#PlaninskePrice - Мој дивчибарски Blues


Латила сам се пера са идејом да напишем есеј о Дивчибарама. Зато што их добро познајем и зато што сам била учесник пројекта ,,Студија изводљивости за нови туристички производ Дивчибаре’’.

А онда су нахрупила сећања, жива...

Моја сећања и моје импресије су само моје, есеј нека пише неко други. 

Сежу до најранијег детињства. Прегршт догађаја које препричавају тета и мама док седимо у ситне сате приликом сваке посете тетке из Ивањице и које никако да запишем, иако, што рече лик у ,,Вратима раја'' - ,, Како време више пролази, сећам се све јасније и боље”. И увек се питам да ли се то ја сећам стварних догађаја или њихових сећања...


Пре свитања 

Ту сам видела најзвезданије небо.

И мрак у подруму кафане ,,Видик’’ где се котрљам низ степенице док ме нана безуспешно хвата у ритму степеница.

И деда мој, а ја прва од нас седам унука.

Тестија са мотивом Дивчибара која свира када у њу сипаш воду и дуваш.


Нана, мама и ја, кафана ,,Видик'', Дивчибаре, 28.06.1964.


,,Зелено, волим те зелено''... плишано зелено...

У срцу Маљена, тамо где цветају нарциси.

Тамо где су борови и брезе и Краљев сто и Црни врх и руке црне од смоле. 

Видик, поглед у бескрај...



Мама, тата и ја у шетњи Дивчибарама


Не, није то само Иван В. Лалић и није то само ,,митски пејзаж његовог детињства''. 

To je мирис земље. Мирис јода. Мирис нарциса.

Мирис детињства.



Дивчибаре 1971.




Школски дани, прва љубав моја једина.

На Дивчибаре се долазило и одлазило дању, ноћу, лети и зими, о празницима, чекале се Нове године.

Дочек Нове 1985. године у ,,Балканији'' уз ,,АБВ бенд'', са њима и браћа Маљоковићи, сећам се изашао је Бајагин албум ,,Са друге стране јастука'', свирали су Бајагине песме, то је ваљда период у коме сам осећала ритам дефинитивно.



Пре сумрака

Златно свитање, буђење живота, љубав и бол.

...Излазак сунца - наша деца!

Онда њихове љубави и пејзажи дивчибарски. Хербаријуми и споменари. 

И ко више набере нарциса. И ко више воли зиму а ко лето. И радости у снегу и ко се пре попне на врх.

И све то што је после било.

Мој блуз.

Не идем на Дивчибаре често.  Не могу да поднесем чежњу и носталгију, мирис земље, мирис јода, мирис нарциса.

,,Не чезнемо за одређеним местима, већ за осећањима која она у нама буде", Сигмунд Граф је вероватно у праву, али моја чежња превише је јака.

А живот тече, људи долазе и одлазе, столетни бор прича и даље своју причу о љубави...

,,Места која волимо постоје само по нама...
Места која волимо не можемо напустити'' (Иван В. Лалић)






Коментари