Буђење сликарског пролећа у Косјерићу



                                               У уметности, као и у љубави, инстинкт је довољан. 
                                                                                               Анатол Франс



Ако за нечим имам жалити у животу то је што нисам била ближа уметности на ма који начин. Сва моја веза са уметношћу своди се на усхићеног посматрача пред делима уметника у неколико галерија по Европи и овде код нас, некад давно. И жеља да упишем историју уметности (сећам се да су примали 20, никако нисам могла ући у конкуренцију). И неки порив за стварањем који скоро никад није доживео отелотворење. И мало гена. Имамо на зиду сестра и ја по један мамин акварел из 1961. из места Подбукови, судбински одређеног и вишезначног у мом животу.







И мој син се окушао више пута, тврдоглав и неамбициозан да свој таленат уобличи.






Водећи се својом звездом и тражећи ,,универзално у сопственој парохији'' (да цитирам саму себе из уводне речи на блогу) нађох бисер: помало заборављени и неправедно запостављени лик и дело Лизе Марић Крижанић, сликарке из Косјерића.

https://sr.scribd.com/doc/253223023/Liza-Maric-Krizanic-esej

Пројекат ,,Одјеци – живот и стваралаштво Лизе Марић Крижанић'' настао је из чистог ентузијазма и уз максималну подршку Милунике Митровић https://milunika.wordpress.com/, која је ,,донела'' све што данас знамо о Лизи, као и из жеље да се деси спона: омаж знаменитој сликарки из завичаја и у исто време додавање мало боја пролећу 2015. у Косјерићу.

А догодило се нешто више. Догодила се чаролија: Под тек процвалом крушком у дому Јанковића у Мушићима десио се сусрет идеја, размена енергија, отворени су нови видици...За локалну културну сцену ово може значити један нови почетак. И нову одговорност за мене.

Мали број људи је подржао пројекат. Али значајно. Веома сам им захвална на томе. Још мањи број - разумео или поделио радост.

,,Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија. Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости...

…У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација…’’ (Бранислав Нушић: Госпођа министарка – Предговор)

Када се суочите са свим препрекама и неразумевањем, када схватите да сте усамљени и неомиљени зато што штрчите, да мало људи дотиче то што радите,
питате се: Вреди ли искочити?

Наравно да вреди. Време ће показати.

А лична сатисфакција је то што сам дотакла уметност. Можда само инстинктом. Довољно. Писаћу о томе, док средим своје папириће.

Коментари