,,Because'' од The Beatles

Jош једну занимљивост сам уочила: По троје деце имају: Слободан Чукић, Рајко Радовић, Бане Вукотић и моја маленкост (као главни актери овог мог писанија).