КОСЈЕРИЋ, ЖЕНЕ КОЈЕ ПАМТИМ, други део

                                                                                                                               Пише: Владанка Лазић

МИЛЕНА, МОЈА УЧИТЕЉИЦА

Сећање на полазак у школу је уствари сећање на детињство. Може и обрнуто, детињство није могуће дочарати без своје прве школе. А какву ћемо слику понети из тог времена, највише зависи од првог учитеља. Моја учитељица је била Милена Јовановић, мога брата је учио њен супруг Анђелко. Мислим да сам ја таквим распоредом била награђена. Јер девојчице воле да имају учитељицу, она им постаје узор и све маштају да и саме постану учитељице. Идентификација, преко потребна за сазревање младог бића. Тада сам мислила срцем, а касније као мајка два ђака, сада и бака једне слатке бистрице, питала сам се да ли учитељи поимају шта су све у очима и у души својих ученика! Да ли се то може научити, или се позив срцем бира, или позив изабере оне праве којима ће дати дневник у руке и место за катедром да дочекају букет најчистијих душа, и испрате их даље у оно што се зове живот? Моју Милену, нашу учитељицу Милену, такву каква је остала у моме срцу, само је Бог могао послати у јесен 1956. године на ту тачку земаљског шара која се зове Парамун, да сачека моју генерацију. Малене пчелице из Годљева, Полошнице, Ренове, и Парамуна наравно, које свакога јутра пристижу у своју кошницу. Ведри, насмејани, задихани, уплашени, покисли, блатњавих ногу, често због поцепане обуће, због росних стаза којима су долазили. Можда без доручка, ненаспавани, са својим малим великим бригама. Све то требало је да обујми благи поглед наше учитељице, да осети и разуме, да помилује. Да охрабри, да утеши и развесели. Да буде и старија сестра и школска мама! Као права! Мени је била!

И да има ауторитета, да је ђаци поштују. То ја данас, у последњој деоници мога пута, могу тако да дефинишем, а онда је то била љубав коју не треба објашњавати. Ја сам волела школу, заволела сам је и пре него што сам у њу крочила, заволела сам гледајући свакога дана свога брата како се спрема за школу, како се сав важан враћа, с каквом озбиљношћу учи! Била сам спремна и радознала, и сачекала ме је учитељица Милена која је то подржавала и развијала. Истине ради, морам поменути једну Веру (презимена се више не сећам) која нам је кратко време била учитељица, и која је сигурно допринела нашем напретку, али Милена остаје моја незаборавна учитељица.


Парамун 1958. Учитељица Милена са сином Владаном и супругoм 
Анђелком Јовановићим, наставником; до учитељице Милика Јевтић,
Владанка (Маринковић) Лазић доле десно, са кикицама


Добра наша Милена чистом љубављу је подстицала наш напредак, похвалама награђивала и речима охрабрења подизала оне којима није ишло. Њен плус у свесци био је као кућа, а минус - опомена да се потрудимо. Свако је имао шансу за корак напред! Никога није издвајала посебном наклоношћу; свако се трудио да баш њега заволи. И кад би она показала да је неко најбољи у рачуну, а неко лепо рецитује, онај други лепо пева, а нечији цртежи заслужују да буду на зиду - ми не бисмо могли приговорити! Оцена је била праведна. Оно на чему је највише инсистирала било је другарство, емпатија рекли бисмо данас, за нечији проблем, тешкоћу, сиромаштво. Да, и то се видело, кад је неко скромно одевен, и кад негде по страни одвија своју ужину, или просто каже да је „заборавио“. Или пише крајичком оловке, или баш тог дана, и наредног „случајно“ нема свеску - учитељица би му дискретно на сто спустила своју оловку, са полице донела свеску „тата ће платити кад дође“. (Верујем да није ни поменула родитељима.) Помоћи, а не постидети.

Од уласка у учионицу освајала је нашу пажњу, осмехом, добротом, начином на који нам се обраћала, и све што је говорила - упијали смо. Цео час је био занимљив, све је било ново, интересантно. Ми тада нисмо имали вртић, ни обданиште, ни предшколско као припрему - све је почињало у првом разреду! Сви смо се трудили да будемо добри ђаци, учитељица је у сваком проналазила најбоље, благо кориговала, никад није подизала глас. Могли смо да се постидимо ако нешто не знамо, ако неко није написао домаћи, али нико није кажњаван грубим речима, нисмо бивали понижавани. (Ову тешку реч намерно користим из искуства са мојом ћерком: учестале јутарње главобоље, стварна а не симулирана мучнина, па и повраћање - све је то носило име једног предмета, тачније наставника; казна није била нижа или слаба оцена, већ ружне,  понижавајуће речи; ни петиција није помогла!)

Узвраћали смо јој искреним срцем и малим даровима. И сада бих, верујем, могла да пронађем оних неколико пропланака на путу до школе где су дозревале прве шумске јагоде, ту смо журили да их наберемо и нанижемо на ниску, на посебну травку! Такмичећи се чији ће низ бити дужи а јагоде лепше! Носили смо их нашој учитељици, да јој предамо пре почетка часова! Она би се обрадовала и говорила да ми узмемо, а она ће касније отићи да прошета и сама набере. Нисмо одустајали док их не однесе у стан. Понекад би ми деда спремио „капу трешања“ или ујесен торбицу крушака за учитељицу! То је било дивно: поклонити учитељици!

Највеће поверење и посебна част била је кад би наша Милена позвала неку девојчицу да причува њеног сина, малог Влада, тако смо га сви звали. Понекад смо то биле моја другарица Милеса Обрадовић и ја! Наши учитељи су становали у школском стану под кровом школе. Нама је то било посебно царство по коме смо се зачарано кретали, трудећи се да ништа не дирамо! Довољно је да гледамо. Пазили смо на бебу тихо, а кад се пробуди једна би отрчала код учитељице. И играли смо се с њим у дворишту!

Све важне животне лекције научили смо у школи са нашом учитељицом. Да се вредним радом постижу добре оцене, да је доброта важна као и петица, да је другарство животна вредност. А поштовање старијих нешто што се подразумева. Кад данас чујем шта се све дешава у школама, међу ђацима и међу наставницима, питам се шта се десило са овим светом, и колико несретна морају бити та деца. И колико је благословено било оно наше ђаковање у Парамуну са нашом Миленом, чије име све говори.

Кад смо се растајали на крају четвртог разреда свакоме је упутила речи које се памте, истакла оно најбоље што смо показали и посаветовала на чему морамо више радити да бисмо напредовали. Мени је рекла, као и другим својим најбољим ђацима појединачно, да је поносна на нас, и да би желела да и будуће њене генерације буду као ми. А ја, да истрајем, иако зна колико ми је тешко, да учим вредно и идем даље, све ће доћи на своје место. Деликатна каква је била, добро је знала кроз коју буру пролази моја породица, баш у том периоду, и зашто ја често долазим уплакана. Само би спустила руку на моје раме, помиловала ме по коси, било је довољно. Имале смо ми и неке дискретне и нежне разговоре који су ми помогли да лакше носим своје бреме.

Нисам је изневерила, и даље сам била одличан ђак. Нисам је заборавила, само знам да јој нисам довољно показала колико ми је значила.            

              

КПД Парамун, 1960. Милена и Анђелко Јовановић са члановима друштва
(глумцима - аматерима)

Послужитељка Дивка са децом - Милеса Обрадовић, Драган и Владан Јовановић,
 Владанка Маринковић и са лоптицом Сретен Глигоријевић


ЛИСТ НА ПОКРСТИЦИ  

(Бранка Маринковић и Зора Јовчић)

Недавно, али са закашњењем, стигла ме вест да су скоро у исти дан светом минуле две драге особе, из живота и мога ђачког споменара. Дивне младе године, и две учитељице Зора Јовчић и Бранка Маринковић, задња пошта Сеча Река, моји виши разреди основне школе. Биле су последње чуварке ђачких дана многих генерација, наше школе, и старе липе у дворишту, испод чије су се крошње, на клупи, деценијама смењивале генерације најлепших дечјих осмеха стидљивих или враголастих првака, и већ уозбиљених осмака који се опраштају од безбрижног детињства и крећу новим стазама, неизвесним.

Одавно нема липе, одавно су отишли Бранкин супруг Виде, и Зорин Милан, а њихова деца - два пара слатких девојчица из тих мојих шездесетих година прослог века (ах, колико давно) отишла су из Сече Реке, у своје одрасле животе. У разним сеобама загубиле су се и моје ђачке фотографије, али су у сећању остале упечатљиве лепе успомене, са по којом неизбрисивом тугом.

Додала бих да су та два брачна и наставничка пара били стубови наше школе, да су ту били и њихови породични домови, подизали су своје породице и цео наш крај, били поштовани грађани мале вароши, а богме се о њима чуло и знало много даље.

Наставник Милан Јовчић је био надалеко познат математичар, и нема детета које уз њега није заволело математику. Био је шахиста светског гласа, велемајстор дописног шаха, и нема шахисте од аматера до професионалца који није чуо за њега.

Професор Видосав Виде је посебна личност у моме детињству и школовању. Рођени смо у истом месту, засеок Маринковићи, даљи род, прве комшије. Мој стриц Миливоје и Виде су били другари од детињства, генерација, колеге на Филозофском факултету. Завршили су историју у најтежим поратним годинама и вратили се у завичај, у школу у Сечој Реци. Нисам стигла да порастем да ми стриц буде наставник (отишао је даље), али је Виде био и професор историје и директор наше школе. Брат и ја смо били добри ђаци, мада су неки наши другови говорили да ми сигурно имамо протекцију, јер носимо исто презиме. Истина је да би профессор Виде понекад са нама ђацима пешацима кренуо да обиђе мајку и са дечацима причао о фудбалу, о школи, о страховима док пролазимо кроз шуму, и по лошем времену преко набујале Реновице... Истина је, такође, да су нама, Маринковића деци, старији често говорили да треба да се угледамо на Вида и Миливоја, „у којим условима су они учили и колике школе су изучили!” Истина, то се у нашој генерацији није поновило, али касније, било је још Маринковића који су стекли академска знања и звања. Кад је профессор Виде неочекивано отишао, био је то свакако страховит ударац за његову породицу, али и велики потрес за све Маринковиће, нешто што нас је у нутрини померило, указујући на крхкост унутрашњег бића снажних људи, и на често недокучиве људске путеве и начела. (“Љепша душа дубље јеца.”) Одлазећи на гробове својих родитеља, спуштам и на Видову хумку у близини свећу, цвет, или јабуку само.

Учитељица Бранка, Видова супруга, није мени предавала, ниже разреде сам завршила у другом селу, али је памтим као лепу маркантну црнку, љупку, веселу, увек окружену децом. А кад би та отмена породица долазила у наше село, ми деца из комшилука волели смо туда да прођемо и вирнемо у њихово двориште.

Али наставница Зора, једна необична појава, ситна, ужурбана, с наочарима, увек у причи и с нагласком бржим од нашег ерског, развученог, „из прека је”, говорили су старији, мада је временом постала и колико до јуче остала наша Зора - била је особа која ме је, верујем нехотице, учила „лепоти пораза“ и вредностима стрпљења и упорности.

У Сечу Реку, у пети разред, дошла сам са свим петицама и „титулом“ најбољег ђака претходне школе. Била сам по природи и стицајем околности тихо и повучено дете, учена да се не треба сам хвалити ни наметати, видеће ко треба да види! Ово што следи је слика којој би се свако насмејао, осим горе описане и потом постиђене девојчице, која ни данас није заборавила. Смејем се и ја, ова данашња, али све време гледам у једно уплакано дечје лице. Елем, прво што је драга Зора уписала у мој блок за цртање била је једна велика тројка?!! Потписана! И прва оцена у петом разреду! Предавала ми је ликовно! И домаћинство, по потреби и физику! Али то ликовно, и та тројка на старту! Не знам како су се други часови завршили тога дана, ја сам међу првима изашла из учионице и школског дворишта, и кријући сузе што је могуће брже прешла та четири километра до куће. Блок је остао у школи. Мора да сам деловала толико несретно кад је и мој строги отац, који је слабо наџирао наше учење, осим кад узме ђачку књижицу у руке, то приметио и запитао: „Па шта је било, Мицо?“ (Сву женску децу, ћерке, унуке, мале комшинице, звао је Мицо; или нам је тепао, или није могао да памти имена...) Бризнула сам у плач, био је то окидач за све неизречене туге, и испричала. „А шта сте цртали?“ „Лист, обичан лист“, промуцала сам. „Лист?!“ И сад видим те зачуђено подигнуте обрве, неразумевање. Наставница је рекла да разгледамо лишће у дворишту, у оном ограђеном паркићу између школе и наставничке куће (сећам се лепе зелене куће са два улаза у којој је живела ова моја наставничка четворка). Да погледамо облик, боју... све је рекла. А била је дивна јесен, почетак школске године. Ваљда зато цртеж листа. Ја сам одабрала један обичан зелени, гледала, мислим да сам му сваку пору запамтила... после сам обојила баш какав је био, и - ето! „Па, није тројка смак света! Други пут ћеш лепше! Можеш да је питаш да нацрташ поново!“ Навикнут на моје петице из претходних година, и отац се гласно питао, како то да неко ко је рођен и одраста у природи, куд год иде - види и дише баш то, како не уме довољно лепо да нацрта један обичан лист? Да завршим, ја сам, наравно, постепено дошла до петице, до свих петица, и ту етапу школовања завршила као најбољи ђак. Сенка једног листа дуго ме је пратила.

Кад сам се много година касније, већ мајка два ђака, срела са наставницом Зором код моје тетке Вере у Косјерићу (оне су се повремено виђале и дружиле, кад Зора дође у варош), обрадовале смо се једна другој као рођеном, и слатко испричале, и присећале се школских година у Сечој Реци. Усудила сам се да поред разних догодовштина, поменем и тај фатални лист. Гледала ме је преко наочара, искрено зачуђена. „Дете! Зар је могуће да си ти то тако драматично примила! Зашто то ниси тада рекла? Верујем да бих ти објаснила да поента није била ПРЕЦРТАТИ лист, већ је он требало да буде инспирација, основа за неки твој лист; да свако дете наслика свој сопствени јесењи лист...” Ја сам то и сама касније схватила, али је трн остао. Врло добро памтим потоње разговоре са мојом тетком која ми је препричавала Зорине речи и њену дубоку замишљеност: „Боже, Вера, шта се све крије у дечјим душама, а ми то не приметимо! И како је важно ослушкивати их, и разумети.“

Али оно што јесте прва асоцијација на тужну вест, и повод овом запису, јесте духовна лепота, умеће ручних радова, неговање традиције, које је наша Зора уносила у сваки бод прекрасних везова, у хеклане очице које су излазиле испод невештих али радозналих прстића њених ученица. Са колико племенитости је бојила не баш ведре дане сеоских девојчица! Кад Зора распростре журнале које дотад нисмо виделе, и пуно наручје разних платна за вез - шифоне, панаме, ланена платна свих могућих нијанси, пуну кутију разнобојних кокица за вез или за хеклање, па то је била незаборавна чаролија! Могле смо да бирамо шта бисмо радиле, чешће је она предлагала процењујући, ваљда, шта би којој пристајало, и најбоље ишло од руке. Онда би на цедуљу написала колико ће то коштати, и носиле смо кући „на одобрење“. Родитељи би потврдили и послали новац. Некад и не би, и то је било огромно разочарање. Ми смо добро знале, већина нас, шта значи немати, и да тај издатак за ђачки ручни рад може бити у неком тренутку на репу кућних приоритета. Наша добра Зора би прекомпоновала неку прихватљивију варијанту, или чак рекла, видевши нашу тугу и нелагоду, да новац можемо донети и касније, кад родитељи буду имали. И као круна нашег труда и накнада за избодене прсте, и сузе ако нам није ишло, долазила би изложба радова, на крају школске године, некад и током зимског распуста, кад су се одржавали родитељски састанци. Зора би прогласила најлепше радове, ми смо блистале, сви су уживали. Морам признати да је мене моја мати, моја лепа Миља везиља, златних руку и танане душе, прожете осећајем за склад и лепоту, већ била научила већини основних техника, и покрстице и пуни бод, и једноставно хеклање, али оне мустре које је Зора доносила, то је било нешто ново и другачије! Тако сам јој захвална за ту светлост и лепоту коју је унела у наше скромне животе.

Већина мојих радова је остала у моја два дома (што није никаква предност, напротив) код мајке и код оца, а ову комбиновану ситну покрстицу на фотографији, иструковану руком наставнице Зоре и извезену срцем једне шестакиње, на ливади код оваца, или испод петролејке, пронашла сам пре неколико година и чувам је као драгоцену успомену на моју сечоречку школу, на моје драге наставнице, последње чуварке најлепшег - ђачког доба. 

П.С. Нисам хтела да ово буде некролог, а ни аутобиографија о другима. Али, тако је испало: пишући о другима, и нехотице пишемо о себи. О своме погледу на њих, и њиховим погледима и утицају на нас саме; како смо их видели и како верујемо да су они нас гледали. А ко зна, можда је све много једноставније. На крају, живот поравна све дилеме, и стави у један глаголски облик: били су, били смо. Њима слава, а ми - ми смо још ту, као влати на ветру чекамо свој ред Као мој лист, онај један, сечоречки, за којим трагам и сада, правећи на десетине јесењих кадрова, закаснелих да било шта промене 



Коментари