Црква брвнара у Сечој Реци

*

ПОМОЗИ БОЖЕ!

У ИДЕЊУ, У СТОЈУ,

У СТРОЈУ, У БОЈУ,

ПОМОЗИ ЗА ОВДЕ, ЗА ТАМО, ЗА ЈУЧЕ, ДАНАС, ЗА СУТРА,

ЗА ВРЕМЕ У НЕВРЕМЕ, ЗА ТМИНУ, СВЕТЛОСТ, ЗА НОЋИ И ЈУТРА.

ПОМОЗИ ЊИМА, НАМА,

ПОМОЗИ МЕНИ.

ПОМОЗИ ИМ ОД ТАМО, ИЗ КАМЕНА, МАЛТЕРА,

ИЗ БРВНА ПОМОЗИ.

ЕВО МЕ ПОД СВОДОМ

СИВИМ И ПЛАВИМ,

НА ЗЕМЉИ ЦРНОЈ А РОДНОЈ И ПЛОДНОЈ,

ЖУЉЕВИТОЈ, ЗНОЈНОЈ И СПЕЧЕНОЈ,

ЕВО МЕ ПРЕД ДВЕРИМА

У КРСТУ СА ВЕРОМ.

ТАМО У БРВНУ ОБАДИ, ТУПАЈИЋИ,

ЈАНКОВИЋИ, ДРИНЧИЋИ, МИЛИЋИ,

ЕНО ИХ, МИТРОВИЋИ.

ЕНО... ЗНАМ ИХ, КАКО ЛИ СЕ ЗОВУ.

У БРВНУ ИМ ПРЕЦИ У МОЛИТВИ,

КУД ГОД ЗАМИСЛЕ, ДУШОМ УПРТЕ БРВНО,

БРВНО ИМ АМАЈЛИЈА,

ПО ЊЕМУ СЕ ПРЕПОЗНАЈУ,

У БРВНУ СВЕТИ ЂОРЂЕ, СВЕТИ

ПЕТАР И ПАВЛЕ, У БРВНУ СВЕТИ ИЛИЈА,

СВ. НИКОЛА, СВ. ЈОВАН.

У БРВНУ ЧАСНИ КРСТ,

ДВЕРИ И СВИ СВЕТИ.

БРВНО У БРВНУ,

УБРВЉЕНО У ПРИЧУ, У ПЕСМУ,

УТИСНУТО У ПЛАТНО,

БРВНО У МЕНИ ГРЕШНОМ

ПРЕД ДВЕРИМА СЕЧОРЕЧКЕ ЦРКВЕ БРВНАРЕ,

ПОМОЗИ БОЖЕ.

СВ. ИЛИЈА 1992.

                                                                          Бранко Остојић

  

Посвећена је Св. великомученику Георгију. Први писани податак који сведочи да је некада постојала црква на овом простору јесте синђелија попа Луке Јаковљевића из 1768. Из рукописа проте Новака Милошевића сазнајемо да су старију цркву у време устанка 1805. или 1806. запалили Турци Ужичани, и да је на њеном месту 1812. саграђена црква брвнара која и данас постоји.

Б. Којић, Стара дрвена црква у Сјечој Ријеци,
Уметнички преглед 1-2, Београд, 1940.

Црква брвнара карактеристична је по својој сложеној архитектури: олтар, наос, припрата, хор и трем чине да се ова црква разликује од већине других.

Посебну вредност имају иконе али и други занимљиви предмети у унутрашњости цркве. Неки од њих старији су него сама црква.

Западна врата цркве

Изабране странице публикације ,,Црква брвнара у Сечој Реци'' - Томислав Гајић, Сеча Река - Београд, Лета господњег 2012:

Око Цркве брвнаре су споменици крајпуташи, нешто новијег датума, подигнути за покој душе борцима изгинулим 1912 – 1918. и представљају неодвојиви део целокупног амбијента.

Свеобухватни рестаураторски и конзерваторски радови на Цркви брвнари извршени су 2012, поводом два века постојања.

Поред Цркве брвнаре налази се нова црква чији су темељи постављени 1900, а освећена је 1925. Између цркава је зидани звоник, за који се зна да је старији од нове сечоречке цркве, али тачна година градње није забележена. На цркви се налазе четири плоче са уклесаним именима бораца пострадалих 1912 – 1918. Изнад плоча на северној страни цркве познати уметник Михаило Миловановић насликао је жену у народној ношњи са раширеним рукама рукама у облику крста и на симболичан начин представио страдање Србије и српског народа. Композиција ,,Српска мајка'' обновљена је у мозаику за Илиндан 2015. године.

Спомен плоче на Цркви у Сечој Реци,
дела ликовног уметника Михаила Миловановића

За разлику од манастира Раче и Беле цркве у Карану, где је на својој композицији, алегоријској слици победе добра над злом, дао лик краља Александра Карађорђевића, на зиду припрате цркве у Сечој Реци код Косјерића, Миловановић је урадио идентичну слику, али са ликом Светог Ћорђа, око чије главе се види ореол, док на претходне две, иза главе краља Александра види се двоглави орао са круном. Црква у Сечој Реци освећена је 1925. године, али су црквени обреди обављани и пре освећења. Он је на западној страни цркве, десно и лево од улазних врата, урадио две спомен-плоче, са државним грбом у њиховом горњем делу. Такође, и на северној страни цркве, десно и лево од излазних врата, урађене су две велике спомен-плоче од белог венчачког мермера, у чијем горњем делу уметник је дао ликове краља Петра Првог и Милоша Обилића. Овде је уметник Миловановић оставио једно занимљиво дело. Наиме, изнад ових излазних врата, а између спомен-плоча и изнад њих, урађен је крст великих димензија. У самом крсту Миловановић је насликао жену у народној ношњи, са раширеним рукама, у којима држи два велика венца, на којима су исписане године: 1912. и 1918. Иза леђа и изнад главе жене приказан је грб - двоглави бели орао са круном.

За разлику од алегоријских фреско-слика у Рачи и Карану, које су протоком времена уништене, ова композиција на зиду цркве у Сечој Реци је и данас иста као кад је урађена пре седамдесетак година. Ова занимљива фреско-слика је, са сигурношћу се може рећи, јединствена на православним храмовима у Србији. Са државним обележјем-круном, са женом-Српкињом, у српској народној ношњи, са раширеним рукама у облику крста, сликар Михаило Миловановић је на симболичан начин представио страдање Србије и српског народа.

Током боравка у Сечој Реци, Михаило Миловановић је са својом супрутом Валом, која му је и овде, као и у свим другим местима, помагала на позлаћивању слова на спомен-плочама, био чест гост у дому пријатеља из ратних дана Јакше Томића, угледног домаћина. Били су и чести гости познатог сечоречког проте Новака Милошевића. Становали су код кафеџије Недељка Радосављевића, а хранили се у његовој кафани.
У летопису сечоречке цркве није ништа забележено о изради, свечаном откривању и освећењу спомен-плоча. Ни на двема сачуваним фотографијама није наведена година освећења и откривања спомен-плоча на цркви, која је посвећена Светом Ђорђу. Захваљујући сачуваним фотографијама, види се да је овој свечаности присуствовао епископ жички господин Јефрем и тадашњи ђакон Хранислав Ђорић (Герман), који ће касније, септембра 1958. године, бити изабран и устоличен за српског патријарха.

На основу сведочења Видана Радосављевнћа, може се са сигурношћу утврдити да је Михаило Миловановић у току 1924. године становао код његовог оца и да су те године урађене и откривене спомен-плоче на сечоречкој цркви. Наиме, кафеџија Недељко је тада био старији човек, нежења, па му је сликар Миловановић предложио да се ожени његовом сестричином Дивком, кћерком Маре Ковачевић из Заглавка. Да се те године Недељко Радосављевић заиста и оженио сликаревом сестричином Дивком, види се из сачуване признанице. од 28. Новембра 1924. године, коју је у Ужицу потписао Недељко. Овом признаницом Недељко Радосављевић из Сече Реке потврђује да је тог дана „примио 10.000 динара од г. Михаила Миловановића. академског сликара из Ужица, које поклања својој сестричини, а мојој жени Дивки". Такође, Неђо се обавезао да „овај новац неће употребити за кафанске послове, већ за материјално обезбеђење Дивке".

При изради спомен-плоча у Сечој Реци, Михаилу је помагао његов сестрић Бранко Ковачевић. Према неким сазнањима, Михаило је током боравка у Сечој Реци урадио портрет познате сеоске учитељице Видосаве Керковић, која је за време швапске окупације, и поред неколико претреса и саслушања, успела да сакрије и сачува 600 књига из школске и 200 књига из сеоске народне књижнице, као и сву школску архиву.

Извод из монографије Ђорђе Пилчевић - ,,Академски сликар Михаило Миловановић, живот и дело, 1879 – 1941.

Свечано отварање нове цркве и освећење спомен плоча
 и фреске Св. Георгија изнад улазних врата, 1924.

,,Српска мајка'' - фреска Михаила
Миловановића, са отварања 1924.

,,Српска мајка'' обновљена у мозаику
за Илиндан 2015.

Сечоречко свештенство у 19. веку

Међу свештеницима било је припадника најугледнијих породица, који су имали важну улогу у време постојања српске устаничке државе, попут проте Илије Поповића. По стварању Кнежевине Србије 1830, улога сечоречких свештеника постаће још израженија. Неки су прво радили као учитељи у школи у Сечој Реци, отвореној 1850, а касније су примили свештенички чин.

Поједини свештеници су били угледни народни посланици и страначки прваци у време стварања српског парламентаризма. По својој политичкој делатности, која је у другој половини 19. и почетком 20. века неминовно укључивала рад на националном ослобођењу и уједињењу, истичу се сечоречки свештеници, прота Новак Милошевић и његов син, прота Богољуб Н. Милошевић. Митрополит скопски, Јосиф Цвијовић, такође је отпочео своју духовну мисију као свештеник сечоречке цркве. Он је, иначе, у Другом светском рату био администратор Српске православне патријаршије, док је патријарх Гаврило био заточен и интерниран.

Сечоречки свештеници, школујући се у Београду, а неки и у иностранству, доприносили су у великој мери просвећивању становништва, побољшању културе становања и хигијенских навика, увођењу новина у аграрну производњу, подстицању становништва на школовање деце. Тако су утицали на обликовање свакодневног живота становника Сече Реке и околних места, убрзавајући динамичне промене којима је српско село у 19. веку било изложено.

Њихова духовна мисија, пак, учинила је да становништво села буде више укључено у живот цркве и црквене општине, око које се окупљало. Резултат тих напора није било само увећање имовине цркве и рад на подизању школе, већ, на крају, и изградња новог храма Светог великомученика Георгија, који је одговарао сталном порасту броја становника и њиховог материјалног богатства.

Извод из књиге Недељка В. Радосављевића – Црква брвнара у Сечој Реци – друго допуњено издање 2012.

На фотографији су посланици Српске народне скупштине испред крфског позоришта у коме су се одржавале седнице скупштине у току Првог светског рата. На реверсној стр. је посвета 'Београдској централној Библиотеци прота Богољуб Н. Милошевић, [...] 1956" :

1916 - 1918. посланици Српске народне скупштине испред крфског 
позоришта у коме су се одржавале седнице скупштине у току Првог светског рата

Стенографске белешке на Крфу 28. aвгуста 1916.

Вила Милошевића

Детаљ на Вили Милошевића

Додајте натпис

Задружни дом данас

Плоча на Задружном дому 

Плоча на Задружном дому 2

Ево и једног занимљивог текста објављеног поводом прославе двеста година Цркве брвнаре:

http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1167:dva-veka-crkve-brvnare-u-secoj-reci&catid=7:reportaze-i-intervjui&Itemid=126

Знаменити људи нашег краја: Милан Јовчић

Сеча Река, село у непосредној близини Косјерића, многима је познато и по томе што је у њему живео учитељ, наставник математике, али и велика шахиста - Милан Јовчић, од милоште звани Јовча.

Милан Јовчић
1929 - 2001.

Милан је рођен у селу Бершићи код Горњег Милановца 1929. године. После основне школе и ниже гимназије завршио је Учитељску школу 1950. године у Ужицу, а касније и вишу педагошку школу, смер за наставника математике. Као учитељ почео је да службује у забитом селу код Сјенице, а 1952. године постављен је за наставника математике у Сечој Реци. Ту је остао до краја радног века и живота. Као одличном математичару и врхунском шахисти нуђено му је запослење у више већих градова, али он је то одбијао јер се заљубио у Сечу Реку, Сечоречане и колегиницу Зору са којом заснова брак, изродише две кћерке и ту саградише кућу.

Као натприродно интелигентан, био је стално одличан ученик и студент, а био је и одличан наставник математике скоро 40 година. Зано је да приђе деци, да им објасни и најтежа математичка правила, а она да заволе математику. Последњих петнаестак година био је и руководилац школе у Сечој Реци, до одласка у пензију. Он није извео само око 40 генерација у основној школи. Његова кућа је свакодневно била пуна ученика основних и стредњих школа због подучавања из математике ради полагања поправних и пријемних испита у средњим школама. И поред лошег здравља ову помоћ је пружао ученицима све до последњег одласка у болницу.

Милан није био познат само по успешном раду са ученицима. Једна од његових највећих преокупација био је шах. За њега је живео и њему се сав посвећивао. Још од раних дана школовања прва књига коју је стављао у ђачку торбу био је шах. Често је на часовима наставе, уместо књига, вадио шах и кријући од професора решавао шаховске проблеме. У дугогодишњој шаховској каријери био је члан најјачих шаховских клубова у Ваљеву, Чачку и Ужицу, учествујући за њих на првенственим такмичењима на првим таблама. Највећи успех је имао као члан Ваљевског шаховског клуба од 1953. до 1960. На екипном такмичењу 1958. године у Врњачкој Бањи победио је и чувеног шахисту Светозара Глигорића и био је најуспешнији као појединац. Највећи успех постигао је у дописном шаху, у коме је био сениорски првак Србије 1957. године. Исте године постао је и првак Југославије у дописном шаху, а касније још шест пута. Био је учесник на 24 шампионата Југославије у дописном шаху. О његовом успеху у шаху говоре и звања: шаховски мајстор 1966,  мајстор ФИДЕ 1978, а у дописном шаху постао је мајстор 1965 и велемајстор 1985. године.

Кад се ради о шаху, Милан није занемарио ни његове Сечоречане. Нема ученика који је завршио основну школу у Сечој Реци а да није научио да игра шах. У селу је основао шаховски клуб са великим бројем младих и старијих чланова уз учешће на сезонским такмичењима. Село је заразио шахом. И то није све. Милан је доста допринео и развоју спорта, а нарочито фудбала. Један је од оснивача фудбалског клуба ,,Сечица'' и у њему је играо скоро до своје четрдесете године.

Какав је Милан био најбоље говори његова соба пуна одликовања, пехара, диплома, захвалница и других признања, за успех у наставном раду и шаху. У односу са ученицима, ученичким родитељима, колегама, шахистима и осталим грађанима био је уважаван, цењен и омиљен. Зато су његовом последњем испраћају присуствовали многобројни мештани, колеге просветни радници, шахисти и други. Његови обожаваоци нису дали да се Милан превезе од куће до гробља већ су га на смену носили преко 5оо метара. Ето, то је био Милан Јовчић, звани Јовча.

    ,,Вести'', Ужице, 13.10.2001.       

                                                                                              

                                                                              Радомир Буквић

Преузето из Зборника:

Генерација "50" ужичка Учитељска школа, приредила Јелена Ковачевић

Из старе штампе:

Емисија ,,Људи говоре'' - Милан Јовчић 

Сеча Река, 1984. године:

Посебну захвалност дугујемо породици која је омогућила да преузмемо део документације и обновимо сећање на овог дивног човека. 

                                                                                        

                                                                                        Редакција часописа ,,Разоткривања''

Oткривање необичне обичности

Интервју са Милуником Митровић, песникињом и прозном списатељицом

 ,,Косјерић нема Дрину као Бајина Башта, нема Рзав као Ариље, саобраћајни чвор као Пожега... Али има нешто што чува у својој духовној баштини која се огледа у језику и у људима. Језик је, рекла бих, питак, чист, народ је бистар, лепорек, вредан. И углавном миран и честит. Предео је понекад као и живот суров, ако не говорим са неке идиличне стране, то је дивљина, али људи имају ту племенитост,  мудрост, домаћинско понашање, питомост. Дивљина и питомина.''

Ђурђија и Милоје Павловић на вашару, Сеча Река 1948. 

Врели августовски дан заменила је свежина планинског Маковиштанског ваздуха, где смо под окриљем бескрајно плавог небеског свода на веранди летњиковца господина Душана, супруга списатељице, диванили са овом, увек расположеном за причу, уметницом. Док се мушки део екипе побринуо да код чувених Пурковаца набави пастрмку за вечеру, ми смо снимиле тонски запис обавезног дела разговора, да би потом, уз рибу коју је наш домаћин мајсторски спремио и обавезно вино, необавезно ћаскали до ситних вечерњих сати.

Милуника Митровић рођена је у Сечој Реци. Објавила је седам збирки поезије, књигу прича, те једну драму, књигу сентенци.  Дугогодишњи културни посленик, просветарка и библиотекарка мада сада у пензији, и даље је  активни је учесник бројних књижевних вечери и других културних збивања у Косјерићу, Београду и другим местима. 

Повод за овај разговор су књиге које сте недавно објавили: ,,Зимско писмо'' – књига поезије у издању Повеље из Краљева и ,,Успутнице'' у издању Листка из Београда. Шта су успутнице?

Успутнице су по форми хаику стихови којима је проткано прозно ткиво фрагментарног типа, најближе се може рећи да су то сентенце, понекад се ближе и афоризму, понекад максимама, понекад сасвим кратким прозаидама или микро збијеним причама.

А ,,Зимско писмо''? О каквој врсти поезије је реч?

Обе књиге су свеже тек кренуле у свет, и надам се да ће оне саме рећи читаоцу „шта је писац хтео да каже“, мислим да није најпаметније да писац прича о томе. И у ,,Зимском писму'' радила сам на тој густоћи израза, на стиху, који се негде кондензује као, морам рећи из мога објективно и субјективно  поприличног дугог искуства, песничког и животног. Књига је настајала у протекле три године без неке нарочите намере да се скоро објаве. То су стихови који су обојени једном зимском атмосфером, не само фактичком и физичком, него нарочито симболичком – као знак духовног и душевног расположења и осећања света. Шта је оно хтело да каже ту, и коме сем себи самом? Многе и многе теме се преплићу у различитим нијансама, са доминантом на трагичном осећању света ипак, и о једној константној упитаности у тражењу вечних (не)одговора на оно чувено зјапеће – зашто је људски живот обојен и радошћу али превасходно дубоком метафизичком тугом због пролазношћу свију ствари, људи, лица, времена, држава и, пре свега, наших страсти и осећања... Ерос и танатос у некој понекад заумној игри, а некад у стварно потресно очитој, држим да полази од узвишене обичности расуте покрај нас, затомлљене у нама.  Шта је наше тело, шта је средина, зашто је хладно, ко нам недостаје и да ли има лека недостајању и пролазности – ето живог места поезије.  Отуда и  писмо које се пише самом себи у књижевности, јер  мислим да је она и даље племенита врста уметности, и уопште људске духовне делатности. Зато је то осећање кад објавите књигу пријатно а и неизвесно… односно имате снаге да нешто запишете и објавите, значи имати потребу да то поделите са неким несебично, поштено, па и врло интимно. Ако текст носи још и неке универзалније поруке, утолико боље. Као аутору, свакако би ми ласкало да моје књиге у библиотечкој галаксији нађу своје читаоце, и благонаклоне поклонике.

Ако кажете да књиге саме треба да нађу пут до читаоца, да ли је то и једини разлог због кога до сада нисте имали промоцију у Косјерићу и да ли сте можда планирали исту?

Па, ето, чини ми се да ме је то почетно узбуђење аутора кад види своје ново делце сложено међу корицама неке књиге, већ полако и прошло. Некако сам скептик,  у овом добу лаке забавне литературе и површности, да ли је потребно ,,малтретирати'' људе, самохвалисаво се представљати јавности на тај начин (не волим реч промовисати). Али, с друге стране, некако је ред да се скрене пажња на текућу књижевну продукцију, информишу потенцијални читаоци и шира публика. Помало ме напушта жеља да нарочито на томе радим у месту где сам се многе године са великим ентузијазмом бавила презентацијом књиге, уметничких стваралаца и културе уопште. Овога пута, кад је реч о мојој најновијој песничкој књизи „Зимско писмо“, мислим да ће њен угледни издавач Повеља из Краљева, уз остала овогодишња издања, на предстојећем  Сајму књига у Београду као и на неким песничким вечерима и сусретима током ове јесени поклонити јој потребну пажњу и презентирати широј књижевној јавности. А ,,Успутнице'', засад делим пријатељима и поклањам нарочито ми драгим људима, пошто је и њен тираж скроман. Што се Косјерића тиче, бојим се да се моја драга публика заситила мојих таквих активности, иако других сличних дешавања у овом месту поодавно нема.  ,,Зимско писмо'' је моја десета књига по реду, али видећемо какав ће одзив имати код јата поклоника поезије. Била је недавно једна мала промоција обеју мојих књига у Сопоту крај Београда, као и неколико читања у круговима пријатеља и колега који још увек имају жеђ за слушањем стихова од самих аутора, непосредно, in vivo…

Активни сте у општинском Удружењу потомака ратника 1912 – 1920. ,,Љубомир Марић'' Косјерић. Недавно је изашао нови број годишњака ,,Наш траг'', Ви сте главна уредница листа. Колико је у времену садашњем значајно да се негује ова традиција?

Мислим да је значајно да се негује свака вредна културно-историјска баштина, да се очува и култивише у најбољем смислу народна традиција, не руши и затрпава под тепих њен, а израња и олакотно прихвата по сваку цену свака новотарија…Сматрам да је тема Великог рата важна, не само због тренутне јубиларне актуелности, већ сам дубоко уверена да је то страшно и херојско  време иако далеко за нама, још увек битно а недовољно испитано, помало затурено у памћењу нових генерација, неопростиво занемарено новим. Наше је, колико је могуће сада, да понегујемо то  памћење и сећање, успомене још гдегде живе у породичним архивама на славне претке, подигнемо пијетет према тако огромним жртвама и сместимо у боље странице српске историје… Отуда и мој афинитет и ентузијазам који се уједињује са енергијама још неколицине људи у Косјерићу и околним селима, који на сличан начин размишљају и осећају. И отуда и моја инспирација да са љубављу зароним у недовољно неистражену па и познату нам завичајну баштину. Осећање патриотизма и искрене љубави према властитој отаџбини, било би нешто сасвим природно, али није увек баш тако.  Свако драгоцено зрнце надомак нашег погледа које откријемо и за друге, причу коју забележимо из усмене традиције, и понудимо, добро је дошло, ако већ није касно.

Овим сте делимично одговорили на моје потпитање или можда мали коментар, ако дозволите, а то је да се пред нама отвара суштинско питање – питање одбране идентитета, традиције и историјске свести српског народа. Како младима усадити ове вредности, да ли су они довољно информисани, да ли је у школама у историјским уџбеницима довољно заступљена ова тематика и, уопште, која би порука била?

Тешко питање. Сложено. Покушавам да стекнем целовитији увид без обзира што генерацијски припадам популацији која је одгојена у нешто класичнијем смислу љубави за своју домовину.  То је било уобичајено током мога школовања, кроз родољубиву лирику, као преко разних других школских и ваншколских активности. Није се претрчавало преко неких важних ствари, чинило нам се, а историју сам одувек сматрала потенцијалном учитељицом живота, мање више.  Све зависи како и из којих углова се гледа, колико нешто намерно закрива а нешта открива.  Живот садашњи као грађа, то је просто једна жива материја која тече ка историји, ка неизвесности…Како би требало радити са младима не знам тачно, одавно нисам у просветним водама, али сматрам да треба нешто значајније хитно учинити.  Ово је електронска генерација, ужурбана, сажета, не жели нарацију ни велику опширност, поглед у мутну дубину истине… Много информација се може наћи хитро и лако, али шта је са целином, и суштином, хм… Градити свест да прошлост - то је и наша садашњост. Садашњост – и то ће бити ускоро прошлост. А онај народ који не држи до свога идентитета – губи га,  и нестаје.

Национални идентитет за нас је велика тема, али сам зато сигурна да ми, сада и овде, можемо да порадимо на очувању локалног идентитета. У том смислу је и моје следеће питање: Колико инспирације за стваралачки рад црпете из Сече Реке односно из детињства? Колико је аутобиографског у Вашим делима?

Знате,  не знам скоро ни једног значајнијег уметничког ствараоца, нарочито књижевног, који се отргао изазову теме детињства. А то је и сасвим природно и психолошки разумљиво, без обзира да ли је детињство као формативно доба, било идилично, ружно или лепо, драматично или тужно. Апсолутно свако вечна је и велика инспирација, јер је понудило ону  прву боју света у коју смо „пали без имало знања и без своје воље, коју упијемо и заувек памтимо. Уз језик који стиже са мајчиним млеком, та атмосфера, људи, погледи, лица, амбијент, звукови, шуморења око нас, све је то неисцрпно и подстицајно и за каснију стваралачку имагинацију, енергију и дубоку мотивацију. Раније нисам мислила да ћу се толико бавити властитим детињством, али видим како године одмичу, да ми је моје крајње идилично сечоречко детињство неисцрпни зденац,  најдража тема  којој се са носталгичним жаром увек изнова враћам. Одакле извире толико сећања, толико дирљивих детаља и утисака као из неког сна, човек ваљда ни сам не зна. То је као нека врста бунара над који се надносиш, и као неком језичком мантром, надолази ти неодољиво бистра вода, по којој светлуцају слике, лелујају сенке… И коначно, оно нешто у мени не опире се томе и записује то као лично искуство љубави, која би могла бити и било чија, онда текст можда има потребну специфичну тежину смисла, и вредело је труда.

Сечоречка деца на Петровданском вашару педесетих година прошлог века

Испричаћете нам неку причу, анегдоту, сећање, можда ексклузивно, а да је у вези са Сечом Реком?

Много тога сам већ поверила својим стиховима и прозним записима, нарочито некадашњи живот у Сечој Реци, људе и ликове. Моји „јунаци“ су најчешће они већ  пресељени на други свет, а заувек остали у моме . У књизи ,,Записи на ветру'' је читава једна мала галерија „стварних“ ликова, који су оживљени директно или  преко мојих родитеља, суседа, пријатеља, баке, деде и других. Сви су минули кроз једно време моме животу блиско, остављајући неки свилен траг за који се моја имагинација, и моје срце жудно и неутешно хвата, не да им да оду. И своју најновију причу у рукопису, посветила сам Сечици, која је главна јунакиња. Та мала река је жила куцавица овог села. У њу се  уливају четири остале мање и сви потоци који јој падају у загрљај са околних брда, чинећи је сталоженијом док се пробија кроз долину ка југу. Тајновита и ћудљива, она каткад надолази и плави, доноси и односи, па онда усахњује. А најлепша је лети, бистра и чаробна као огледало које тече, прима у себе и жагор деце, и сету погледа… Многе и многе дане свога детињства провела сам и ја уз њу, играјући се на њеним обалама, па јој зато сада ето и још једна мала почаст од мене причом -  Танго аргентино. Моја машта ју је обликовала са посебном поетском нијансом и страшћу, као игру једне девојчице - играчице танга. Ко је она, сањана или истинска, нећу јој сада открити име.

Милена Митровић (Ђокић) и Милуника Митровић
на Петрoвданском вашару

Шта мислите да би требало учинити, након обнове Цркве брвнаре за прославу два века, да би Сеча Река поново могла постати културно а потом и стециште највећег туристичког промета у општини Косјерић (1992. око  5000 ноћења)?

Да, та наша црква, више пута спаљивана и поново подизана, а последњи пут пре два века, као птица Феникс, има своју дугу причу, заправо необичну историју, сакралну и уметничку. Али и културолошки веома кључну за читав овај крај. Уз цркву иде готово напоредо и школа, као језгро ширења народне просвете и културе. Када је била величанствена прослава два века од њеног последњег подизања из пепела 2012. године, урађено је доста на рестаурацији цркве, изграђене су собрашице у које су смештени крајпуташи поред старих и нови  – споменици војницима палим у  Првом светском рату.  Ваљало би да општина Косјерић учини више на ставрању инфраструктуре и уопште живљег привредног и туристичког амбијента, те урадити више на осмишљавању и уређењу ширег простора око цркве. Систематичније покушати да се стимулише у материјалном смислу останак младих у селу. Како у овом, тако и у околним селима, која су  богата водом, шумом, земљом, плодним пољима, пашњацима - Божји рај кад човек погледа цео овај предео! А тако мало искоришћен, све пустији…Општина би морала да учини више на осмишљавању коришћења овако једне лепе културне баштине, како би центар Сече Реке прерастао у  својеврстан културни парк са различитим садржајима, за шта свакако има предуслова.

Е, сад, Маковиште. Откуда Ви овде? Да ли бисте желели и о томе да нам испричате?

Маковиште, село које се подбило под сам Повлен се појављује игром судбине у моме искуству пре 15 –ак година. Наиме, мој супруг има летњу кућу у овом селу, тако да лета често проводим у овом чаробном планинском пределу на преко 900 м н.в. Одатле и креће свуда наоколо она питома дивљина која се успиње ка самом врху Повлена. Људи су овдашњи за мене такође откриће, врло радни, племенити, тихи и надасве љубазни. Пошто сам ја дете долине, ова планинска оаза мира и лепоте,  итекако прија моме здрављу, и мојој души. Тишина овде није обична, некако је другачија ноћу, ближа озвезданом  небу, па и мој креативни подстицај можда бива делотворнији.   

Дакле, стварате. Где и у чему налазите инспирацију и да ли нам спремате нешто у скоријој будућности иако, претпостављам да је још увек рано за нову књигу?

Лепо питање, мада сам малчице сујеверна, вероватно као и већина колега који нешто пишу.  Још је сјајни писац Владан Десница лепо рекао да „дело настаје далеко од писаћег стола“, и очију јавности, ништа се унапред поуздано не зна…Али ипак, могу рећи да за прретходне две године „материјала“ поетског имам написаног за још једну нову песничку књигу, а и прозе…  А овде, и летос капље понешто. Мој најновији мото је - откривање необичне обичности, оног поред нас и око нас, природа и живи свет у близини...Е сад, да ли су то оближњи демони или анђели, или…Рекла бих да од детињства нисам имала такав осећај присности са природом. Једино дете нема свест о том свету, пошто га доживљава као део себе. Имам дивне услове да да поново откривам тај свакидашњи свет природе…Јер, нисам никада у пуном смислу била дете села, моји родитељи нису имали домаће животиње, нити кућне љубимце…Можда је  моје занимање и дивљење више ишло ка биљкама, а сада је ред да мало завирујем у животињско тајно царство…Записујући призоре које видим око себе, једну прозаиду недавно сам посветила симпатичном  гуштерчићу – још беби.  Он се дружи са мном, свако јутро док пијем прву кафу надгледа ме дискретно...Затим имам козу одмах ту поред куће, једе ми из руке. Имамо и сову која нам долази на терасу, а преслатки пухови којима се још нисам посветила, су тајни подстанари поткровља...  

Неколико разлога због којих волите Косјерић или: по чему смо посебни ми из ових крајева?

Локално је значајно ако има своју боју, ако се та боја препознаје, нешто што други немају, неки  спецификум. Бујност, зеленило, воде, валовитост, обиље биљног и животињског света, цвећа… Читав један пејзаж који је одмах упечатљив, агресивно зелен, зелен и плав, управо као овакав, у овом дану, који не одликује само Косјерић и околину. А ипак,  препознатљив у односу на суседне општине Западне Србије. Косјерић нема Дрину као Бајина Башта, нема Рзав као Ариље, саобраћајни чвор као Пожега... Али има нешто што чува у својој духовној баштини која се огледа у језику и у људима. Језик је, рекла бих, питак, чист, народ је бистар, лепорек, вредан. И углавном миран и честит. Предео је понекад као и живот суров, ако не говорим са неке идиличне стране, то је дивљина, али људи имају ту племенитост,  мудрост, домаћинско понашање, питомост. Дивљина и питомина. Косјерић и околна места имају једну лепу и занимљиву духовну историју, ако се поново вратимо неиспричаној причи о средњевековној штампарији Мркшиног манастира, Цркви брвнари у Сечој Реци, па Субјелу, значају књиге и писмености и знаменитим људима и породицама, умним лучоношама, храбрим родољубима и великим војсковођама којима нисмо оскудевали.

Организовани туризам у Косјерићу пре многих великих дестинација?

Више од 20 година како сам запослена у Туристичкој организацији Косјерић и увек са поносом истичем како је то једна од првих туристичких организација у земљи. Заправо, 2. јула 1980. основан је Туристички савез Косјерић и сви смо мислили да, ето, славимо 35 година ТО, Чобанских дана и сеоског туризма.

Међутим....

Некако је дошло до тога да се упустим у још једну донкихотовску авантуру (а данас је у Косјерићу, слободно могу рећи, свако мрдање - авантура) а то је покретање часописа. Требало је то да буде неки локални рекламни лист (тражила сам базу података о привредним субјектима, жалосно је каква има на официјелном сајту општине и сл. а да би је добили од Пореске управе - морамо да шаљемо допис Министарству...елем, снађем се ја некако) и, да не буде незанимљив - хајде као да нешто још садржи. Онда ствари крену да се коцкају или скоцкавају и, у потпуном сивилу или жабокречини, како хоћете, ја нађем по неко зрнце злата. И изаћи ће у септембру тај часописчић или ,,од летка до магазина'' или како год, не звала се ја...

Е, елем, истражујући тако, дођем до неких дивних људи и до неких старих фотографија. Мало ме у свему буни то да нам презент није јаче време, али, промениће се то, можда неког подстакнемо на акцију или бар на размишљање (моја редакција за први број има два члана, али и то ће се побољшати, верујем), а можда нам једном свима крене на боље.

Погледајте ову фотографију:

Видовдан 1933. или 1934.  Бањица (1,5 км од Сече Реке према Варди)

На фотографији су:

 1.  Миле Радосављевић Прћо
 2.  Витомир Игњатовић
 3.  Продан Ђокић
 4.  Благоје Митровић Буђо
 5.  Милан Спасојевић
 6.  Мара Митровић - крчмарица
 7.  Свеле
 8.  Роса Митровић
 9.  Лазар Лазић - Годљево
10. Симка Арсенијевић (Алексић)
11. Гвозден Митровић Гођо
12. Вукола Маринковић

Трубачи ,,Черговци''

1. Вуле Васовић
2. Боривоје Ерчић
3. Блашко Перишић
4. Живко Илић (Чоловић)
5. Буде Перишић
6. Вуле


Ово ће, надам се, бити довољно да пробуди знатижељу код наших будућих читалаца, а сада да се вратим теми. Уз претходну фотографију и још пар докумената које мој саговорник брижљиво чува као драгоцености, онако нехајно ми се открива и следећи документ:

  Pravila Turistickog drustva Sreza crnogorskog Kosjeric by Snezana Joksimovic

Аааааааа.....!
Значи да не поверујем!
Али, никад нико није ни наговестио да је 25 година пре оснивања Туристичког савеза Косјерића - оснивана било каква институција за развој туризма! Знам да су непосредно пред оснивање Савеза постојале активности и да се ишло ка неком организованијем развоју (иако је пракса показала да је сеоски туризам у свом налету 1980 - 1995 био углавном стихијски), али да је 25 година раније постојао овакав приступ и иницијатива - то нико из мог окружења а и шире није ни помишљао!

Брже боље обновим своје знање о туризму у СФРЈ и видим да је те исте, 1955. године основан Туристички савез на нивоу федерације. Дакле, Косјерић исте године оснива своје друштво а Правила туристичког друштва среза црногорског Косјерић сигурно су базирана на Правилима Туристичког савеза Југославије (и Србије). У члану 2. се каже: ,,Друштво је члан Туристичког савеза Србије и у раду се придржава правила савеза.''

,,Задатак туристичког друштва је двојак: да ради на улепшавању свога места и развоју туризма у њему, као и да се бави активним туризмом.''

Активни туризам? Или активни одмор? Па то је појам који се у теорији и пракси развоја туризма користи тек не више од једне деценије и сви смо нешто у том фазону, је ли, за разлику од пасивног туризма који је доминирао у неком периоду наше југо поеме.

Управни одбор, надзорни одбор итд...? А сарадња са другим организацијама? А чланарина и донације? (ПЈП за које смо чули пре неколико година као европски модел.)

Подружнице, повереници...? (Умрежавање, диверсификација итд.)

А часопис ,,Туристичке новости'' ?

Ја сам фасцинирана.

Шта Ви кажете?

Мање је више. Или: Покушај да се пронађу вредности у малим стварима. Има ли бољег начина за то од уметности?

Фрагменти, касно је за сређивање

1. Дом породице Јанковић – кућа у којој је живела уметност. 

2. Под тек уцвалом крушком

Као да је све било у ослушкивању, ишчекивању, тајновитости и будило најтананија и најдубља осећања.

Опчињена тиме што се одигравало пред мојим очима, посматрала сам процес стварања као игру и донекле демистификовала тај стваралачки чин. Опрезна пред сензибилитетом уметника и истовремено отворена да осетим тајну уметничког дара и тајну стварања.

3. Сава

Одмереност, једноставност, снага воље, интелект, диван човек.



4. Данило

НАПОР и НАДАХНУЋЕ

Богатство колорита, МИРИС ЗЕМЉЕ, зачуђеност, престрашеност, занос.....

Ако постоји склад између емоције и експресије онда је то то.

Али снага израза те слике, мистерија...

Тражећи неку тајанствену поруку у словима која се назиру испод волим ту слику.

5. Млађана

Млађана је Млађана.

Лепота је склад, наравно.


6. Добро

Име му све каже.

7. Лазар, Ана, Владислав, Јелена, Маја, Ивана, Радмила

Хвала свима на предивним тренуцима.

  Hommage a Liza Križanić by Snezana Joksimovic

Буђење сликарског пролећа у Косјерићу

                                               У уметности, као и у љубави, инстинкт је довољан. 

                                                                                               Анатол Франс

Ако за нечим имам жалити у животу то је што нисам била ближа уметности на ма који начин. Сва моја веза са уметношћу своди се на усхићеног посматрача пред делима уметника у неколико галерија по Европи и овде код нас, некад давно. И жеља да упишем историју уметности (сећам се да су примали 20, никако нисам могла ући у конкуренцију). И неки порив за стварањем који скоро никад није доживео отелотворење. И мало гена. Имамо на зиду сестра и ја по један мамин акварел из 1961. из места Подбукови, судбински одређеног и вишезначног у мом животу.

И мој син се окушао више пута, тврдоглав и неамбициозан да свој таленат уобличи.

Водећи се својом звездом и тражећи ,,универзално у сопственој парохији'' (да цитирам саму себе из уводне речи на блогу) нађох бисер: помало заборављени и неправедно запостављени лик и дело Лизе Марић Крижанић, сликарке из Косјерића.

https://sr.scribd.com/doc/253223023/Liza-Maric-Krizanic-esej

Пројекат ,,Одјеци – живот и стваралаштво Лизе Марић Крижанић'' настао је из чистог ентузијазма и уз максималну подршку Милунике Митровић https://milunika.wordpress.com/, која је ,,донела'' све што данас знамо о Лизи, као и из жеље да се деси спона: омаж знаменитој сликарки из завичаја и у исто време додавање мало боја пролећу 2015. у Косјерићу.

А догодило се нешто више. Догодила се чаролија: Под тек процвалом крушком у дому Јанковића у Мушићима десио се сусрет идеја, размена енергија, отворени су нови видици...За локалну културну сцену ово може значити један нови почетак. И нову одговорност за мене.

Мали број људи је подржао пројекат. Али значајно. Веома сам им захвална на томе. Још мањи број - разумео или поделио радост.

,,Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија. Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости...

…У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација…’’ (Бранислав Нушић: Госпођа министарка – Предговор)

Када се суочите са свим препрекама и неразумевањем, када схватите да сте усамљени и неомиљени зато што штрчите, да мало људи дотиче то што радите,
питате се: Вреди ли искочити?

Наравно да вреди. Време ће показати.

А лична сатисфакција је то што сам дотакла уметност. Можда само инстинктом. Довољно. Писаћу о томе, док средим своје папириће.