Чврљанка у ватри

Интервју са Милијаном Диком Деспотовићем, песником, есејистом и афористичарем

,,Срби раде из ината или из севапа.''

,,Све се муке свеле на реч.''

,,Е Субјел – то вам значи ни црно ни бијело.'' – Милован Витезовић

Бескрајно посвећен, вредан, озбиљан и поуздан сарадник, несебично поделио са нама све оно што је сазнао, иако и сам пише о Субјелу за своју књигу. И чак је рекао да се радује што ће часопис изаћи пре књиге. У друштву два песника и нестварно лепе природе у јесењим бојама, опечени Сунцем добрано, на тераси породичне куће у Субјелу, уживамо и диванимо.  Дика иде Вуковим трагом, каже Милуника, и у праву је.

Повод за овај разговор (осим суштинског – субјелски ген и нерв) је награда коју сте недавно добили, испричаћете нам о томе?

Када се 1915. године српска војска повлачила према Албанији у тој колони био је и доктор правних наука, књижевник и отац српске модерне, Милутин Ускоковић. Стигао је до Приштине, разочарао се видевши шта је задесило његову Србију и народ и вратио се из Приштине у Куршумлију. Стао је крај реке Топлице, спаковао своје одело и заувек запливао водом. То је био један од повода да се у Куршумлији оснује књижевно друштво, једно од најзначајнијих у Србији. Иначе, да Вам кажем само да Ускоковић има споменик у центру Куршумлије а то је први споменик неком књижевнику који је подигнут после Другог светског рата.

Био је договор да Ужице и Куршумлија имају Ускоковићеву награду. Не знам шта се догодило али награду је последњих година додељивало само Ужице. Ове године поводом јубилеја - стогодишњице од утопљавања Милутина Ускоковића, трагичног дошљака Куршумлије, Књижевно друштво и Општина Куршумлија установили су Ускоковићеву повељу. Ја сам почаствован да сам први добитник те награде.  У образложењу се каже да је то додељено књижевном ствараоцу из Пожеге, пријатељу и сараднику, неизбежном сапутнику на путевима и странпутицама књижевне делатности и неуморном мисленику и посленику који је кроз несебичну помоћ овдашњим књижевним ствараоцима допринео успешном раду. Уствари, ја сам 2014. објавио књигу беседа и приказа књижевних ствараоца из Куршумлије. Књига се зове Узначења. Радећи тај посао постао сам и ја један од дошљака Куршумлије као Милутин Ускоковић. Награду сам примио ове године 29. октобра.

Шта значи узначења?

Узначити нешто, посебно истаћи. Мислим да писци Куршумлије имају сјајна дела, сјајне књиге, али тако је то са провинцијом. Ова књига их је отворила на неки начин.

Знамо да сте веома плодотворан писац. Причајте нам о својим делима, и, наравно, о наградама.

Радећи као уредник омладинског листа ,,Реч младих“ у Ужицу дуго година (а потом и као оснивач књижевних новина „Свитак“ које од 1994. излазе у Пожеги), увек сам био у прилици да некоме напишем рецензију или приказ књиге. Тога се временом накупило, ја сам просто почео да живим са туђим књигама. Али те књиге су сада почеле да живе у мојим књигама. Објавио сам шест књига, седма се спрема ових дана. Критика ми одузима  доста времена а односи се углавном поезију. Шта је мој циљ? Рецимо да ја вечито трагам за оним што никада нећу успети да пронађем а то је да дам дефиницију поезије. У свакој књизи сам их дао много и никако нисам дошао до завршне. Није нико дошао, нећу ни ја. У томе је драж поезије. Што је она напросто никад до краја дефинисана. Међутим, опчињен сам поезијом Пауна Петронијевића, мада сам и сам песник, објавио сам неколике књиге. Моја књига песама ће ускоро у штампу „Несванице“. А највише несаница сам управо имао због Пауна. Паун као један рано преминули песник, кажу уклети, ја не бих рекао уклети, него рано преминули песник који је са 26 година, боловао је туберкулозу, десет година лежао у санаторијуму и распадао се, пљувао крв, како кажу. Али је упорно писао из дана у дан. Таквог посвећеника ја просто не видим да постоји међу песницима. Он је успео за тих десетак година да напише више од пет стотина песама. Све су оне носиле датуме, тако да човек који није ништа знао о њему, читајући поезију тачно може да прати његово кретање. Писао је упорно. Рекао је једном приликом да своје песме не може да дотегне и да их оставља у траљама. Али су критичари забележили да је велика штета што је он врло мало написао, јер се само знало за петнестак песама које су објевљене за живота, ако је он то уопште видео. Тврде да је он био у коми у тренутку када је та књига његова промовисана а промовисао је Љуба Ршум, у болници на Бежанијској коси. И једнога дана стиже његов брат, Мома, и доноси мени заоставштину, у рукопису. То је сјајно, то вреди видети. И каже једино ћеш ти, а ја сам већ то чачкао око Пауна, са овим нешто починити. Верујте да сам од тад ја почео да живим његовим животом.

Које године је то изашло?

Године 2008.  сам ја почео да објављујем књигу по књигу, на један врло необичан начин, вуковски. Да сакупљам пренумеранте, јер просто то није јефтино, нико иза мене не стоји. Стоји само мој труд и рад. И изашло је шест књига као и књига песама посвећених Пауну која се зове „Изведрице бола“. Један песник му је посветио песму и рекао да је Паун писао само у изведрицама бола. Он је највероватније и заборављао бол пишући, али нигде није био претерано емотиван. Изаћи ће и књига критика која сада има у односу на пет, шест текстова који су били написани до 2008. - преко 780 страна. То је мој труд у који сам уложио скоро једну деценију и пресрећан сам због тога.

Чули смо три прелепе кованице: узначења, несванице и изведрице, јасно је да тога имате на претек, то значи да сте одличан познавалац српског језика а нарочито локализама, није ни чудо сакупљали сте и пословице?

Трудим се да у поезији а и уопште кад пишем и говорим пронађем неку лепу реч која се просто залепи, закује се за ухо онога ко чита. Сви моји наслови књига имају неку симболику. А откуда то? Па вероватно сталним читањем, радом, а носим ја доста тога из мог завичаја у сусрету са људима са којима причам, ти разговори нису чести али нису никад узалудни. Ја увек њих слушам са два уха. На једно оно што они говоре а на друго чега они нису свесни да изусте а мени је драгоцено. Тако сам почео да прикупљам пословице, изреке. Ја то наравно радим за пожешки крај одавно. Онда сам дошао на идеју да урадим једну књигу пословица, изрека, клетви, укорница, како ја то називам. То су људи који овде живе, међутим Субјел не живи у Субјелу. Радећи мало на историји Субјела, заправо на историји школе а кроз школу се преплиће цео живот и зато ће гашењем ове школе много чега нестати, схватио сам да је интелектуални Субјел ван Субјела и он је бројнији у односу на Субјел на стотине пута. Највећи део тога је у Америци, нешто у Мађарској, нешто у Аустрији, Немачкој. Разговарајући са тим људима ја сам чудне ствари чуо. Они су ме подсетили на нека времена, на догађаје, на одређене људе који су живели и чији ја нисам био савременик. У тим разговорима сам такође чуо много лепих ствари за које сам веровао да је вредело забележити а то је језик, а језик је у пословицама и изрекама.

Милијан Дика Деспотовић

Вратићемо се на Субјел, свакако. Књижевна критика, у реду, али, Ви сте, пре свега, песник, али и афористичар? Шта ћемо пре?

Око двадесетак књига је укупно, ту има критика, поезије, афоризама. Ја се бавим афоризмом, сарађујем и у часопису Афоризам који прави Јеж, тамо сам уредник за Западну Србију. И покушавам да и ту прикупим што више наших људи. Мени је драго да сам ту укључио и Милунику Митровић, она је за мене прави афористичар. Сатирични афоризам који се данас пише, могу они да мисле шта хоће, ја с њима стално полемишем, то није афоризам, то је сад нешто друго. Мала злоупотреба језика, мисли, мудрости - то су афоризми. Почнимо мало од грчких мудраца па ћемо видети где је та дефиниција, шта је и ко је то писао. Управо је то Милуника њеним Успутницама показала. А ја сам урадио једну књигу где сам у сталном ломљењу између једног и другога, можда нашао неки средњи пут. Она се зове Мисленик, а сад ће у штампу и друга књига Промисленик. И с тим ћу отприлике да затворим тај круг мојих мисли, јер имам обавезу и да нешто друго радим. Иначе поред поезије, афоризама и критика ја пишем рецензије, као што сам већ поменуо, неке људе и не познајем, јаве се, томе је и Свитак крив. Када је у питању Свитак ту бих желео да кажем да сам 1994. покренуо први број и он излази два пута годишње. Била је моја замисао да то буде четири пута годишње, по годишњим добима, међутим нисам могао да обезбедим никакво финансирање, а онда Срби раде из ината или из севапа, код нас ништа нормално нема. Рецимо да је ово из ината. Једне прилике зове ме Зоран Сигма из Ниша из Градине, разочаран јер је Градина добила само 800.000 за годину дана, ја сам се насмејао, срећан сам што си добио толико, ја нисам никад добио динара. Мада нисам ни ја био упоран, тражио сам једно два пута и одустао јер сам схватио да губим време. Онда сам почео да радим на читаоцима, дакле од 300 комада тиража 250 се прода и тај часопис има смисла. И то сам на једном састанку у Нишу и говорио – не вреди правити часопис ако он стоји у подруму. Песници из провинције који немају могућности да објаве а имају шта да кажу - могу да објаве барем код мене. Кроз та два броја годишње прође једно триста сарадника из свих крајева наше Србије али и језичког подручја - из иностранства где се говори српским јесиком. Последњи број Свитка сам назвао Језик Воде са портретом Милутина Ускоковића, посвећен је ствараоцима Куршумлије, желео сам, не знајући за ово признање (то је било изненађење) да обележим и ја на свој начин, не знам да ли ће то Међај урадити али бојим се да неће јер није ни излазио.

Пишете и хаику поезију?

Академик Владимир Девиде из Загреба, можемо рећи, је васкрснуо хаику поезију у Југославији, јер је то пре свега јапанска форма, стара скоро четири века коју је до савршенства довео Мацуo Башo. Камен темељац хаикуу на српском језику поставио је Милош Црњански 1927. године објављивањем књиге Јапанска лирика и то је мени био основ свега. Али је Девиде у једном часопису написао да сам је промицатељ хаикуа у Србији. Вероватно јесам јер сам ја 1994. окупио све хаиђине из Југославије и направио сам књигу ,,Грана која маше''. То је кад одлети птица са ње и та слика кад грана маше. То је једна огромна књига којој је предговор написала Кајоко Јамасаки, она је шефица катедре за јапански језик на филологији, песник хаику поезије и преводилац са српског на јапански и обрнуто. Иначе то су били неки аматерски почетци, ја сам учио и не знам ни да ли сам га добро данас схватио, кажу да јесам, добио сам признање и у Јапану. Али није то уопште битно, мени је велика част да су те награде добијали хаиђини који су са мном сарађивали. Ја сам те '94. основао часопис који носи име Паун.  Он симболично носи име Пауна Петронијевића, мени је то била идеја, али у суштини то је и паун птица. Има још нешто: Паун његову љубав назива мала птица и ја сам ту нашао копчу. А објавићу једну књигу дечијих песама Паунових која се зове Дете птица. Од тада ја сам постао заљубљеник у природу, вероватно сам несвесно био и пре тога, уосталом ми смо људи рођени у овим крајевима. Највише тих лепих ствари и слика нађем управо у мом Субјелу у који све чешће како старим долазим.

Године 1999. Књижевна дијаспора у Штутгарту установила је награду Јохан Волфганг Гете, по угледу на Гетеову награду коју додељују Немци, а ја сам са њима доста сарађивао, објављивао рецензије и сл. Ја сам био први добитник те награде и заиста сам био почаствован. Добио сам је за укупан допринос књижевној дијаспори. Али је занимљиво, тамо је избио један скандал, они нас у то време бомбардују. Сад тамо један од тих помоћника из Министарства културе пита где они могу мене да изведу, наши сјајно сарађују са тим људима. Ја тражим на стари град, каже сутра ћемо ићи, знаш какав је то град. Они питају што стари град? А ја под  утиском дешавања кажем - зато што сте ви нас четири пута у 20-ом веку рушили. Ово би била страћара у односу на Београд да га нисте дирали. И зато ме боли и зато хоћу да вам одам поштовање и кажем: никада вас ми нећемо рушити. И то је било у штампи, било је сатирично, занимљиво. Ето било је разних награда, није ме то толико ни привлачило. Једино што сам желео је да имам Паунову награду, ваљда зато што ја волим Пауна. Али ми се то на неки начин обило о главу. После сам се баш мучио да ту награду после оживим јер је Ужице запоставило. Она се додељује у Рибашевини на манифестацији „Одзиви Пауну“ већ 38 година. Захваљујући Милуники успели смо да то одржимо, сматрам да књижевно Ужице без Пауна није потпуно. Ја сам урадио колико сам могао, кад би сви урадили колико могу било би супер. Дошло је време да писци морају да чувају своје манифестације да би сачували своје дело. Треба изгледа умрети да би био неко кад је у питању књижевност. Субјел је дао значајна песничка и књижевна имена: Мића Цајић, наш значајни библиограф, иначе човек који је објавио доста и дечијих и савремених песама. Свитак је био издавач две његове књиге. Занимљива је његова песма Брдо Субјел, мислим да је то антологијска песма у којој он каже „он ће још да расте“, рашће вероватно у душама песника. Дакле Мића Цајић је једно лепо песничко име и мислим да је то прво песничко име, искључујући неког Ивка Рондовића, официра, који је живео пре Првог светског рата овде, вероватно је био неки службеник. Он је оставио један мали запис у коме је било два дистиха, вероватно су његова. Потом Милијан Поповић. У књизи Узначења о писцима Куршумлије, ја сам унео и неколико писаца из овог краја, то је Данилов и Милијан Поповић. О Милијану сам објавио неколико књига и драго ми је да је нека заоставштина до нас стигла његова. Поред ова два значајна имена треба поменути и др Марића који ми је од скоро открио да пише поезију.

Милуника Митровић

Хајдемо о коренима, Вашој породици, одакле, шта, како, јел овде била кућа Ваших предака или није?

Ја сам рођен 1952. године у Субјелу као прво дете Милоша и Бранке Деспотовић. Оно што је пратило моју породицу, моје родитеље, мислим да ја то нисам напустио у неком уметничком смислу. И отац и мајка су били слуге а ја сам наставио да служим уметности и култури, понајвише језику. Ваљда је то свачији дуг, ал' некако занемарујемо тај језик, зато и пропадамо. Ако се не будемо враћали култури, свом пореклу, свом језику, нећемо далеко стићи. Отац је дошао овде из Јежевице, из породице где је њих било петоро. Мајка је била слуга код деде Јеврема и Перке Богићевић који су њу усвојили као девојчицу од пет година. У врло тешком животу и одрастању, поготово у обичајима тог времена, она је просто морала бити зрела са 5 година јер је служила, морала је све да ради. Била је крива и за оно што није била крива али је занимљиво шта је она у мени усадила. Усадила ми је једну обавезу да трпим и да праштам. Она је са тим отишла задовољна са овога света, да сам ја то као схватио. Али и јесам, јер напросто постоје неки путеви које је немогуће заобићи а треба се борити да из њих човек изађе на неки други пут. Ако не, онда мораш ићи оним најтежим путем. Умрла је рано, у 58. години, а ја сам, чини ми се, и остарио мало брже због тога. Отац је поживео 77 година, а ја сам као дечак отишао у Пожегу, доле основао породицу. Доле живим, стварам и радим, данас сам у пензији, имам статус књижевника. Ја сам једно време био председник подружнице или Књижевне заједнице Удружења књижевника за Златиборски округ. То је једна од најбројнијих организација у Србији која има око 45 удружења – чланова. Значајних људи ту има, професора универзитета итд. Нажалост, седиште јесте у Ужицу, али нисмо успели да заживимо онако како сам ја желео. Захваљујући др Милутину Пашићу успели смо да урадимо први Лексикон књижевника Србије -  Књижевници Златиборског округа  и то у два издања које сам ја објавио. Ето и то је био мој допринос издавачкој делатности поред тога што двадесетак књига годишње објавим другима. То се појави на Сајму књига, у каталогу на ужичком штанду. Ове године на сајму је било 18 књига и два Свитка. И све се муке свеле на реч. Све сам муке у животу заборавио уз књиге, око мене часописи, писма пријатеља, позиви, фотографије, путовања.

Ви сте прави посвећеник, јасно је, хајдемо мало у детињство. Враћају ли Вам се слике, сећања, приче?

Пролазећи овим путем овде, који је земљани, па је често било блато...Направио сам књигу прича која се зове Чврљанка у ватри. То ми је у рукопису, никако да објавим. Имам три унуке које самном пишу, па ми лети овде правимо наше новине, свашта ми ту радимо. Ја сам својим унукама причао те приче као ,,десило се то мом другу Сими''. Касније ова најстарија унука је укапирала јер сам ја негде погрешио, па ми рекла  „Деда што ти нас лажеш кад си ти Сима?“ Ево те приче:  Мој отац је био веома радан, поштен и угледан, све то стоји, али волео је чашицу више него што је могао да носи. То га је коштало живота и здравља, међутим он је мој отац, ја њега волим и сад када га нема. Ја сам писао песме идући овим путем, налазећи папириће од кекса, од паклица дувана, била нека Зелена Морава, добро се сећам и ја то отворим и успут пишем, шта сам ја то умео да напишем. Сламарица је била кући и ја оставим под сламарицом те папириће, слагао их и накупило се тога пуно. И један дан ја под шупом видим џак од шећера ал то нису били џакови ко сад, то је било неколико слојева. Ја дођем на идеју да отцепим тај један слој и направим свеску, нека велика игла граца била са вуном, ја зашијем, и ја имам свеску, прву свеску. Ја сам добио за у школу свеску од 12 листа, тада свеске нису биле веће, 8 динара је била свеска и то једва исплачем да добијем. Зато нисам могао имати другу свеску. Али једне године, 1957. је то било, била гладна година. Отац иде у Ваљево са некима, набавио бициклу неку, да купи жуте проје и треба му баш тај џак. Он нема платнени џак него му теба тај папирни, уствари он није имао новца ни да купи ту проју. Он је само носио форме ради, ишао да види Ваљево и вратио се. Он завуче, обрне грабуље у џак да мало то истресе и погледа, види да је исечено. Био је, што би рекли наши људи плаовит човек, одмах плане, пукне. Уђе у кућу, подигне сламарицу и види, а ја сам све те папириће бацио, нажалост, а преписао песме и био најсрећнији на свету – имам прву свеску скоро пуну песама. А он мени каже, псовао је Бога и крваво сунце, каже:  ,,Што си ми узео онај џак, направио си чврљанку и твоја је чврљанка завршила у ватри“. Он је назвао чврљанком. Није ми жао што ме изударао, добио сам лепе батине, ал' ми жао те свеске, јер никад то нисам могао поновити. Вероватно бих је сачувао. И поента је да је сада он мртав а ја то причам својим унукама. И моја унука Бранка, била мала, слушала па пита моју жену. ,,Бако, кад ћемо ми у Субјел, хоћу да идем на гробље да лупим шамар том деди што је тукао мог деда Мија.“

Баш лепа и тужна прича...

Иначе, мој отац је био веома строг, ништа није праштао, све је било кажњиво, углавном батинама. А ја био старији, брат је пролазио некако лакше и вероватно ме је то натерало да одем одавде. Али сам био онај који га је увек подржавао, помагао му и тако ја сам то просто схватио да је то тако време, такви људи и прича је завршена. Основну школу сам завршио у гуменим опанцима који су увек били окрпљени, а и више гладан него сит, сиромашна породица. Никада нећу заборавити кад долазим на час математике и ја знам задатак, зима била, изађем на таблу и не смем да се мрднем јер остане бара испод мене, тад је то мени било јако тешко. Прве ципеле половне сам купио од неког опанчара горе у Карађорђевој улици, с десне стране. Ал' зато мојим унукама сад које свирају виолину, једна игра кошарку, купујем свеске, плаћам школарине, све што треба.

Да ли је мајка била тај антипод оцу и добрим делом утицала да будете то што јесте?

Она је била сјајна жена. И она је из једне породице Ђурића која је дала кроз историју занимљиве и писмене људе. Она је често тамо и одлазила. У ту породицу кад год си дошао на столу је било часописа, књига и тако. Кућа у којој сам се ја родио, кућа и соба тако је то некад било, камена и дрвена и покривена сламом, ту сам растао до свог седмог разреда, после је отац сазидао кућу. Ето тако сам и ја спавао у правој кући зиданој од цигле, али не дуго јер сам после отишао. 

Као што сам рекао радим историју школе у Субјелу и то је једна од најстаријих  школа у овом крају. Дакле некада у неком времену Косјерић није имао школу па се из Косјерића ишло у Субјел у школу. Исто ту има један скандал како су Косјерци покушали да отму школу из Субјела, под образложењем да је инспектор нашао да нису добри услови, да није школа окречена, па у току године донео министар одлуку да се школа укине и отвори у Косјерићу. Па овде проради инат, па они то среде, поправе боље него што је у Косјерићу и поново на јесен отворе школу у Субјелу.

Причамо о познатим породицама, пошто се свуда помињу, изоставићемо тај део.

Постојала су три реда војводства, а Кнез Алекса Поповић је имао то највише звање и био образован и најзначајнији војвода у Карађорђевој војсци. Али зато што је био паметан, није могао доћи до изражаја, напросто букачи су пролазили као и данас, као и увек. И он је остао у сенци. О њему се зна оно мало захваљујући Љуби Ненадовићу, иначе остали би ускраћени за много истине о њему. Учињен је велики грех према њему. Грађењем нове цркве која је по габариту већа од старе, остао је његов гроб у темељима цркве. У тим старим записима стоји да је погинуо у Ужицу на Старом граду, а да га је свештеник Антоније, синовац, дотерао у Субјел и сахранио.

Срели сте се са Сретеном Марићем?

Сретен Марић је занимљива прича. Као уредник Омладинских новина уговорим ја разговор са њим на Златибору. Он је иначе био особењак, неће нигде у хотел него тражи за смештај приватну кућу. И ја по договору одем горе и спремим касетофон. Занимљиво је да ја још тај разговор нисам скинуо. А он је ту изгрдио и мене и ђавола и Бога и овог и оног, а исприч'о ми добрих ствари. Јер његов је систем увек те напада, филозоф, очекује одговор, и улазите у полемику и онда сам ја укапирао одмах. Он мени каже ,,ви сте упропастили ову земљу'', ја њему ,,јесмо, захваљујући вама јер сте нас ви учили како да је упропастимо''. А он мени каже .ебо те отац види се да си из Субјела. А горе у тој изнајмљеној кући на Златибору била је ангажована жена која је била шеф кухиње у Паласу да му спрема ручак. Ово је била она прича кад је он требао да остави легат Ужицу и на крају их заврн'о, дао Новом Саду. И каже мени та жена да он спава а Никол отишла по њивама нешто слика, фотографише. А он је сада заспао и рекао да га не буди до два, ал' ја видим она жена у сузама. Ја је питам ,,а што ви плачете?'' А она мени отвори канту и каже: ,,Гледај шта је урадио.'' Две лепиње, знаш како лепе од белог брашна, он је бацио у канту. Каже „Ви госпођо 'оћете мене да убијете белим брашном“ и каже оде горе Никол и донесе неку црну љебчину од 15 дана, напуцаше се и одоше. Био је гадан. И онда је он мени испричао да је на кући у Ђурићима код мојих Јеврема и Перке, ту била сјајна библиотека. А ја се сећам као дете да су Цајићи тим књигама ложили ватру. И ове су горе све изгореле у Протићима, јер дошао горе неки зет на мираз. Мислим, то је страшно. Године 1967. је у Субјелу отворена библиотека као 1060-та библиотека Радио Београда, акција Књига солидарности. Ту сам акцију ја водио. Долазио Дероко, Мића Цајић, Андрић, Раде Вучићевић, Хаџи Драган Тодоровић, глумица, не могу да се сетим имена, директор Радио Београда, уредник. Трајала дуго та акција и ја сам купио две полице и Епоха из Пожеге две полице. Била велика свечаност. Занимљива је прича, у селу увек учитеља воли пола села а пола га не воли. Каже мени др Марић ,,Кад пишеш то – улепшај мало, немој баш све тако''. Не могу да украсим, не могу бол учитељски да ублажим. Какве су они пакости наносили учитељу, ја морам да кажем како сам нашао у записима. На пример четири, пет учитеља каже „Шаљите ме црном ђаволу само да одем из Субјела“, тако пише писмо, факсимил. Било је тешко, народ тежак у Субјелу. Каже Милован Витезовић једном кад је моју књигу „Невреме над Субјелом“ приказао - ,,Е Субјел, то вам значи ни црно ни бијело''. Школа је је овде затворена једним инатом у селу. То је онај разлог боље ће да уче доле, ма остави ту глупост ал' добро. Ја онда одем у школу и прво што сам уочио да нема полица, ја сам их дао и сад их нема а књиге су све разбацане по поду. Каже ми човек који је ту избеглица. Не могу да нађем документацију везану за Жика Папића који је био ту скоро тридесет две године учитељ у селу. Каже дошли су помоћни радници и одвалили ормар у коме је он држао документацију. Он је човек из Книна. Каже у животу нисам видео тако педантног човека, све је то било спаковано у фасциклама и сложено и сад је све то бачено. То је неозбиљно до краја да оду они и преузму документацију. А ја сад кад сам био у школи они мени ништа нису могли да дају. Нема документације, поготово од задњих десет, петнаест година. Ово од раније се нешто може и наћи, у архиви у Ужицу.

А шта је оно што сада стоји у учионици, део документације? Личи на поставку музеја, али је прилично сиромашно и помало језиво у пустој и хладној школи.

Тамо на зиду је велика фотографија, што сам ја донео, фотографија учитеља. Нажалост, онде је много документације из Тамнавског округа, Краљевачког и не знам ни ја откуд то, али нису ваљда имали шта да изложе. Има ствари код овог човека које су му рекли да баци а он није могао, све му стоји у кухињи. Код њега сам нашао тај план рада учитеља и нашао сам од учитељице Вере Ирић припрему за наставу и упитни лист  - где је она све радила. И пише да је почела да ради у Црногорском Срезу у Милошевићима. Нађем од Доситеја Обрадовића рам исто бачен и прљав. Понео сам кући и очистио, офарбао рам а слика је добро очувана. Године 1932. ова нова школа што је саграђена упућује захтев Министарству да школа, краљевска школа понесе име „Доситеј Обрадовић“. И ова школа у Субјелу носи име „Доситеј Обрадовић“ до 1945. године. Па што бацише рам и слику? Незнање или немар? Библиотека ето, нешто и има ту, нешто се разнело. Академија је дала много књига, Радио Београд, и ја сам дао 300 књига. Ово је битно, Ви ово радите, прикупљате и записујете, али треба знати: Памет је у свег народа а не у једног.

Слика на зиду учионице са скамијама

Причамо потом о нашем часопису, о идеји, концепту.

Већ 10- 12 година спремам једну емисију на пожешкој телевизији која се звала „Пожешки летопис“ па сам је ја, служећи се својим једноречјем, прекрстио у „Памтилник“. То је сада емисија која иде једном месечно и отприлике иде сат и 15 минута и стално се допуњава и има око 2500 библиографских јединица, важних личности и догађаја из историје. И сад причам искуство: Сретну ме људи и кажу, откуд бре оволико писаца у Пожеги има, само о њима пишеш зато што си ти писац. Или, што си само прич'о о поповима, или онај други - што си пис'о само о четницима, или само о партизанима. Ја кажем ја нисам правио историју, ја само скупљам шта је било. Али онда кажу, а овог си заборавио, ја видим неки ,,безвезњаковић'', па онда и неко драгоцен, па преко њега дођем до још неког другог... Има једна Сретенова изрека коју др Марић преправља али ја знам како је Сретен то рекао, он каже : ,,Цео свет има кило памети, само Марићи у Субјелу имају кило и по“.

Шта је за вас Субјел коначно?

Каже Јован Марић ово је Поморавље, за Субјел, иако је планинско село, то је у том географском смислу. Међутим, Субјел је за мене један посебан мисленик, ја овде долазим да би стварао, не знам зашто. Да ли је то планина, ваздух, простор у коме ја самујем. Имам овде на поткровљу и своју библиотеку. Радим и стварам, ал' ту стварам најбоље. Као да ми неко чудо дошаптава. Овде радим најтеже ствари а то су прикази књига. Ту добијем енергију. Субјел је за мене, исходиште у коме увек налазим душевни мир. Он балансира између мене, оног у мукама и оног у доброме и ја сам ту на оном мајчином, на средњем путу. Само село је добило име по брду Субјел а да је много легенди о њему написано. Занимљиво је то што каже Милован „ни црно ни бело“. Онда има један бели камен па се то дуго звало Бело брдо јер је то било непошумљено. Има једна прича, овде код цркве су била некад три храста. И Турци кад су одлазили кажу „Проклета била она три СУ-бјела“ – сува бјеловина, храстовина. Да је и то једна од легенди. Да ли је уклет или није Субјел полако нестаје, али ја се надам да ће доћи неки други људи озбиљнији, да ће умети да поштују и чувају овај простор који је Богом дан. 

У друштву песника испод крушке
старе 400 година

Ko долази после нас?

Милијан Деспотовић

КО ДОЛАЗИ ПОСЛЕ НАС

(Основна школа у Субјелу 1832 - 2012)

Просветне прилике у школској општини Субјел, могуће је пратити од досељавања српског живља из Црне Горе и Старе Херцеговине на ове просторе, дакле од друге половине седамнаестог века. Први писмени људи били су свештеници, досељеници који су народ учили писмености и чувању вере и традиције. Школа, као институција образовања, јавља се много касније.

Љуба Павловић је записао да је „пред попом Илијом” поповао и поп Крсман Цајић који је фамилију Цајић довео из Заовина. Бавио се земљорадњом и „поповао” у Субјелу, не дочекавши да види озидан храм јер су раније цркве брвнаре у Субјелу спаљиване од турских зулумћара. Са њима су „отишле” и многе чињенице из летописа овог села. Може се веровати да су први писмени људи у Субјелу постајали трудом попа Крсмана, потом, или заједно са њим, духовно-образовним настојањем бавио се поп Тане, који је живео у Субјелу, а овде је довео Трумбуле „из Мокре Горе (...) и поред себе их населио.” Остало је у памћењу и преношењу с колена на колено, да се народ окупљао испод Богићевића крушке а проповеди је држао Поп Крсман Цајић. Колико је народ уважавао писменост добијену од свештеника казује и памтилица која се и данас може чути. У Засеоку Вране (село Тубићи), на јужној граници са Субјелом, постојала је изрека: „Шта ти мени, ма ми смо писмени још од Алексија Вране.“ Алексије Стјепановић (или Стефановић) Врана, био је свештеник у Субјелу заједно са Илијом Поповићем.

Први писани трагови о школи у Субјелу налазе се у „Родослову фамилије Протић.[1] Према овим записима може се закључити да је прва школа у Субјелу почела са радом око 1832. године као приватна, коју је организовао прота Никола Протић и за учитеља поставио свог старијег сина Алексија. Нажалост, нема података колико је ђака учило код учитеља Алексија и где је била смештена школа. Сасвим је могуће да је овај млади просветар писмености поучавао децу из околине код своје куће у Протићима. Памтим да је Витомир Ђурић, када би укорио свог сина Зорана што се „забавио“ у Протићима говорио: „Опет сте се запричали код школе!“ То ме наводи на помисао да се до њега, касније се то заборавило, сачувало памћење у интерном топониму „код школе“ да је ту некад била у неком објекту Протића школа, можда једно време и у Протићима, испод Субјелграда, основана на основу искуства које је имао прота Никола Протић, отац Алексијев, школујући се у манастиру Клисура, где такође има један простор који се назива „код школе“.

Прва зграда која је коришћена за потребе државне школе у Субјелу, од 1838. била је од храстових брвана и покривена шиндром, подигнута је негде у близини данашње цркве. Пошто је већ била дотрајала „зидана је нова (...) од сиге и камена“. И ова зграда није трајала дуго, из непознатих разлога се урушила. У мају 1845. године Начелничество окружија ужичког обавестило је Попечитељство внутрашњих дјела о вољи народа за подизање школских зграда у Пожеги и у Субјелу. Добијена је сагласност за градњу и прикупљање средстава увођењем наменског приреза од 4. до пет гроша.

После кратког прекида у раду, школа у Субјелу по програму „младе нормалне школе“, почиње поново са радом 4. новембра 1843. године у приватној кући чији је власник био протопрезвитер и парох субјелске цркве Никола Обрадовић Протић, отац субјелских учитеља гиманзијалца Алексеја (1816 -1852) и  богослова Милована Протића, који је тада имао 25 година. (Милован је рођен у Субјелу, 1818. године). После Другог светског рата, све до затварања школе у Субјелу, 4. новембар је обележаван као дан оснивања ове школе. Нажалост, школа у Субјелу је затворена а њене бројне генерације нису сазнале да је дан оснивања школе 21. септембар 1832. који црква слави као рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.

Не зна се тачно када је школа „напустила“ свештеничку зграду и пресељена у новосазидани објекат, који касније, 1923. помиње управитељ субјелске школе Витомир З. Трумбуловић. Највероватније да је то било после 1850. године, када је дошло до спора свештеника Николе Протића и Атанасија Поповића око власништва над објектом издатим школи под закуп. Протић је тај објекат сматрао својим а Поповић црквеним власништвом. У међувремену школске власти су опремиле своју зграду.

Ова школска зграда је служила до 1931. године, а заузимањем учитеља Витомира Трумбуловића, који је рођен и учитељевао у Субјелу, саграђена је нова  школска зграда (1932) у којој ће учити ђаци непрекидно до њеног затварања 2012. године. У овој школи учили су и ђаци из Субјела, Тубића[2] и Бјелоперице.[3]

Нова школска зграда у Субјелу, која данас тихује без деце, подигнута је трудом народним и уз велику помоћ Ивана Чоловића из Љутица, некадашњег ђака субјелског. Тадашњи учитељ у Субјелу Владета Вулић, на кога су власти упирале прстом због ширења напредних идеја, већ је имао контакт са Иваном Чоловићем штампаром и комунистичким послаником у Београду, који ће дати значајна новчана средства за градњу нове школске зграде у Субјелу. Иван је први разред уписао у Субјелу код учитеља Јакова Лучића а завршио је код Перише А. Поповића. У Београду је изучио је типографски занат и имао своју приватну штампарију. Припадао је радничком покрету од оснивања, био је председник Дружине типографских радника Србије (1908), власник и одговорни уредник Типографског гласника и одговорни уредник Радничких новина (1908 – 1909), секретар Главног радничког савеза Србије (1909). Од 1917. радио је у Међународној унији у Француској. Био је народни посланик уставотворне скупштине на листи КПЈ (1920). После проглашења Обзнане осуђен је на две године робије; „по изласку са робије остао пасиван“. Водио је књижару „Туцовић“ у Београду, од 1924. до смрти, 1930. године.

Портрет донатора,
поставка Педагошки музеј у школи у Субјелу

Нема сачуваних докумената о томе којим износом је Иван Чоловић помогао градњу школе али може се претпоставити да је то био веома висок износ, на шта указује и спомен плоча која је при отварању школе постављена у дну школског ходника изнад врата на кухињи, а десно се улази у другу учионицу ове школе. Дакле, то је централно место у овом простору. На мермерној плочи је написано:

Овај велики донатор није дочекао отварање школе у Субјелу, али школски одбор га није заборавио постављањем ове плоче. Ипак, када су схватили да се прогон комуниста од стране власти отео нормалном људском поступку и да може због ове плоче бити угрожен живот овдашњих учитеља и општинске власти у Субјелу, плоча је замалтерисана. Откривена је, незванично, рекло би се незнано ко је то учинио. Многе генерације ове школе остале су ускраћене за сазнање ко су ти добри људи који су градили овај важан храм писмености. Њих је свакако било још, како у новцу тако и у радној снази и материјалу.

Градња школе завршена је у планираном року и већ 20. септембра 1932. на министровом столу стајао је захтев школског одбора из Субјела да Краљевској основној школи „Доситеј Обрадовић” у Субјелу обезбеди учитеља за два одељења, јер, учитељ Владета Вулић је „научавао“ сва четири разреда и то обављао крајње савесно и предано у не баш повољним условима. У извештају школског надзорника Рачанског и Црногорског среза Милорада Алексића за школску 1929/30. годину, о раду учитеља Владету Вулића је записано: „Рад почео тек 3. фебруара 1929. године и радио у сва четири разреда са 84 ђака. Оцена: ВРЛО ДОБАР (4). Потом се додаје: „(...) Радио у учионици тескобној и неподесној и у школи не снабдевеној потребама у училима, те је у раду показао велику вољу и преданост послу.“ (...) Свакако, то је била учионица не више школске зграде која је била урушена, па се користио простор у црквеној згради. У извештају који је школски надзорник Милорад Алексић упутио из Бајине Баште Министарству просвете каже се: „У Субјелу је школа у црквеној згради а почета је се правити нова шк. зграда.“

Решењем Министарства просвете од 30. јануара 1931. одобрен је назив Краљевска Основна школа „Доситеј Обрадовић“ у Субјелу, и под тим именом она ће радити све до после Другог светског рата, када ће добити ново име: Основна школа „Мито Игумановић“, одељење у Субјелу.

У периоду од 183 године (1832 – 2012) колико је радила Основна школа у Субјелу, за учитељском катедром променила су се 75 учитеља. Најдуже међу њима задржао се Живко Жико Папић (Буар, код Ужица, 1934), који је овде дошао из школе са Варде 1960. године и радио скоро пуне 34 године, све до 1994. Запамтили смо га као строгог и правичног учитеља. Волео је Субјел, он је за њега био други завичај. Имао је жељу да у нашем селу остане као пензионер, смрт га је „одвела“ прерано.

У субјелској школи је „захваљујући ентузијазму учитеља Живка Папића, 1987. године, отворена 1066. библиотека са две хиљаде књига, у оквиру акције Радио Београда „Књига солидарности.“ Гости школе приликом отварања библиотеке били су: Мирјана Вукојчић, драмски уметник, Петар Жебељан, директор програма Радио Београда, песници Момчило Тешић, Радомир Андрић, Радисав Мића Цајић, Милијан Поповић, Милијан Деспотовић, Драган Тодоровић, Раде М. Вучићевић и Милосав Кнежевић Кнез, тадашњи уредник емисије „Књига солидарности“, Радио Београда. Велики жири Радио Београда прихватио је предлог и образложење које су пратили и потписи присутних на отварању библиотеке у Субјелу, па је на свечаности у плавој сали Радио Београда 1988. године, учитељу Живку Папићу уручено признање „Најдражи учитељ“. Он је, иначе, једини учитељ у општини Косјерић и један од малобројних у Округу златиборском, који је добио ово вредно уздарје.

Учитељ Живко Папић (1934 - 1994)

Школа у Субјелу је престала са радом 2012. године. Почетак и крај често имају симболику, у случају школе у Субјелу и симболичну случајност у презимену првог и последњег учитеља. Када је 1838. године, са радом почела субјелска школа за катедру учитеља стао је Алексије Обрадовић Протић, потом његов брат Милован Протић Обрадовић. После 183. године постојања ове школе (2012), иза катедре учитења последњи школски дневник затворила је учитељица Мирјана С. Обрадовић Тешовић из Косјерића. Млада учитељица је загрлила три последња ђака у историји ове школе; Ђорђа Божовића, Зорана и Горана Трумбуловића, фотографисала се са њима за успомену. Њихови погледи окренути ка затвореним вратима школе поставили су, и оставили отвореним, питање: „Ко долази после нас?“ А Мирјана је у Основну школу „Мито Игумановић“, издвојено одељење у Субјелу, дошла школске 2010/2011 и ту остала до краја 2012. У писму које ми је послала, августа 2014, написала је и ово: „Остајем у нади да ће школа у Субјелу поново бити отворена“. Да, нада нас никада не сме напустити, али ни запитаност последњих ђака, Ђорђа, Зорана и Горана: „Ко долази после нас?“ То се питају и они који су давно напустили школске клупе и данас су седе старине. За сада, летопис школе је затворен, у њега се сместила и ова моја прича, која је омаж „најдражем учитељу“ Жику, куварици Олги, послужитељу Саву, пролазности... А ја још имам осећај да траје час, јер никако да се огласи школско звоно.

Последња „школска зима“ била је тешка. У јануару 2012. због великих снежних падавина школа у Субјелу није радила. Као да се припремала да тугује у самоћи која јој следи. Већ наредне зиме, ка школи су водили само трагови избегличке породице из Српске Крајине, Бранка Королије који са својом супругом Ружицом (1950) од 1995. станује у школском стану у Субјелу.

---

[1] Милован (Обрад) Протић: „Родослов фамилије Протић од 1816. годиине“, Субјел, 1951. године. У ову књигу унети су „цитирани“ ранији записи угледних људи, пре свега свештеника из ове породице чији је родоначелник Обрад Обрадовић у Субјел дошао 1790. године. Ова рукописна књига данас се чува у породици Обрада (Милован) Протића (1935).

[2] Према извештају учитеља Василија Аћимовића, од 4. октобра 1946, школа у Тубићима је основана 1939. године када је одвојена од школе у Субјелу.

[3] Благомир Туцовић:  „Извештај“, бр. 119, Субјел, 1946 (1. новембар).

Лепота насупрот опустелости

Разговор са протојерејом ставрофором Милутином Стевановићем уочи славе цркве у Субјелу

Наше путовање по Субјелу започели смо, а одакле него од цркве. Затекли смо мајсторе који обнављају под цркве, изгледа нешто много лепо, мермерне плоче у мозаику, розете...биће, кажу, све завршено пре Лучиндана, славе цркве.

У пријатној атмосфери терасе црквеног дома, разговарамо са нашим домаћинима, протом Милутином и протиницом Миленом. Не смемо дуго да их задржавамо, имају пуне руке посла, помажу мајсторима.

Прота Милутин:

Налазите се у селу Субјел испред Парохијског дома и храма Светог апостола и jеванђелисте Луке. Ја сам Милутин Стевановић, протојереј ставрофор, парох у Субјелу од 1985.

Дошавши у Субјел затекао сам само цркву и звоник. Све ово што сада видите изграђено је од 1985. до дана данашњег. Дом испред којег седимо је пројектовао потоњи протомајстор Бранко Пешић који је радио на храму Светог Саве у Београду.

Све што се радило у Субјелу радило се са свим пројектима и потпуном документацијом коју је тражила држава и црква од свештеника и од цркве саме.

Субјел је првобитно био општина када није било помена о Косјерићу. И матична служба и све остало.

Прва и најстарија зидана црква је субјелска, 1819. зидана од непечене цигле и од брвана. Зуб времена је нагризао стару, па је нова зидана на темељима старе 1963, дужа је за припрату од првобитне. На јужној страни полукружног олтарског дела је гроб кнеза Алексе Поповића по предању и причи мештана, није забележено нигде. Звоник је карактеристичан, зидан одмах после цркве од камена и материјала са овог простора, обновљен је пре 5 година.

Из Субјела потиче Сретен Марић,  познати теолог Владан Поповић, његов рођак је покојни прота Радоје Поповић кога сам ја и наследио. Имали смо и секретара Министарства здравља – Милијана Поповића. Пуно умних људи потекло је одавде, али, морам рећи, своме селу нису оставили ништа изузев свога имена. Нажалост, ја сам дошао и пресекао им лозу Поповића. Биле су две свештеничке породице: Протићи и Поповићи. Протићи су се изворно презивали Обрадовићи, али су због престижа и одликовања променили презиме.

Субјел данас?

Парохија има око 100 неожењених момака. Од 55 – 70 годишта. Баве се сваштарењем као и сви по селу нашег планинског краја, сточарство и нешто ситно, на ивици егзистенције. Ниједан камион, осим Славише овде. Нема 2 хектара малине свеукупно. Шта успева? Шљива, кромпир, пшеница, кукуруз, као и свуда около. Субјел је почео да пропада од шездесетих на овамо. Школа нам је пре три године затворена. 150 година постојања школа прославила 1988. и имала је две учионице и некад 60 – 70 ученика. Штампарија, преписивачка одељења, добро то je на граници са Мушићима...

У последње две – три године у Субјелу је рођена само једна беба. Зоран Марић добио је треће дете. Дакле, вишестарачко домаћинство.

Видели смо многе реликвије и прилоге цркви, шта бисте Ви још посебно истакли?

Имамо иконе које је радио познати сликар 19. века  Димитрије Посниковић.  Летос смо имали посету једног професора из Новог Сада, са Филолошког факултета, желео је да види иконе и да се увери да су заиста Посниковићеве.  Такође је желео да види где је кућа у којој се родио Сретен Марић јер је његов отац био пријатељ са њим. Иначе, Сретен је рођен у старој кући у дворишту Перише Марића. Ратомир Марић није имао деце и усвојио је Мита, сестрића, Сретен је често боравио код њих.

Иначе, Сретен ме звао да нађем место на гробљу, планирао је да буде сахрањен овде где су и његови преци, хтео је и да поклони библиотеку (има лепог простора овде), шта је било па је преокренуо – не знам, није ни сахрањен ту а библиотеку је оставио Матици српској.

Како је подигнут споменик Дражи Михаиловићу?

Милош Ђурић и Милета Марјановић дошли су на идеју да се подигне споменик генералу. Дража је пролазио овуда кад је ишао на Равну Гору, а и деца су му бикла овде склоњена. Сви су подржали ту идеју, већина становника општине Косјерић. Црква је дозволила, наш епископ потоњи Хризостом. Преко пута спомен бисте је споменик палим борцима. 

Ето, оба ова споменика гледају према цркви, рекли бисмо да све то заједно представља симбол помирења.

Хвала Вам најлепше, видимо се за славу.

Љубав на први поглед

Прота нам је испричао и ово:

Емилија Кларин из Кланице код Ваљева је др психологије, предаје на Универзитетима свуда по Европи, она и Том су дошли, купили су кућу овде. Пре седам, осам година, одмах негде по Петровдану, ја сам косио, Милена седела са Ружом, видимо швајцарске табле; ја се обучем и изађем, позовем их да седну; он не зна ниједну реч, ја донео ракију, Милена изнела гибаницу, сир, кајмак, све, на сто. Нама се, кажу, овде свиђа. Спавају у ,,Јеле'' Јежевица, а хтели на Дивчибарама где није имало места (,,дивчибаре њеног детињства'') и онда кренули да обилазе околину. И заљубили се. Каже, све је подсетило на Тоскану. И остали овде. Протиница: ,, Дао нам визит картицу његових у Америци, држе хотеле, живе у центру Њујорка, е баш ћу да свратим кад дођем (смех), пије Том ракијицу и само виче ух ух ух!... Иначе, син је ожењен Францускињом, живи у Белгији. Светска жена. Није успела овде административно да реализује неке пословне идеје.

Пожелели смо да попричамо са њима, али су, у време кад смо припремали материјал за овај број, били одсутни.

Слава цркве

 Лучиндан, 31. октобра 2015.

Верници и Српска православна црква обележавају Светог апостола и јеванђелисту Луку. Сматра се да је Јеванђеље по Луки треће јеванђеље у Новом завету написано око 60. године.

У основе хришћанске проповеди спадају Јеванђеље по Луки и Дела Светих апостола.

Свети Лука је један од првих проповедника хришћанства, савременик Исуса Христа и један од писаца четворојеванђеља.Сматра се да је Свети Лука лично познавао Богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу, а позната је ,,икона у икони" која представља Светог Луку и у перспективи икону Богородице коју светитељ осликава. Сликарско дело овог светитеља, родом из Антиохије, јесу и иконе Светих апостола Петра и Павла, а црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа.

Према богослужбеном календару Српске православне цркве, овај дан није обележен као заветни, већ је као ,,црно слово" сврстан у празнике од значаја за суштину цркве.

Празник је у народу познат као Лучиндан и честа је слава српских православних породица, а верници га славе и као исцелитеља и заштитника појединих заната. Као свог заштитника славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију. Свети Лука је живот окончао у 84. години када га, како је записао владика Николај Велимировић, ,,злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и обесише о маслину у граду Тиви".

Ове године на Лучиндан у цркви у Субјелу окупио се велики број људи. Било је некако посебно свечано. Делом и због новог, блиставо урађеног пода, као и, касније, за ручком у прелепој трпезарији Дома – беседе донатора, која звучи охрабрујуће и улива наду за неку бољу будућност.

Прота Милутин:

Као и сваке године сви наши православни домови који имају крсно име тако и наш Храм има своју славу а то је Свети апостол и јеванђелиста Лука. Као и претходних, и ове године слава је имала домаћине, њих десет, трудимо се да проповедима позовемо људе да дођу у Храм на Богослужења и да поправљамо себе као што је Христос и рекао ,,поправимо себе и један неваљалац мање'' и свима онима који славе данас нека буде сретна слава!

Сви објекти око цркве увек су се градили прилозима и донацијама наших верника а ове године у храму у Субјелу урађен је гранитно - мермерни под у вредности од 20000 еура, који је поклонио Томислав Василијевић са својом породицом из Берана, иначе родом из Субјела.

Томислав Василијевић:

Рођен сам у овом крају у породици Војимира Јевтовића - мог деде, и бабе Божане; оца Милорада и мајке Станојле, који су ме васпитали у православном духу, који су ме васпитали да поред своје куће имам и своју цркву. Куд год да идем морам мислити где треба да се вратим, ко ме тамо чека и кад они не буду међу живима чека те твоја црква, чека те твоја крсна слава и чека те твој народ. Никад не буди изгубљена ласта у другом народу. Ништа тамо нећеш учинити а овамо ћеш можда много изгубити. То и данашњи дан показује, дан славе Светог Луке – славе наше цркве, а посебно немам довољно речи да се захвалим нашем проти који нас окупља на начин на који он зна – духовни, који понекад извлачи из нас нешто што не умијемо сами да искажемо или да преточимо у живот, па каже ако смо прошли што смо прошли, дал смо нешто љути на њега да не свратимо да видимо каквим животом битише црква, каквим животом људи живе у овом крају, можда ћемо нешто научити или пренети нешто што ми знамо. Ево и данашњи дан је показао ту везу, да се нисмо изгубили, да се враћамо, да долазимо у сваки дом као у своју кућу, а исто тако позивамо сваког нашег човека кад се нађе у том крају где ми живимо – да зна да има једну кућу која је једнако његова као и њихове – наша!

Донација коју сте учинили цркви је поклон људима Вашег краја?

Можда не бих требао о томе да причам самим тим што је то моја привилегија. Имао сам две привилегије претходно на које ме је упутио отац Милутин. Можда нисмо ни заслужили да будемо толико привилеговани и да то баш ми урадимо. Па ево и данас, велики је изазов да је то баш нама запало, да се данас осетимо толико сретнима што смо то урадили, што то није запало можда бољима од нас. Хвала оцу Милутину, хвала овом крају, хвала овом Храму који је увек отворио врата мени и мојој породици, где се родих, где се крстих, где се вјенчах са женом која је друге вјере и која стаде пред олтар да каже: да, и ја ћу бити дио тог народа.

Небојша Василијевић, Томислављев син:

Овај број људи и начин на који су они пришли светињи даје нам за право да будемо поносни на своје порекло и све што радимо за овај крај и за ово место није нешто чиме ми њега задужујемо већ нешто чиме ми одужујемо дуг према свом крају јер смо у сваком дому овде дочекани као најрођенији и то је нешто што је дубоко укорењено у мојим сећањима. У овој цркви сам се крстио, и прво причешће сам у овој цркви примио, желим да то и моја деца окусе и желим да се стално враћам моме крају. Да будем искрен, када су људи које сам много волио почели да одлазе, да више нису међу нама, мало ми је требало времена да поново осетим жељу да дођем али отац Милутин је био тај који је домаћин свих нас и који је објединио све оне фине људе које знам из овог краја и дао нам вјеру да има будућности докле год имају мјесто око којег се могу окупити. Захваљујемо се Богу што нам је дао прилику да учествујемо на неки начин у свему овоме, захваљујемо се народу овом овде што нам је дао разлог да желимо да и даље будемо део њих и, наравно, нашем свештенику, оцу Милутину, проти нашем, као и протиници која је помогла нашим мајсторима да све буде како треба. И ето, трудимо се да онај фини дух овога краја пренесемо и на тај крај у којем живимо и да то буде дио нас докле будемо живи.

Донатори цркве

Унутрашњост цркве у Субјелу

Један од славских колача

Поглед на цркву и школу

Престоне иконе

Славски колач и жито 
по рецепту протинице субјелске, Милене Стевановић

У разговору са протиницом Миленом, поред рецепта добили смо и пар корисних савета и појашњења за славски колач и жито. Ево шта нам је она рекла:

Славски колач је симбол Тела Христовог, вино је симбол Крви Његове и жито је симбол смрти и Васкрсења Његовог. Једино Срби од свих православних народа славе крсну славу. 

Протиница каже да колач и жито спрема онако како је давно научила од тетке монахиње из манастира Никоље.

Славски колач

Колач месим дан уочи славе. У народу постоји обичај да се колач замеси пре подне ,,док напредује дан", али то ништа не значи, једно су обичаји а друго вера. Важно је само да се колач не меси ако је дан уочи славе празник, онда га треба замесити два дана пред славу.

Квасац размутити у шољи млаке воде са кашичицом и по соли, кашичицом шећера и мало брашна. Када квасац надође додати шољицу уља, богојављенске водице, 1 кг брашна, ванилин шећер и нарендану кору од лимуна. Све добро умесити и оставити да нарасте. За то време замесити тесто за шарање колача. Замесити тврђе бесквасно тесто од брашна, воде, мало соли и кашике сирћета. Украси за колач могу да се направе и пар дана раније, да се осуше. Они представљају симбол наших жеља за благостање породице. Када тесто нарасте, поново га премесити и оставити још неко време. Када поново крене, тесто поделити на два дела, од једног дела направити колач а од другог плетенице које се поставе около. Оставити поново на нарасте а за то време поређати већ направљене украсе. Важно је да колач добро надође а то се проверава тако што се у тесто забоде чачкалица и ако рупица остане отворена тесто је надошло. Колач се пече на умереној ватри, неко време се прекрије фолијом да украси не изгоре. Кад је печен премазати га мешавином уља и воде. Најважнији украс је ,,поскурица" - четвртасти печат са крстом у средини, међу чијим крацима су слова ИС, ХС, НИ, КА што значи ИСУС ХРИСТОС ПОБЕЂУЈЕ. Увек се ставља 5 ,,поскурица" што симболизује 5 Христових рана. Ја на колач стављам 4 а пети стављам на дно колача. Крст и славски печат симболизују веру; клас жита, грозд и буре - родну годину; птица представља мир; књига - знање; цветићи – лепоту.

Славско жито

Потребно је 500 гр пшенице, 400 гр млевених ораха, 400 гр шећера, ванилин шећер, мало морског орашчића и бадеми, лешници, суво грожђе и ораси у језгри за украшавање. 

Две вечери уочи славе отребити пшеницу, опрати и кувати док проври десетак минута. Скинути са ватре, поклопити и добро умотати, најбоље у нешто вунено и тако да преноћи. Сутрадан је оцедити од воде и оставити цео дан да се суши у ђевђиру. Увече пшеници додати млевене орахе и све заједно самлети два пута на воденицу за месо. На крају додати шећер, ванилин шећер и орашчић, добро умесити, сервирати у чинију за жито и украсити. Жито укташавам тако што по средини утиснем крст који испуним орасима, лешницима а около на пола пресеченим бадемима, од сувог грожђа правим мале цветове.

Славска свећа, колач, жито и вино су важни за подизање славе. И подједнако важно је спремати посну храну ако слава пада у посни дан. Све остало је мање важно.

Овако то ради протиница Милена Стевановић, а како Ви спремате славу? Да ли се сећате неког старог јела?

Ваше рецепте и савете можете слати у нашу редакцију. Очекујемо Ваше предлоге за наредни број РАЗОТКРИВАЊА.

приредила: Слађана Лечић