Латила сам се пера са идејом да напишем есеј о Дивчибарама. Зато што их добро познајем и зато што сам била учесник пројекта ,,Студија изводљивости за нови туристички производ Дивчибаре’’.
А онда су нахрупила сећања, жива...
Моја сећања и моје импресије су само моје, есеј нека пише неко други.
Сежу до најранијег детињства. Прегршт догађаја које препричавају тета и мама док седимо у ситне сате приликом сваке посете тетке из Ивањице и које никако да запишем, иако, што рече лик у ,,Вратима раја'' - ,, Како време више пролази, сећам се све јасније и боље”. И увек се питам да ли се то ја сећам стварних догађаја или њихових сећања...
Пре свитања
Ту сам видела најзвезданије небо.
И мрак у подруму кафане ,,Видик’’ где се котрљам низ степенице док ме нана безуспешно хвата у ритму степеница.
И деда мој, а ја прва од нас седам унука.
Тестија са мотивом Дивчибара која свира када у њу сипаш воду и дуваш.
 |
| Нана, мама и ја, кафана ,,Видик'', Дивчибаре, 28.06.1964. |
,,Зелено, волим те зелено''... плишано зелено...
У срцу Маљена, тамо где цветају нарциси.
Тамо где су борови и брезе и Краљев сто и Црни врх и руке црне од смоле.
Видик, поглед у бескрај...
 |
| Мама, тата и ја у шетњи Дивчибарама |
Не, није то само Иван В. Лалић и није то само ,,митски пејзаж његовог детињства''.
To je мирис земље. Мирис јода. Мирис нарциса.
Мирис детињства.
 |
| Дивчибаре 1971. |
Школски дани, прва љубав моја једина.
На Дивчибаре се долазило и одлазило дању, ноћу, лети и зими, о празницима, чекале се Нове године.
Дочек Нове 1985. године у ,,Балканији'' уз ,,АБВ бенд'', са њима и браћа Маљоковићи, сећам се изашао је Бајагин албум ,,Са друге стране јастука'', свирали су Бајагине песме, то је ваљда период у коме сам осећала ритам дефинитивно.
Пре сумрака
Златно свитање, буђење живота, љубав и бол.
...Излазак сунца - наша деца!
Онда њихове љубави и пејзажи дивчибарски. Хербаријуми и споменари.
И ко више набере нарциса. И ко више воли зиму а ко лето. И радости у снегу и ко се пре попне на врх.
И све то што је после било.
Мој блуз.
Не идем на Дивчибаре често. Не могу да поднесем чежњу и носталгију, мирис земље, мирис јода, мирис нарциса.
,,Не чезнемо за одређеним местима, већ за осећањима која она у нама буде", Сигмунд Граф је вероватно у праву, али моја чежња превише је јака.
А живот тече, људи долазе и одлазе, столетни бор прича и даље своју причу о љубави...
,,Места која волимо постоје само по нама...
Места која волимо не можемо напустити'' (Иван В. Лалић)
Нема коментара:
Постави коментар
Овде можете оставити Ваш коментар: