Чајанка у Косјерићу или како сачувати традиционалне вредности


Кључне речи: Међународни Дан жена, синдикати, каранфили, борба за равноправност полова, актуелни друштвени контекст, еманципација жена (хлеб и руже), Клара Цеткин...

Све је почело 8. марта 1908. године у Њујорку. Текстилне раднице, њих 15000, тражиле су, под слоганом ,,Хлеб и руже'' краће радно време и веће плате. А потом су уследили протести у скоро свим деловима света.

Међународни Дан жена, као симбол борбе за женска права, у различитим друштвеним контекстима и на разне начине, обележава се до данашњих дана.

Шта он суштински значи и да ли су жене и колико ближе циљу од самог почетка - питање је за социологе и силне организације које се у читавом свету баве овом проблематиком. 

Оно што је мени овог пута занимљиво јесу начини на које се Дан жена обележава и обичаји у разним крајевима света.

Па тако на овај дан у Италији и Русији мушкарци женама поклањају мимозе, у Пољској се организује марш феминисткиња, у Великој Британији слави се као државни празник, у Португалу и Румунији жене праве само своју женску забаву итд.

А у Косјерићу, одмах после Другог светског рата, из женског активизма - АФЖ (Антифашистички фронт жена) проистекла је ЧАЈАНКА, јединствена по свом трајању и још неким обележјима. 


ЧАЈАНКА,1965.

Разговарали смо о Чајанки са женама из Косјерића. Ево неких утисака:

Од када је дошла у Косјерић, тачније од 1957. године, госпођа Дана Грбић је редовно посећивала чајанке. У то време оне су се одржавале од 16 до 20 часова у старом Вујићевом ресторану (стари ,,Скрапеж'').Она нам је објаснила да је чајанке организовала секција жена при Социјалистичком савезу - Секција за друштвену активност и положај жена. ,,Председнице су се мењале, а за време госпође Лепе Јовановић се увео и рад у овој секцији жена. Оне су садиле бориће, купиле шљиве, брале трешње, садиле цвеће, уређивале просторе око фабрика, одазивале се на позиве и биле плаћене за то. И њихов рад је бивао награђен екскурзијама у иностранство. Ко је имао више радних акција, тај или није морао да плаћа пут или је пут био знатно јефтинији.''
Дана нам је рекла и то да се на чајанкама  пио чај и јеле се крофне. Тако је било дужи низ година. Спремани су рецитали, долазила су деца из школе, певао је хор који су чиниле чланице секције жена. Као обавезне гошће, мајке палих бораца су увек биле позване.

Учесници Програма за Чајанку 1973.


Олга Божић се сећа, још док је била дете, да се на чајанке одлазило што пре да би се заузело место. Између 15 и 16 сати дотеране госпође су пролазиле улицама града пут хотела Скрапеж.
Цео ресторан хотела ,,Скрапеж’’ са 300 места би био закупљен и увек је било пуно. Долазиле су жене из радних организација: ,,Град’’, ,,Елкок’’, ,,Универзал’’, ,,Повлен’’, чак су и из Пожеге долазиле жене. Највећи одзив жена је био из ,,Града’’, свих 48 је ишло на чајанку.

Интересантно је да је чајанка била само за жене, мушкарцима није био дозвољен улаз. Временом, приступ су имали председници синдиката, а при крају прославе и директори.

Госпођа Олга Панић каже да су чајанке биле обавезне, прилика да се све госпође покажу, а ако се случајно деси да се нека не појави, колико сутрадан је морало да се испита шта ју је спречило.
У време почетка организовања чајанки нису постојала средства јавног оглашавања, па се ишло од куће до куће и на тај начин се сазнавало о датуму одржавања овог обавезног дружења.
У једном временском периоду и политичка опредељеност је утицала на одзив жена на чајанкама.
Олга издваја догађај где је, из жеље да сви присуствују чајанци и да сви буду једнаки, убедила две госпође, којима су чланови породице погинули као четници, да пођу са њом и гарантовала им добар провод.


шездесете

Још једна од редовних гошћи  је и увек расположена госпођа Мица Тодоровић, која се са осмехом сећа да су се својевемено, као део програма на чајанкама, поред хора и рецитала, правила старинска јела, па су награде добијали они који погоде назив.Ко чува свекрвину слику у новчанику, ко најлепше пева, избор за госпођу са највише лета иза себе, све су то занимљивости којих се Мица радо сећа.

 Мода шездесетих за Чајанку


Након деведесетих накратко је прекинута традиција, негде се изгубио тај женски активизам, као, уосталом, и неке друге добре ствари, да би негде од 2001. Туристичка организација општине Косјерић преузела на себе улогу обновитеља и организатора ове женске забаве.


2001.


У свеопштој поплави и хиперпродукцији кич забава било је битно задржати квалитет, сачувати традиционални садржај (почетак забаве у поподневним сатима уз чај и програм деце из школе намењен мајкама и бакама и женама уопште, занимљиве игре и награде) и покушати оплеменити са још неким културним садржајима: поетски тренутак, драмски одломак и сл.


2002.


Ове године - изузетна част и задовољство нам је припала да је баш на овај дан пре 110 година, у Косјерићу, рођена сликарка Лиза Марић Крижанић. Потрудићемо се да то буде централна тема Чајанке, поменућемо у својим програмима и друге знамените жене из непосредне околине и на тај начин, надамо се, допринети да ЖЕНА буде у средишту пажње или, можда, нашег малог универзума?

Надамо се такође да ћемо тако повећати атрактивност дестинације и угостити добар број жена из других градова.

Оно што изазива полемику јесте врста музике за овај хепенинг, као најбитнији сегмент сваке забаве. Свесна чињенице да ,,елитистички укус'' не сме бити доминантан нити се наметати као концепт, сматрам да ипак, у једној потпуној деградацији вредности, треба наћи меру и покушати задржати ниво и квалитет и тиме допринети да културна сцена једног малог места не буде на нули.

Верујем да би неки бенд типа ,,музика за свадбе, забаве и разне прославе'' привукао више посетилаца, али исто тако ниједног тренутка немам дилему да то подилажење популистичком укусу не води у добром правцу. Како сама ТО Косјерић (на чијем је челу моја маленкост) финансира догађај и то од продатих улазница по сасвим пристојној цени и мањих донација у виду поклона и награда за посетиоце, то је битан фактор који одређује избор музике. И ту долазимо до апсурда: што горе - то боље или што неквалитеније - то скупље! 

Закључак: поверење (годинама уназад) указујемо бенду који свира сваку песму од почетка до краја, сваки инструмент се чује, ритам машина не пробија мозак а репертоар обухвата све жанрове укључујући и пристојне народњаке, ко разуме - зна о чему причам. И увек постоји могућност да отворите своје музичке видике и послушате нешто што је живо, што није турбо и нарочито што је ритам уз који је могуће и играти! Јер, заиста су ретки локали и прилике где се може чути и музика која није ултра кич.

То је мали допринос у одбрани Косјерића који волимо.

У то име, једна дивна песма:


Коментари