Свештеник са виолином

Разговор са Богданом Поповићем, потомком Луке Јаковљевића, једног од првих досељеника у ове крајеве, и кнеза Алексе Поповића

 

Српски богослови испред кадестонског теолошког колеџа 1918.
Аутор фотографије James Soame.
Драгољуб Поповић стоји у трећем реду сасвим десно.

Кнез Мишкин у ,,Идиоту'' Достојевског каже: ,,Ко нема тла испод себе, тај ни Бога нема. (...) Ко се одриче сопствене земље, тај се и Бога одриче.''

Духовност. Херојство. Господство предака са шмеком светских путника. Жеђ за образовањем. Супротности које надилази интелект. О томе и још понечему разговарамо са господином Богданом Поповићем  у топлом дому који одише неодољивим шармом српског грађанског друштва из различитих епоха током два века колико је прошло од кад су овде дошли његови преци. Богданова супруга Јасна нам сервира кафу, праву српску, у шољицама од финог порцелана у трпезарији препуној породичних фотографија и разних других предмета из породичне заоставштине фамилије Поповић.

Да ли бисте нам испричали причу о свом пореклу?

Богдан: Син мој Лука зна осам својих предака од момента кад су се доселили овде. Доселио се Лука, иза њега је био Павле, иза Павла Атанасије, иза Атанасија Јован, иза Јована Лазар, иза Лазара Драгољуб, онда Зоран, па моја маленкост Богдан и мој син Лука, тако да, ето, знамо историјат породице од момента кад су се из Никшићке Жупе, из села Косијер, доселили овде. Мој прадеда Лазар који је зидао ову кућу оставио је запис о историји породице, оно што се преносило са колена на колено. Он је записао у једној свесци ко и како су дошли. Они су уствари кренули ка Војводини и онда су се зауставили на Буковима, ту су срели неког Турчина који је рекао да тамо где су кренули не ваља вода, мислим да је куга већ почела, и пошто је он рекао да продаје имање - купили су од њега то имање. Е после те прве генерације овде је била епидемија куге и замро је цео овај крај. Подаци о томе налазе се у књизи ,,Стара црква у Субјелу'', коришћен је и тај прадедин запис. Такође у Историјском архиву Београда постоји неколико чланака о томе, јер се сматра да је то једна од ретких породица у Србији која толико уназад зна своје порекло.

Дакле, куга, помрли су скоро сви, остао је жив само један син Луке који је био сточар, он је преко лета стоку на Руднику држао, и онда се вратио овде. Били су свештеници у свакој генерацији, моја генерација је прекинула традицију. И стриц није био свештеник, био је професор на Богословском факултету, Владан Поповић, уредник ,,Теолошких погледа'', докторирао у Америци, био је стипендиста Светског савеза цркава. Он је завршио филозофију и докторирао негде око 1955. кад се ретко добијао излаз из земље, није имао деце. У претходној генерацији  моји деда и баба су имали петоро деце, једна ћерка је рано умрла, одмах после рата, она је била студент Академије примењених уметности, сачуване су неке њене слике. Један стриц је мобилисан овде 1944, погинуо је негде у Босни, не зна се где, једна тетка је била професор историје у Ужичкој гимназији, а мој отац је живео у Београду, био је директор првог Меркатора.

Дедин брат Миодраг је био јако интересантна личност, он је завршио права у Хајделбергу, одлично говорио немачки, имао адвокатску канцеларију у Београду, али је за време Првог светског рата био интендант, радио је на набавци оружја у Швајцарској. Тамо је имао велику љубав, шведску грофицу, има доста његових фотографија... Разгледамо фотографије, видимо да је имао богат друштвени живот, прави господин у белим панталонама, у аутомобилу...Он је, нажалост, трагично завршио, 1943. овде у кућу је дошла специјална казнена експедиција немачка и одвели су га и стрељали у Јајинцима. Разлог је био његова припадност ,,Црној руци'', српској патриотској организацији, а Немци су имали спискове свих припадника и дошли су по њега, можете мислити у оно време ни пута ни ничега, али су тачно знали. Мој деда се дуго надао да је ипак можда преживео и можда се докопао неке Америке или тако нешто. Оно што је интересантно за тог чика Мишу (тако су га овде сви звали) је романса са том шведском грофицом која није реализована браком јер је њена мајка сматрала да потомак Кнеза Алексе није достојан руке једне шведске грофице. После рата овде је дошло писмо, вероватно пет - шест месеци проверавано, адресовано на Миодрага Поповића; дали су га деди, писмо је написала управо та дама која пише да разлог који је стајао на путу њиховој срећи више не постоји, умрла је њена мајка и сад се пита шта је са њим пошто је рат био...И мој деда јој је одговорио, понадао се да ће она моћи у Женеви у Црвеном крсту да провери спискове стрељаних, тако је почела преписка; она нажалост није нашла ништа, једног дана је дошло писмо од једне адвокатске канцеларије из Женеве у коме се каже да је једна од њених последњих жеља да обавесте породицу Поповић у Субјелу да је она умрла. Тако једна филмска прича...Иначе, чика Миша је становао у Јовановој улици преко пута Калимегдана, био је боем, дружио се у Скадарлији са познатим глумцима и писцима тог доба.

За разлику од њега мој деда (Драгољуб – Драги Поповић) био је много мирнији. Он је био свештеник, али је регрутован као и сви у Богословији као болничар, и тако је прешао преко Албаније; кад је дошао у Солун, знате да су ђаци углавном одлазили у Француску која је примила доста ђака, међутим био је један енглески брод и њему је запало да оде у Енглеску. На Оксфорду је завршио теологију и вратио се у Србију сматрајући да треба да врати дуг својој земљи, вратио се као један од најобразованијих људи у цркви у то време, дошао је у Косјерић и био свештеник цео свој радни век, прадеда је направио кућу у Косјерићу, преко пута спортске хале сада. И у ту кућу је за време рата 1943. бугарска казнена експедиција дошла и нису запалили кућу али су је потпуно опљачкали, све што је било, чак су и породичне фотографије однели. После 1945. дошло друго узимање и, ево, још увек нити нам ко то враћа а зна се да је општина власник највећег дела имовине која је одузета.

Јасна: Интересантно за деду је да кажеш да је он био и професор музике у школи. Свештеник који је завршио виолину – вероватно јединствен пример у Србији.

Богдан: Био је благородан човек и сви су га волели. Бака исто, она је дванаест година пре њега умрла, била пре рата председница Кола српских сестара; гледајући тако неке папире просто је невероватно колико је друштвени живот био развијен у малом Косјерићу. Деда је водио женски хор у Косјерићу, има његова слика када је са хором наступао на Коларчевом народном универзитету у Београду, поводом неког 8. марта. И онда је хор отпевао Интернационалу, то је било и у новинама, у Политици, каже  - изашао свештеник који је дириговао Интернационалом!

Свештеник Драгољуб - Драги Поповић диригује хором 

Јасна показује позивницу на венчање деде и бабе. ,,У име Бога венчаће се у Косјерићкој цркви студент теологије ...октобар 1919. Бака је, опет, из познате породице Захарић из Кремана. Мој чукунчукундеда по баби - прота Захарије Захарић је записао Креманско пророчанство. Полазак у сретање девојци у 6 сати ујутру. Ручак и игранка у Косјерићу.''

Српски богослови испред кадестонског теолошког колеџа 1918.
Аутор фотографије Јames Soame

Јасна: Па и Ракулина прича је занимљива.

Богдан: Знате како је било – у богатим кућама су увек примали некога из сиромашних, девојку нпр, па је спреме за удају. Овде је био момак који је помагао у кући, његово име је Радосав Бошковић. То је опет невероватна српска прича. Он је мобилисан да служи војску неке 1911. године. Таман кад је требао да изађе из војске избио је Први балкански рат, па је остао у војсци, онда опет није стигао да изађе јер је избио Други балкански рат, па је остао у војсци, па опет није стигао да изађе – избио је Први светски рат, па је он прешао преко Албаније...Иначе је био коњоводац, ако сте читали ,,Време смрти'' од Добрице Ћосића па тамо кад пише где војска треба да се укрцава на бродове у Драчу и када задужују коњоводце да побију две три хиљаде коња, тај Радосав је био један од тих људи. Замислите некога коме је коњ био најбољи пријатељ да сад мора да га убије, то је баш онако страшна прича. Кад се рат завршио и кад је он коначно демобилисан после једно девет година у војсци, вратио се овде и до краја свог живота ту и остао. Сахрањен је на субјелском гробљу, подигли смо му и споменик, а овде у малој кући има једна мала војничка соба у којој је он живео и Јасна и ја смо је уредили да буде меморијлана војничка соба.

Да се вратимо на онога ко је оставио Летопис, то је Ваш прадеда, Лазар Поповић?

Прадеда и прабаба су имали десеторо деце што за оно време није било ништа неуобичајено. И Јаснина баба и деда су имали десеторо деце. Звучи невероватно али ја сам их чак шесторо упамтио. Двоје њих су као мали помрли. Једна моја баба - тетка је највећи део свог живота провела овде у Субјелу у кући. Она је била удата у Свилајнац за неког богатог трговца који је врло рано умро и онда се вратила овде. Друга баба - тетка је била удата у Београду исто за неког трговца из Ужица. И тако.

Оно што је интересантно јесте да је прадеда Лазар који је створио највише тог имања био врло напредан човек за оно време, свештеник је био, сахрањен у порти цркве у Субјелу. Имамо пуно часописа из тог времена као нпр ,,Задругар'', био је један од оснивача Задружног савеза у овом крају и веома широких видика. Сва деца су школована, ето тај један деда - стриц, као што рекох, завршио права у Хајделбергу, други деда - стриц био је директор Београдског трамваја, дакле био инжењер пре Другог светског рата, све то захваљујући прадеди Лазару који је био модерних погледа а имали су и могућности – велико имање.

Ова кућа је у појединим временским периодима била готово празна а у појединим препуна. И сада, ево, ми долазимо али нико не живи стално. Када је избио Други светски рат онда су сви који су живели у Београду - дедина браћа, сестре, сви су дошли овде, јер кућа је заиста била стожер, сви су се овде враћали, то је неки дух који је мој прадеда направио. Очигледно је био веома јака личност, имао харизму. На крају ево нас овде - Јасна и ја, и наша деца.

Споменик Лазару Поповићу, субјелском пароху

Шта сте Ви по професији?

Правник. Цео живот радио сам у авијацији, 40 година, најпре у ЈАТ-у, па у ЈАТ Airways-у па на крају у Air Serbia. Пре три месеца сам отишао у пензију, специјалност су ми били комерцијални уговори у ваздушном саобраћају и међудржавни споразуми у ваздушниом саобраћају. Кад сам био у земљи онда сам радио тај део, а често сам био као експерт у делегацијама за израду међудржавних споразума у ваздушном саобраћају. Због мог посла у два наврата смо били у Аустралији, од почетка 1988. до краја 1994. и од тога смо годину дана живели у Мелбурну где сам радио у представништву ЈАТ, а потом 6 година у Перту. Други пут: од краја 2001. па до краја 2008. био сам регионални директор ЈАТ Airways-a за Аустралију и Нови Зеланд у Сиднеју.

Јасна је своју каријеру високог банкарског чиновника, била је извршни директор у банци, прекидала у периодима кад смо одлазили у Аустралију. У Перту нам се син Лука родио (који има исто име као и први Лука који је дошао овде), он има 24 године, новинар је и ради за једну америчку ПР фирму у Београду, он је почео студије у Сиднеју да би у Београду завршио политичке науке. Ћерка има 27 година, тренутно живи у Генту у Белгији, где завршава докторат; у Сиднеју где смо живели завршила је генетику у 21. години, веома је амбициозна, и радила тамо пар година на IVF, вештачкo оплођење и такве ствари. Дакле, потпуно су различити – она је у природним а он у друштвеним наукама.

Сви, дакле, професионално испуњени?

Да, може се рећи. Супруга и ја смо некако у исто време отишли у пензију и таман је у то време и син почео да ради.

Дивно. Изгледате млади за пензију.

Богдан: Па нисмо Бога ми, све услове смо испунили. Смех.

Јасна је исто, она неће да каже, из чувене породице Чупић из Црне Горе, њен стриц је др Вукан Чупић по коме је Институт за мајку и дете добио име. Исто нека необична прича везана за Јужну Америку. Њен деда живео је тамо као политичка избеглица јер је био противник краља Николе, био је србофил и за уједињење па се тамо тих десеторо деце израђало, по Јужној Америци, и деда се после вратио пред Други светски рат, купио кулу турску на Косову и, наравно, чим је избио рат балисти су га убили. Али то је нека друга прича.

А где сте се вас двоје упознали?

Богдан: Ми смо се упознали у Београду, Јасна је исто правник али нисмо се знали са факултета него касније. Ето, захваљујући том мом послу обишли смо буквално цео свет. И то је велико богатство. Поред Аустралије обишли смо целу Азију, Јужну Америку, Америку итд.

Да ли сте осећали носталгију према Србији и кући?

Не, потпуно је другачије када одете негде као исељеник него када одете везано за неки рок због посла, тако да не. Друго, пошто сам ја радио у авијацији, бар четири пута годишње сам долазио из Аустралије у Београд на састанке. Скоро сам нешто бројао и отприлике једно 60 пута путовао између Аустралије и Србије, 60 дана у једном правцу и 60 дана у другом правцу, значи 120 дана или 4 месеца сам провео у авиону између Аустралије и Србије. И због других послова много сам путовао.

Узбудљив живот и сигурна сам да га не бисте мењали?

Јесте, и испало је да сам наследио моје претке који су живели по белом свету. Имао сам срећу да сам се запослио као правник баш у авијацији, могло се десити да радим и у општини или тако негде. И захваљујући томе што је традиција у породици и у кући била да се уче језици, то ми је много помогло кад сам почео да радим у ЈАТ-у, комбинација права и знања језика је у то време много значила. То је, ето, уз стицај околности, нешто што је одредило пут и наравно да сам пресрећан због тога. Захваљујући томе су и деца проширила погледе...И, ево, мало помало и онда смо се вратили и уживамо сад овде у Субјелу, по цео дан смо напољу, јутрос смо скупљали лишће, косимо, ови прелепи дани, сиђемо у Косјерић да нешто купимо у ону маглу а овде сунце од рано ујутру...

Имате најлепше име на свету  И кажем зашто, и мој син се зове Богдан, нек ми се не замери

Деда Драги је мени дао име и то тако што је послао телеграм мојим родитељима у Београд кад сам се ја родио: ,,Честитам вам сина Богдана'' и тако сам ја добио име. А иначе, мене је крстио прота Смиљанић са Златибора пошто су били у кумству. И он је тако једна необична прича. Ја сам, ако ништа друго, ето, успео да мој кум, нажалост покојни, умро је прошле године, Љуба (Љубомир) Ненадовић, директан потомак проте Матеје Ненадовића, кад се други пут женио ја сам га довео и венчао се овде у Косјерићу. У општини косјерској за један 1. мај, мој отац који је познавао људе у матичној служби позвао их је и питао да ли би дошли да обаве једно венчање. Ето, дакле, венчао сам директног потомка Ненадовића у Косјерићу! Онда смо отишли на Варду у кафану код Бана да то прославимо.

Деда је до пензионисања живео у Косјерићу а после у Субјелу. Ја сам као дете долазио и одлазио у цркву и уживао да се сакријем и гледам кад су нека венчања и тако, али била је то стара црква, касније је изграђена нова.

Много је прича, скоро сваки од тих мојих предака има причу буквално да снимите филм. Али се највише помиње тај чика Миша као јако харизматичан лик иако га се нико више не сећа. Он је, иначе, за време Првог светског рата био коњички официр и једно време ађутант принца Ђорђа Карађорђевића.

Иначе, моји су Карађорђевићевци и душом и срцем па сам и ја то и монархиста сам убеђени и надам се да ће једног дана Србија поново постати краљевина јер нам треба такав неко ко ће помирити Србију у којој ће поделе, нажалост, још дуго трајати. И, нажалост, престолонаследника сви доживљавају кроз призму тога што не зна српски, није он крив што је морао да се роди ван земље; он је иначе изузетно паметан и образован човек и кад би га слушали на енглеском како говори а ја сам био у прилици и у Америци и у Аустралији, кад су скупили огромну помоћ  - принцезина Фондација и тако то... Тако, ето, сви су били тог опредељења, мада је овај чика Миша имао проблема – суђено му у Солунском процесу зато што је припадао ,,Црној руци''...Зато нам треба та личност, не може то бити ни председник ни премијер, треба да будемно поносни, изнедрили смо ако ништа друго а оно две аутохтоне династије из народа.

Хвала вам много на овом разговору.

Ову страницу отимали смо једног златног новембарског јутра у Субјелу негде између потребе да сведочимо и мере доброг укуса уз поштовање одмерености наших домаћина којима публицитет није потребан.

А како после овог разговора не проћи са живим интересовањем и осећањима кроз два века српске историје и не зауставити се на важним раскрсницама и истргнутим минијатурама одшкринувши прозор ка...недокучивом!?

Извод из документа испод

Српски богослови у Великој Британији: Кадестонски 

теолошки колеџ 1917–1919 – прилози и допуне Ι :

http://www.bfspc.bg.ac.rs/prilozi/stXXv/STuXXv14.pdf

Синђелија за субјелску парохију свештенику Луки Јаковљевићу 1768.

Синђелија којом се свештенику Лазару Поповићу додељује
 једна од парохија субјелске цркве 1887.

Сретен Марић - ,,Европејац из Субјела''

,,...Ако у прози нема поезије, како рече мој професор Сретен Марић, она не вреди ништа. Свет уметности је ,,птоломејски свет'', насупрот свету науке који је ,,коперникански''.''

                                                                                                                                                                                                                                           Слободан Тишма

Сретен Марић

(Косјерић, 5. март 1903 - околина Тура, 26. септембар 1992)

Eсејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској; рођен је 1903. године у Субјелу (општина Косјерић), али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади. Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету. Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности.

Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира ("Општу лингвистику") и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).

Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.

Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије

Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.

Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.

Дела:

„Огледи 1“

„Гласници апокалипсе“, записи и есеји

„Протејска свест критике“

„Раскршћа“, књига есеја;

„Пропланци есеја“

„Огледи 2“

Милуника Митровић, есеј о Сретену Марићу:  

Уз РАСКРШЋА Сретена Марића

Да име и дело професора Сретена Марића, нашег водећег књижевног ствараоца и мислиоца, једног од најбољих зналаца европске културе у протеклом веку, заслужује свако уважавање и нова проучавања, показује и часопис Књижевно-филозофски годишњак Сретена Марића Раскршћа, који је 2003. године покренула група његових пријатеља и поштоваоца. Добро опремљен и више него сврсисходно конципиран, годишњак броји осам свезака, који представља нашој савременој културној јавности свестраније личност и дело Сретена Марића.

Истовремено, основана је и књижевна Награда за есеј ,,Сретен Марић'', коју сваке друге године наизменично, на дан његовог рођења додељује Матица Српска из Новог Сада и Општина Косјерић, а сваке године организују научни скупови посвећени промишљању значајних Марићевих књижевно-филозофских тема. Такође, у међувремену је остварен ванредно значајан издавачки подухват Службеног гласника на челу са Слободаном Гавриловићем, који напоредо са уређивањем овог часописа покреће и специјалну едицију Раскршћа у којој је објављен целокупни опус Марићевих есеја у више књига. Овим је Сретен Марић у новом руху,  пуном сјају стила и бритког ума представљен књижевним сладокусцима, текућој стручној и читалачкој јавности. 

Уз богату документарну и биобиблиографску грађу часопис Раскршћа из броја у број значајно употпуњује комплексну слику о његовој личности, времену у коме је живео и стварао, бројним прилозима тумачења његовог дела из нових углова. Захваљујући свему томе, у наше дане вратио се на велика врата, неправедно и помало већ запостављени професор Сретен Марић. Читајући његове есеје, и бројне до сада непревазиђене огледе о врхунским остварењима људске фантазије и ума светских писаца, пратимо са узбуђењем разматрања и о суштинским питањима људског стваралаштва па и егзистенције уопште. Пред пажљивим читаоцем из ових текстова изнова оживљавају непролазне поруке несвакидашње луцидног мислиоца и учитеља, које подстичу вазда на нове-старе дијалоге. А Сретен Марић, упамћен је од својих савременика и студената, као човек дијалога, и ненадмашни мајстор осмишљених разговора који увек иду за духом неуморног тражења вечних истина у релативностима свега пролазног. Његова се мисао суверено и наизглед лако креће кроз широку лепезу и замршена раскршћа књижевних, филозофских, естетских и многих културолошких тема. Дискретно али сугестивно, Марић поучава о људској суштини и нужди духовног славља, које налази смисао радости и муке човековог живота баченог сред туге судбине и ефемерне лепоте света. Јер свако наше „знање је увек сред тмине незнања, истина окружена тајанствима“, како казује у антологијском тексту Пропланци есеја, који отвара 4. број Раскршћа. Нипошто случајно, видимо да готово сваки број часописа почиње неким од сличних, врхунских есеја који врве од мудрих, сентенциозно згуснутих мисли у реченицама, које су игриве попут слободних „духовних вежби“. Оне се особито памте јер на најлепши начин потврђују чистоту језика и „говор срца“ њиховог аутора.  

Ваља поменути, да управо овај есеј расправља највише о есеју самом као књижевном жанру, за који је сматрао да је „адекватно средство израза данашњег човека“. А данас смо сведоци колико је Марић у томе био у праву, па и видовит. Текст под називом „Пропланци есеја“, је својевремено, још далеке 1979. упутио је уреднику Дела, Јовици Аћину, поводом штампања књиге која ће се под истим насловом појавити, и обзнанити књижевној јавности Сретена Марића као „српског Монтења“. Другим речима, био је то замашан списатељски досег - врх српског есеја – како бележи актуелна критика. А сам Марић себе је видео као „типичног есејисту“, елегантно остављајући другима да уоче његову стилску и мисаону бравурозност, оригиналност личног печата, јер  „стил казује есејисту“ с правом је инсистирао, додајући да „казује и истину о стварима без трунке фикције“. Читавог свог живота усавршавао је свој есејистички дар и страсни порив за писањем и знањем, идући до пропланка духа преко пипавих животних стаза и раскршћа, баш као што се некада пробијао кроз густе и тајновите шуме роднога краја. Све то, искуствено проживљено и проучено, е да би се као награда указивала понекад неслућена лепота видика „светлих и далеких“ тријумфа духовног живота. И зато не чуди, што Марићеви есеји и данас могу бити користан пример, подсетник и упутник писцима и читаоцима, откриће особито за оне који тек почињу и једно и друго. Једна марићевски узбудљива мисаона расправа, увек делује освежавајуће као „чиста као вода“ попут оне хладне изворске у осунчаном Субјелу. А ње се он са незаборавним ужитком у свом детињству напио и нагледао, наслушао њеног опојног жубора… И понајвише, упио музику речи и реченица, као ону матерњу мелодију језика „најплеменитије људске тековине“. Та раскошна лепота народног језика ће остати заувек извориште и тајна мантра његовог бриљантног стила којим је писао и дисао, мада је такође изврсно говорио, читао и писао на француском као и другим светским језицима. Више него икада, данас би било делотворно усмерити озбиљније интересовање наставника српског језика ка проучавању и обради  бар неких Марићевих текстова, а нарочито делове из есеја О језику и језикословљу данас (објављен на почетку 6. броја „Раскршћа“, прочитан својевремено у приступној беседи када је изабран за члана САНУ Војводине). Запажања су тако прецизна и актуелна, као да су малочас написана. Овом пригодом, почастимо се само једним краћим одломком: Брбљати је лако; речи навиру на буљуке, разговору краја нема. Али када ваља рећи нешто битно, често вам се чини да речи за то нема, па сте срећни кад је најзад у магновењу сусретнете. А када се то деси, а то се, видећемо, каткад и дешава да цело друштво око вас забрбља, а песник остане сам као „Рајко на Сријему“ (из народне епске песме), ситуација му може постати трагична.

Додуше, Сретен се у својим филозофско-књижевним огледима и расправама позивао на велику традицију светске књижевности, чији је најизврснији зналац и одлични преводилац био, увек наглашавајући: писац не би смео да замућује воду и „навлачи завесу преко света“, ни преко нас, читалаца. А његови, Марићеви списи, зато јесу драгоцени - мала ноћна библиотека која открива завесу, и светли. Позивајући нас у тами за саговорника, приправна за уман, поезијом надахнут, духовно отрежњујући разговор у рангу духовне гозбе, какве у нашем „врлом“ добу бивају све блеђе и ређе. И насушно недостају.

Многе странице Раскршћа, поред текстова из Марићевих књига, преписке, интервјуа и других записа, донеле су и занимљиве  детаље, који из мање познатих и неочекиваних углова пластично и комплетније оживљавају једну такву ренесансну личност и необичан живот.

Рецимо, на преко 130 страница, од 4. броја пратимо наставак из претходног, информацију о стручно сређеној документарној грађи Библиотеке Матице српске: Инвентарни попис књига донације Никол и Сретена Марића. Приређивач, Драгица Мијовић, обавештава да Марићева библиотека садржи око 13 000 наслова специјално опремљених књига и свески периодике, до тада инвентарисаних око 10 000 библиотечких јединица. Оно што посебно одликује овај легат је опажање да преовлађују публикације на страним језицима, а највише на француском језику, затим на немачком, енглеском, српском и руском. Госпођа Никол, због успомене на свога обожаваног супруга, још увек задржава један број књига у своме стану (у Паризу и Новом Саду), мада списак књига са прецизним каталошким описом који се овде обзнањује, свакако даје прилику широј публици да оцени вредност и сву ексклузивност овако вредног поклона. На тај начин, сазнајемо  не само о насловима и ауторима књига, већ јасније и један поуздано рафинирани укус, духовни распон и профил самог донатора.

Поменућемо још један аутентичан прилог који употпуњује мање познати део  биографије Сретена Марића: Дневник у избеглиштву (Лион, јануар – март 1916) Косаре Дивац. Рукопис се од недавно налази у поседу Историјског архива у Ужицу, коме је предат уз другу архивску заоставштину угледног ужичког професора Благоја Живковића, а приређивач је Драгица Матић. Сазнајемо да је Косара Раковић-Дивац била млађа сестра Јелене Раковић-Марић, мајке Сретена Марића. Она је заједно са својим дванаестогодишњим сестрићем прешла 1915. године тежак и дуг пут преко Албаније, а по доласку у Лион је под утиском бурних доживљаја почела да води дневник. Заправо, исповест у виду писама (не)упућених сестри Јелени у Србију. На корици старе бележнице од  59 листова пише „Ср. Марић“, а на њеној последњој страници још је очувана ђачка фотографија Сретена Марића (пренета у часопису на стр. 173). Читаоцима ови искрени дневнички записи о данима Великог рата, пуним нежне бриге за драгог јој сестрића Срету, биће из више разлога занимљиви гледано историографски. Али и из перспективе ширег контекста Сретеновог завичаја, пре свега као потресно сведочење  о његовим ђачким годинама живота и боравка у Француској, где ће и наредних деценија боравити најдуже, провести своје најлепше и најплодотворније године.  

У Сретену Марићу имали смо ствараоца европског кова, широког образовања и богатог искуства културе. Тај наш „Европејац из Субјела“, ипак никада није заборавио да свуда и свагда истакне српског сељака, његов језик, лепорекост, бистрину. Његов биограф и дугогодишњи  пријатељ Радован Поповић, као и многи други угледни земљаци који га се сећају и данас, сведоче како је у Паризу увек радо величао Субјел, као какво рајско митско место. А о Паризу у Субјелу није ништа говорио, потврђују његови преостали сродници и сељани, чувајући с поносом успомене на његове боравке у родној кући, које су с годинама бивале све чешће. Био је то знак његове дубоке емотивне везаности за завичајни Субјел, Косјерић и Златибор, али и брига због проницљивог сагледавања живота и невеселог стања српског села. 

Ма и овлаш, прелиставајући укупно близу замашних 2000 страница свезака Раскршћа, од првог броја па до последњег који је изашао 2011. године, стичемо целовитији увид у Марићев несумњиво значајан допринос новијој српској књижевности и промишљању културе. То су нам издашно омогућили приљежни сарадници часописа, у добром делу Марићеви пријатељи, угледни књижевни ствараоци, зналци струке и науке, како они његови савременици, тако и они припадници млађе генерације.

Верујемо, да листајући Раскршћа сваки духовни радозналац и убудуће може пронаћи за себе многа златна зрнца, и надасве задивљујућу марићевску оригиналност. И поруку да наспрам васколике пролазности, ипак стоји нада  - у дух човеков као непролазну меру свих ствари. А у Сретену Марићу, ето се нашла срећно сједињена ерска мудрост и европска ученост, изворност и ерудиција - у некој тачној мери, каква није уобичајена код наших људи. То потврђује дело које је оставио нама, и овом језику, данас и убудуће…

На крају крајева, шта је човек ако не реч; каква му је реч коју даје и прима, такав је он – Сретен Марић. У својим и нашим свагдашњим распетостима - раскршћима. И да се послужимо и једним надахнутим словом о раскршћима из пера Мира Вуксановића, великог заслужника и прегаоца на очувању Марићевог завештања: „Нема, кажу, подеснијег места за ћутање и промишљање.“ А да их има, тих чаровитих места негде другде, можда не би Раскршћа ни бивало. 

Сретен Марић: Изабрани цитати:

• Свака мисао ниче из непрекидног дијалога људи с људима, људи с књигама...

• Крстарио сам свуда, читао док ме очи не заболе, на ливади, под старим храстом. Не знам има ли лепшег краја на свету, а и краја где се боље једе и говори! Ако је језик огледало културе, ако се без речи не мисли, наши дедови били су културнији од нас. Имали су богатији језик…

• Није смрт најгора, а живот без смрти је незамислив, губи сваку чар. Најгора је краткоћа живота…Довољно је кад се пробудим и устанем, да видим како сунце сја, и да се озарим…

• То лутање есејисте ме подсећа на лутања моје младости у родном крају, док природа још није била „модернизована“ док су шуме биле шуме а не шикаре, ливаде ливаде а не терени за викендице, на моја лутања пешке, на коњу, око Субјела, Дивчибара, по Јеловој гори, Златибору. Прво би се ходало кроз густе столетне шуме, без сунца; онда би се стали најављивати пропланци; а што бих се више пењао , шуме би ређале, ливаде се шириле, светлости би било све више. А на видику би се још увек оцртавао мрак Торника, црн, непробојан, у ореолу ливада. Иза њега, у даљини, беспућа Тариних прашума. Шта да вам причам. Ливаде и пропланци су освешћења есејисте, Торник и Тара су тмине метафизичких питања. Њима блуде философи, теолози и мистици. И есејиста у њих по каткад завири, но добро пазећи да се не изгуби. Он нема ни буктињу унутрашњег обасјања мистика, ни путоказе божјег откровења теолога, а ни ону црвену нит испредену од тајанствених, скоро магијских речи, овда-онда и мађионичарских, која философу већ вековима омогућује да и затворених очију свуда прође и дому се врати. А пут му је, мада вртоглавим висинама омеђен, ипак диван, светлост све чистија, а и радост. Што је више шуме но ливада, што је и на самој ливади по који таман бор, не смета. Видици су светли и далеки; то су ти тријумфи духовног живота, које чак ни мрачњак као што је Шопенхауер није могао порицати.

                                                                                                  (Из есеја „Пропланци есеја“)   

• Другачије гледа онај који је уобличио своју визију света на асфалту, но онај чији су први утисци са сеоских стаза и ливада. Другачије види своју земљу дете из аутомобила, но онај који јеу је обишао пешке, на коњу или у поштанским кочијама. Мени је, детету, Србија изгледала огромна.

• Сви некњижевни послови воде књижевном. Мислим на оног ко је за то предодређенили, барем, одређен. И у исто време одвраћају од њега. Без животног искуства нема се шта ни рећи. А опет, то животно искуство односи много драгоценог времена. Стваралац је увек рашчеречен!

• Човек је, веле, прошлост која се у садашњости пројицира у будућност. Хтели ми или не хтели, у нама је некаква традиција. Нико није с неба пао. Она је терет „мртвих генерација“ кад је обамро дух генерације која је носи. Традиција није сама по себи ни позитивна ни негативна. Она јесте, она је ми, то јест оно на чему израђујемо будућност. Питање је како се у ту будућност пројицирамо. То јест што је више традиције у нама, то је више материје за изградњу новог и другачијег.

• Све уметности говоре, разним језицима, исту ствар: човека.

                                      (одломци из разговора Милоша Јевтића са Сретеном Марићем, у Новом Саду, 30. априла 1977.)

Сретен са унукама Ратомира Марића у Субјелу

Чланак из ,,Политике''

Улица у Паризу у којој је живео Сретен Марић

Сретенова радна соба

Сретен са супругом Никол

Ево и неколико линкова о Сретену Марићу:

http://documents.tips/documents/dobrica-cosic-vreme-prijateljstva.html

(,,Сељаци су прави људи'' и ,,Ера се наљутио на завичај'')

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0353-5738/2005/0353-57380527163B.pdf

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/sreten_maric_esejista_.1079.html?news_id=313021

http://www.politika.rs/scc/clanak/21835/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D1%98%D0%B0%D1%86-%D0%B8%D0%B7-%D0%A1%D1%83%D0%B1%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B0

Hommage a Liza Križanić

Лиза Марић Крижанић(Косјерић, 6. март 1905 – Београд, 3. мај 1982)

Пјер Крижанић, Десанка Максимовић и Драгиња - Лиза Марић,
Париз, 1925.

Рођена као Драгиња Марић, од најраније младости с надимцима Драга и Лиза, удајом (1926) за карикатуристу и сликара Пјера Крижанића постала је, и после развода (1950) остала, позната под његовим презименом. Прве ликовне поуке добила је у скопској гимназији (1919–1923) од Христифора Црниловића, да би током боравка у Паризу (1925–1926), делећи стан с пријатељицом Десанком Максимовић, учила француски језик, мало сликала у атељеу Андреа Лота уз савете тада свог будућег супруга, обилазила музеје и галерије, похађала часове естетике и историје уметности на Сорбони. Студирала је и дипломирала (1931) на Филозофском факултету у Београду. Сликарски се образовала (1931–1936) и код Милоша Вушковића и других пријатеља уметника, од којих су многи урадили њене портрете и актове (Кумрић, Зора Петровић, Јоб, Узелац, Милуновић, Добровић, Бешевић, Гецан...). Кратко је похађала Добровићев курс цртања; пола године се усавршавала у Лондону и посетила Рим (1937). Сликала је углавном уљем, знатно мање темпером, пастелом и акварелом, пре свега цвеће, затим мотиве Београда и Дубровника, пределе, портрете и само неколико ентеријера, мртвих природа и фигура. Помало се бавила цртежом и мозаиком (са М. Милуновићем и П. Милосављевићем у Југословенском драмском позоришту), а смишљала је и духовите реченице за Пјерове карикатуре. Припада токовима поетског реализма и интимизма, каткад прожетим духом колористичког експресионизма. Редовно је, од 1939. године, учествовала на заједничким ликовним смотрама. Највише њених радова чува и излаже Галерија Легата Лиза Марић-Крижанић у Косјерићу, затим Народни музеј у Београду и Музеј града Београда.

(из Спомен збирке Павла Бељанског)

Легат у Косјерићу

Следеће три слике Лизе Крижанић по први пут у јавности:

Лиза Крижанић, приватно власништво

Лиза Крижанић, приватно власништво

Лиза Крижанић, приватно власништво

Одјеци – живот и стваралаштво Лизе Марић Крижанић

Пројекат ,,Одјеци – живот и стваралаштво Лизе Марић Крижанић'' део је ширег концепта за утемељење културне манифестације ,,Лизини дани''.

,,Лизини дани'' били би посвећени животу и сликарству Лизе Марић Крижанић (рођене у Косјерићу 1905., највећи део живота провела у Београду, где је и умрла 1982.). Косјерић чува Легат њених слика и докумената. ,,Судбина јој је доделила живот достојан сценарија доброг редитеља'', казала је Десанка Максимовић, тако да, поред постављања на сцену драме ,,Пољско цвеће у белом бокалу'', аутора Милунике Митровић,  програм  би обухватио и сегмент сликарства, књижевности и музике, постижући на тај начин пун синергијски ефекат и преседан на локалној културној сцени. Дакле, манифестација је замишљена да има јасно профилисан уметнички концепт.

Пројекат ,,Одјеци – живот и стваралаштво Лизе Марић Крижанић'' настао је у години обележавања 110 година рођења сликарке Лизе Марић Крижанић, дакле 2015. и обухвата више активности: сликарску колонију, која се оснива са циљем да окупи истакнуте академске сликаре са простора Србије који сликају пејзаж и на тај начин настављају Лизино основно тематско ликовно опредељење. У сарадњи са основним школaма у Косјерићу расписан је конкурс за најбољи ликовни рад ,,Мала Лиза'', а по завршетку колоније и конкурса постављена је изложба радова у Народној библиотеци ,,Сретен Марић'' у Косјерићу. Отварање изложбе пратио је пригодан културно - уметнички програм деце из музичке школе.

Циљеви пројекта усмерени су на подизање свести локалног становништва о значају неговања културних вредности транспонованих кроз уметнички израз – сликарство; неговање публике за праћење културних садржаја, као и популаризација знаменитих личности локалне културне сцене и неговање осећања поноса у вези са тим.

И коначно: на једној страни пројекат представља омаж сликарки Лизи Марић Крижанић а на другој - промоција локалне културне сцене: књижевника, сликара и других уметничких стваралаца у интеракцији са познатим уметницима али исто тако и са локалним становништвом. У најширем смислу то је промоција ентузијазма да се једна мала средина отргне из заборава и културне учмалости. Са аспекта организатора - ништа мање није значајна ни промоција културног туризма као потпроизвода руралног туризма туристичке дестинације Косјерић.

Ликовна колонија ,,Hommage a Liza Križanić'' одржана је од 23. до 28. априла 2015.

Учесници су били:

      1.       Ана Вртачник (Нови Сад)

      2.       Ивана Марић(Нови Сад)

      3.       Маја Ердељанин (Нови Сад)

      4.       Радмила Матејевић (Ниш)

      5.       Јелена Средановић (Нови Сад)

      6.       Млађана Поповић (Велика Греда)

      7.       Данило Вуксановић (Нови Сад)

      8.       Лаза Марковић (Нови Сад)

      9.       Владислав Шешлија (Нови Сад)

    10.       Добро Марић (Тител)

Селектор: Сава Степанов, историчар уметности (Нови Сад)

Поред стварања уметничких дела и дружења уметника са мештанима и природом, програм колоније обухватио је и догађања као што су: организовани обилазак Косјерића за уметнике, организоване посете колонији, боемско вече и завршни рок концерт.

Смештај и исхрана уметника били су у домаћинству Јанковић у селу Мушићи, тик до Субјела, села из ког потиче породица Марић.

Уметници су за колонију насликали по једну слику и по један пејзажни пастел, чиме се остварује спецификум колоније односно самосвојност. Континуираним деловањем наредних година планирамо да остваримо јединствену збирку пастела савременских српских уметника.

Покровитељ колоније односно пројекта ,,Одјеци – живот и стваралаштво Лизе Марић Крижанић'' је ,,Титан'' цементара Косјерић, Министарство културе и информисања и неколико предузетника, а организатор је Туристичка организација Косјерић.

Надамо се да ћемо и ове године обезбедити средства за наставак пројекта.

Учесници првог сазива Уметничке колоније „Hommage a Liza Križanić“ својим су се сликама, овога пута,  „додирнули“ са духом сликарства  Лизе Крижанић.  Та блискост са Лизиним концептом посебно је исказана кроз сликање пастела, јер је управо пастел био спецификум њене уметности. А то истинско поштовање узорне сликарке из наше уметничке прошлости  у овом времену пољуљаних и поремећених вредносних критеријума, итекако нам је потребно да бисмо пронашли чврст ослонац, проверене и потврђене вредности, да бисмо обновили уверење да је стваралаштвом и уметношћу могуће оплеменити наше властите животе. Достојевски је, додуше, говорио да лепота и уметност не могу променити свет - али је исто тако веровао да га засигурно могу учинити бољим и лепшим. Управо то чине актери првог сазива косјерићке Колоније ,,Hommage a Liza Križanić’’, својим сликама и пастелима насликаним у пределима исконске лепоте, негде између Субјела и Мушића, у тек расцветало пролеће 2015. године... Лизи у част.

                                                                                                            

   Сава Степанов, 

из предговора Каталогу ликовне колоније 

  

  Hommage a Liza Križanić by Snezana Joksimovic

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1906282/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83+%D1%87%D0%B0%D1%81%D1%82+%D0%9B%D0%B8%D0%B7%D0%B5+%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B+%D0%9A%D1%80%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%9B.html

Милуника Митровић, есеј објављен у културном магазину ,,Диоген’’ маја 2013:

Лиза Марић Крижанић – тиха сликарка цвећа

Српска историја уметности новијег времена често се показује неправедна према ствараоцима, нарочито женама које нису показивале наглашенију амбицију да своје стваралаштво истакну по сваку цену, и тако га учине упадљивије видљивим на актуелној јавној сцени, или им други сплет околности то није дозвољавао. Најчешће, живећи у сенци својих познатих супруга, очева и браће или, у исти мах, због скромности свога карактера, упркос неспорном таленту, образовању и еманципованим назорима, оне су ризиковале да им имена и дела буду прећуткивана, заборављена. А не ретко, након смрти, бивају потпуно изостављана из значајнијих уметничких прегледа, стручних критика и енциклопедија. Да је у нашој култури више систематичности, поштовања, слуха и разумевања за те тихе „кћери мрака“, уметничка баштина би нам данас била богатија, и корак са светом можда бржи, поузданији.

Свакако, такав је случај и са Драгињом - Драгом Марић, у сликарству познатом као Лиза Крижанић (1905- 1982), необично лепом, образованом и несвакидашње привлачном инспираторком многих значајних сликара, вајара и књижевника. У елитним уметничким, и не само уметничким круговима међуратног Београда, заједно са својим супругом Пјером Крижанићем, она је упамћена као стожер млађе генерације уметника који тек долазе. Не хрлећи за славом, ипак, као да је читавог живота дубоко веровала у време које провејава дела, и указује на вредности, расветљавајући запостављеним чињеницама и оне личности културе, којима судбина није била наклоњена, те нису имале среће да својевремено буду адекватно оцењене.

И заиста, након деценије од њене смрти, ипак се та неправда према овој сликарки, донекле, почела исправљати. ,,Известан број слика Лизе Крижанић без зазора може да заузме часно место у сваком нашем музеју са пробраним експонатима познатих“, истакла је др Вера Јовановић, историчарка уметности(Јовановић: 2001, 8). Као аргумент том мишљењу, др Вера Јовановић објављује опсежну монографију ,,Лиза Крижанић живот и сликарство’’ 2001, а потом и књигу ,,Лиза Крижанић сећања и писма’’, 2005. Упркос активном присуству у уметничком животу Београда, а у том свету утицајног др Сретена Марића, њеног брата, као и супруга Пјера Крижанића, иако са лепим сликарским референцама од самих почетака, Лиза Крижанић се тек пред Други светски рат одлучније званично појавила на српској ликовној сцени, као већ успешна сликарка фигура, пејсажа и цветних аранжмана, у стилу поетског импресионизма.

Лизин живот почео је у идиличном, маленом Косјерићу, Западна Србија, у једној поетичној атмосфери тек започетог прошлог века, у окружењу бујне природе и топлине домаћег живота, надомак ватромета боја оближње школске баште и заталасаних брда. Њени родитељи, Стаменко и Јелена (Раковић) Марић, били су цењени учитељи, начитани, имали су богат и чист језик каквим се говорило у овом крају, подржавали су љубав према књизи, одржавајући и шире интелектуалне везе мимо маловарошког живота. Драга Марић, из милоште још тада је названа Лиза, и као да ово име постаје предзнак њеног будућег уметничког ореола. Расла је између два брата, старијег Сретена, потоњег знаменитог есејисте, професора и академика, и млађег Драгослава, касније правника и државног саветника за међународно право. „Широки ормани усечени у зид, пуни књига и часописа, Босанска вила, Српски књижевни гласник, Дело. Мајка и тетке причале су о Еми Бовари, Наташи Ростовој, Ани Карењини као о живим знанцима“, сећа се Сретен Матић у својим раним успоменама на родни Косјерић (Поповић: 1996, 12). И његова сестра дели сличне осећаје о том добу, које је, како је говорила − „било моје грофовање, моје дивно детињство“. Оно се завршило са почетком Првог светског рата, и голготом кроз коју је српски народ имао да прође, када се и породица Марић растурила. После рата, родитељи су по службеној дужности премештени у Скопље, где је Лиза са одличним успехом завршила гимназију (као изузетан ђак ослобођена усмених испита на матури 1923). Цртање јој је предавао професор и сликар Христифор Црниловић (некадашњи ученик Београдске уметничке школе и минхенске Академије), који је први открио њен сликарски дар, и упорно је подстицао да слика.

Енергична и пожртвована мајка, напредних погледа за разлику од  конзервативнијег оца, све троје деце је слала на даље школовање у иностранство, сматрајући да је богатство у глави а не у материјалним добрима. Тако је после матуре, крајем 1924. и деветнаестогодишња Лиза отишла у Париз на годину дана, ради усавршавања француског језика, али и ближег упознавања са светским сликарством. Радознала, скромна и у свему неискусна девојка из провинције, свакако је била опчињена „градом светлости“, епицентром европске уметности. Са њом је у истој соби на мансарди, у улици Сен Жак на Сен Мишелу, становала њена другарица и земљакиња из детињства Десанка Максимовић. Заједничке, узбудљиве париске дане младости, касније ће обе увек радо помињати.

Код њих је тада често навраћао познати карикатуриста и сликар Пјер Крижанић, са којим се Десанка знала из београдског књижевног круга, а он је био и  уредник њене прве песничке књиге. Често су утроје посећивали позоришта, нарочито музеје, галерије и изложбе, књижне антикваријате. Пјер није крио своју очараност  младом и лепом Лизом, уз то привучен и њеном надареношћу за сликарство, трудио се на све начине да је уведе у сликарску уметност, указујући јој на дела великих мајстора у Лувру, Клинију и другим галеријама. О томе времену, Десанка Максимовић, између осталог, каже како је Пјер још тада приметио колико је „Лиза у колориту непогрешива“ (Максимовић, 1962, рукопис). Са Пјером су се њих две те године и фотографисале, видимо на атељејској фотографији у профилу, где се запажају правилне, класичне црте лица, глатка коса, склад пропорција, отменост линија и елеганција, нешто несвакодневно, племенито што је зрачило, а што није промакло ни париском фотографу. На другој, у анфас ставу, уочавају се мало укосо усађене очи и испупчене јагодице, што је све лицу давало, за наше поднебље, доста ретке и занимљиве источњачке црте. Чини се да је поред неких доминантних одлика у карактеру, она наследила црте лица од своје мајке, само још изразитије, профињеније. Своја оскудна теоријска знања Лиза је овако, на непосредан и занимљив начин, убрзано надомешћивала и све више напредовала, нарочито у техници цртежа, улазила полако у суштину сликарства. „Лиза у трансу слика“, примећивао је лаконски Пјер(Максимовић, 1983,3) а његове лекције и похвале поспешивале су њене сликарске покушаје са видним резултатима. Одушевљене, обе младе уметнице су желеле да што више упију у себе, училе су, и често више гладне него сите, уживале, а празним оклопима медитирале о пролазности у музеју Клини. Десанка је тада написала песму „Опустели оклоп“, а Лиза је израдила и њен први „мали портрет“, који ће јој значити више од свих других што ће их њена пријатељица током година насликати.

Дакле, на уметничком путу ове сликарке, десио се обрнути ток догађаја од оног којим је ишла већина српских уметника тада. Париз је био Лизи прва степеница, а онда обогаћена тим искуствима, уз ослонац на свој природни дар, настављала је даље усавршавање. Проучавала је постављање композиције, стицала цртачку сигурности, звучност колорита, свежину осећања на слици. Десанка је као врсна лирска песникиња, уочила тај суптилни Лизин осећај за лепоту и хармонију боја. „Та очараност бојама, још пре него што се Лиза објавила као сликар, показала се у њеном одевању као у жена на платнима великих мајстора, виђених тада и касније током живота, у музејима света. За њеном лепотом и изабраним одевањем окретао се свет улицом...“ (Максимовић, 1983, 3).

Преко друштва занимљивих уметника са којима се упознала, Лиза је била сведок разних културних догађаја. Похађала је чувену Високу школу лепих уметности код Андре Лота на Монпарнасу, а истовремено на Сорбони присуствовала предавањима из естетике и историје уметности. Међу другима, ту је упознала Зору Петровић и Саву Шумановића, са којима је наставила пријатељство. Иако је Лот био добар педагог, Лизи и Зори Петровић није сасвим одговарао, поготову његов начин „калкулисања“ у стваралачком раду, па су обе напустиле његову школу. Зора Петровић је тада урадила њен први портрет, а сликаће је више пута касније, изузетно успешно.

У Паризу је тада живело више наших стваралаца: Стојан Аралица, Петар Добровић, Мило Милуновић, Милан Коњовић, Јефто Перић, Марко Челебоновић, Ристо Стијовић и други, са којима је Лиза долазила у контакт. Ипак, централна личност за Лизу је био један Пољак Ален, који је у Паризу је имао свој атеље, на Монмартру. Он је упорно тврдио да је ова девојка талентована, и у одушевљењу је од њених тадашњих радова приредио самосталну изложбу (1925), насликао и њен портрет. Неодољиви сликарски изазов њеног лика, убрзо ће се потврдити у Београду, када ће је на својим платнима овековечити многи наши уметници. Та изложба, ипак, била је први и једини самостални уметнички наступ за живота.

По повратку у Београд, Лиза-Драга Марић се удаје за Пјера Крижанића, наставља студије, а 1931. дипломира на дванаестој групи упоредне књижевности и француског језика на Филозофском факултету у Београду. Пошто је одбила службу у унутрашњости, наставила је интензивно да слика, махом аквареле и уља на платну. Почела је да слика и прве портрете своје мајке, за коју је била нежно и дубоко везана, особито у тешким годинама које су заједно делиле. Мајка је за Лизу била симбол љубави и среће, поготову што је сама остала бездетна. Затим је сликала поново Пјера и Десанку, а најрадије ипак своју мајку, све до краја њеног живота, а то ће бити и најуспелији портрети. Моја мати са књигом (1939), уз још неколико слика из овог периода, чува се данас у Народном музеју у Београду.

Уз помоћ уметника са којима је пријатељевала, из прве руке допуњавала је своје темељно сликарско образовање и умеће, а редовно школовање на академијама је није занимало. Радила је са жаром, једно време у атељеу Милоша Вушковића од кога је много научила, а краће време је посећивала и популарни вечерњи курс цртања код Петра Добровића. Још једном, на пола године, иде у иностранство као чланица Међународног уметничког клуба жена, када је послата (1937) у Лондон на даље усавршавање. Потом су следила путовања у Рим и Букурешт. Поред портрета, омиљени мотиви су јој цвећа, мртве природе као и ентеријери које је одлично продавала.

Међутим, због своје велике самокритичности, она први пут излаже у Београду тек 1939. на Једанаестој пролећној изложби сликарских и вајарских радова југословенских уметника, када постаје члан Удружења ликовних уметника. Критика се тада озбиљније огласила поводом њених слика, оценивши их веома повољно (Јовановић, 2001,34). И на свим наредним, редовним изложбама УЛУС-а Лиза Крижанић ће излагати све до пред сам почетак рата.

Занимљиво је, да је Лиза још 1932. године положила испит за возача моторних возила, набавила ауто и њиме одлазила на излете у околину Београда. О томе сведочи шоферска дозвола и једна драгоцена фотографија, на којој она као права светска дама, у елегантном костиму, седи за воланом свог аутомобила (отворени кров), пред улазом у Калемегдански парк (фотографија се чува у документацији легата Лизе Марић-Крижанић у Косјерићу). Била је ексклузивна, модерна, еманципована и самосвесна жена, ретка у тадашњем Београду. Из данашње перспективе, готово да једва можемо замислити необичност њене појаве, па и храброст.

У то време, млади уметнички пар сели се из Влајковићеве улице на Дорћол, у Господар Јевремову 49, када њихов пространи стан убрзо постаје познати уметнички „салон“, омиљено стециште београдског, елитног уметничког круга. Угошћавајући пријатеље својим чувеним „пасуљем са ребарцима“ и неком посластицом, млади сликари су размењивали уметничка искуства и своје слике, полемисали, узајамно се портретисали. Пјер је каткад и сам узимао палету, и тада је настао један Лизин портрет који поклања Вушковићу. Стални гости су били: Александар Кумрић (Пјеров близак рођак), Светолик Лукић, Антун Хутер, Лазар Личеноски, Мило Милуновић, Миливој Узелац, Милош Вушковић  и други. Кумрић и Лукић су остали они најређи, одани пријатељи у невољи. Драг гост им је био и Коста Страјнић из  Дубровника и његова супруга Јованка, која је такође урадила два Лизина портрета, данас у приватном власништву (Јовановић: 2001, 156). Тада су се дружили и са многим другим истакнутим људима свога доба, као што су: Владислав Рибникар, Јован Дучић, Иво Андрић, Милица Зорић, Томо Росандић, Петар Палавичини, Ристо Стијовић који је излио и њен портрет у гипсу (Јовановић: 2010, 292). Али, Лизи ниједан од њих није био директан узор, и остајала је своја у тражењу  сопственог ликовног израза и пута,  ван разних „изама“ и програма. Била је по природи предодређена за једно лирско, интимистичко сликарско исказивање, сазвучја рафинованих боја, нијанси и тонова. Иако су њени аутопоетички искази били ретки, ипак, понекад концизно изречени, детектовали су прецизно њен основни стваралачки нерв: „Цело моје сликарство базира на осећању и на једној сликарској култури наслаганој у подсвести“ (Јовановић: 2005, 12).

Своје занимање за књижевност, Лиза је дуги низ година усмерила на сарадњу са Пјером у комплетирању његових карикатура, које је често пратио одговарајући, кратак сатирични текст са убојитом жаоком. Као мудра и образована жена, домишљата и духовита, особа утанчаног смисла за језик, управо је она најчешће исписивала ону бритку, есенцијалну реченицу испод карикатура. А њом, постизао се онај жељени ефекат појачавања ударног значења цртежа. „По двадесет пута мењали смо неку реч“, говорио је Пјер Синиши Пауновићу, своме будућем биографу. Тако је било годинама, није крио, мада је то била „јавна тајна“ у Београду. Ипак, његова искрена захвалност, увелико одоцнела, стигла је када је приликом добијања „Политикине“ награде за животно дело (1962), рекао да половина награде припада Лизи (Пауновић, 1962, изјава у рукопису). И у овом случају, потврдило се дуго важеће правило, да иза сваког успешног мужа, у сенци стоји пожртвована жена, а у овом, уз то још и талентована уметница.

Лиза и Пјер Крижанић радо су виђани и у најотменијим београдским круговима, па и међу најугледнијим књижевницима, различитих генерација и поетика. У дому дипломате и песника Милана Ракића, упознала је Лиза и Иву Андрића, са којим ће остати у пријатељству и касније. Нарочито ће се често сретати када постану и суседи у Призренској, где код њих обоје навраћа Десанка Максимовић и Радован Зоговић. Одмах после Другог светског рата, Андрић је од Лизе купио слику „Ентеријер“ – комода, стакларија и фотеља, када му је поклонила и своје „Свеле руже“, слику рађену темпером (Поповић: 1992, 3). Он је уочио колико сликарка воли цвеће, на један начин изразито лирске песникиње „да у такве слике уноси целу себе, своју душу“ и зато препоручује: „Лизо, сликај цвеће...“(Поповић: 1992,3). Опет, неки други, као што су Стојан Аралица, Цуца Сокић и Пеђа Милосављевић, бодрили су је да слика пејсаже (Јовановић: 2001, 37), којима ће се она свестраније посветити у поратном периоду, и током своје последње животне деонице.

Милан Ракић, један од најрафиниранијих људи Београда, такође је волео да сврати у Лизин атеље, а онда понекад би цело друштво заједно ишло код „Два јелена“, или код њега на вечеру, када би седао за клавир и музицирао за своје госте. У друштву са Андрићем, Ракићем, Маром и Топлицом Пешић, често су се састајали и код Ракићевог рођака правника Драгана Милићевића. Дружили су се, размењивали  идеје, књиге, слике (Јовановић: 2001, 39).

Још једно велико и славно песничко име током четврте деценије, преплиће се са именом Лизе Марић Крижанић. Наиме, Јован Дучић кад год би се нашао у Београду, јављао се Лизи и Пјеру. Налазили су се обично у познатој кафани „Руска лира“ где је певала Олга Јанчевецка, или би Дучић навратио у њихов стан, који је био преко пута највећег српског књижара и издавача Геце Кона. Тако је, једном приликом Лизи донео на поклон Велику историју француске књижевности на француском језику. Шаљиво присни тон његове посвете графитном оловком, на овој књизи која се данас чува у њеном Легату у Косјерићу, указује на Дучићеве симпатије према младој интелектуалки и сликарки: „Драгој Лизи да се научи да чита...“ Опет, о некој посебној наклоности Дучићевој према брачном пару Крижанић, казује и посвета на његовој првој књизи Сабраних дела: „Лизи и Пјеру, својим добрим пријатељима за нежни спомен. Ј. Дучић, 1930.“ Такође, више сачуваних фотографија из албума Лизине заоставштине, недвосмислено сведоче о врло интензивним међусобним везама прворазредних личности тадашње културе. Рецимо, у вили Милана Гавриловића, директора Политике на Топчидерском брду, са домаћином се фотографишу Лиза, Пјер, Дучић и Милица Зорић. Затим, 1937. у Риму, видимо елегантну лепотицу Лизу на још једној фотографији, у јединственом друштву. Ведрог расположења, после изложбе коју су посетили, стоји у средини поред Јована Дучића Лиза, затим Пјер, Тома Росандић, Петар Палавичини, и једна непозната дама.

О Лизи Крижанић је, у фрагментима, остало и доста лепих речи дивљења њених знаменитих савременика. Стојан Аралица касније бележи: „Сећам се нашег летовања у Оребићу, пре рата. Сретнем Црњанског, онда видим Лизу Марић Крижанић. Она је летовала на Корчули, па је свратила у Оребић...Како је то била лепа жена, најлепша жена у Београду...“ (Јовановић: 2005, 26). Али, за гласне уздахе својих обожавалаца, и пролазника који би се за њом окретали на београдским улицама, она није много марила. На туђу завист или оговарања није се освртала, остајући одана своме супругу, доследна својим осећањима и схватањима до краја. Код ње, никада није било ни трага охолости, као да је велика пажња околине долазила мимо њене воље и намере. Обилазећи Спомен-збирку Павла Бељанског у Новом Саду 1963. године, и књижевник Густав Крклец, стојећи са још неколико писаца и културних радника пред Лизиним платнима, рекао је да се за њом, у своје време, много уздисао. Била је лепа и образована, дивио се и сањао о њој „али само спиритуално“ (Јовановић: 2001, 21). И сликар Милан Кечић, сећајући се Лизине појаве на Добровићевом курсу, у једној телевизијској емисији 1977. године, са усхитом је рекао: „Била је лепа као богиња!“

Диван и јединствен доказ за то, поред властитог сликарског опуса од око четири стотине каталошки пописаних дела, даје нам и њен лик на близу четрдесет портрета еминентних уметника, какви су: Пјер Крижанић, Владимир Жедрински, Александар Кумрић, Зора Петровић, Игњат Јоб, Лазар Личеноски, Пенчо Обрешков, Марино Тартаља, Мило Милуновић, Миливој Узелац, Никола Бешевић, Коста Хакман, Вилко Гецан, Милош Вушковић, Петар Добровић, Никола Граовац, Јованка Страјнић, Габро Рајчевић, Олга Текавац и други. Многи од ових портрета су оцењени као ремек дела српске уметности двадесетог века (Јовановић, 2010, 295), и они сачувани заузимају достојно место у нашим музејима и другим институцијама културе.

Лиза Крижанић, током година, није битније мењала начин свога рада. Само јој је „потез постајао слободнији, намаз лазурнији, боја кадшто светлија, а линија понекад нервознија. До рата је настојала да јој стил буде реалистичнији, дорађенији; у послератном раздобљу, стечено мајсторство и хитрина поступка, допринели су лакоћи, лепршавости, прозрачности њених слика“ (Јовановић: 2005, 13). А Тодор Манојловић, опширно коментаришући изложбу из 1940. у часопису „Белградер ецхо“, дао је запажено место Лизи Кри-жанић, коментаришући уз репродуковани портрет, који је „са једним, у карактеру изврсно погођеним, и колористички, декоративно изванредно фином сликом песникиње Десанке Максимовић, и једним такође лепим пејсажом гробља“(Манојловић: 1940,7).

Бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године у рушевинама је нестало много људи и културних добара, и Лиза тада остаје на улици, без стана, многих слика и без ичег, али је ипак преживела. На овај или онај начин, током ратних и поратних збивања, нестало је многих уметника, њених пријатеља. А она, која је засењивала друге својом умношћу, ведрином и лепотом, остала је нарушеног здравља, без принадлежности и потпоре мужа, без подршке у друштву. У окупираном граду, наставила је да слика упркос несигурним околностима и неимаштине.

Број тих радова није велики, али они спадају у ред њених најзрелијих остварења. Поред свега, везе са људима из света културе и уметности тада још нису сасвим биле покидане. Пјер се с почетка крио, и повремено долазио све док није отишао са партизанским покретом у Босну.

Новинарка Нада Дорошки, пише да су свог заједничког пријатеља Рада Драинца, који умире у једној београдској болници (1943), њих две испратиле на Новом гробљу (Дорошки: 1977, 57).

Од јесени 1944. све се више инсистирало на новом уметничком правцу и стилу, у духу социјалистичког реализма, прекиду са предратним, декадентним опредељењима, индивидуализмом. Лиза се и даље држала свога начела да је уметност изнад политике, лепота универзалнија, и трајнија од тренутног налога сваке власти. Иако је такво сликарство од тада, па и надаље, прећуткивано, она је као импресиониста са изразитом лирском нотом, и у новим околностима пронашла самосвојно решење, као и неки други велики уметници, и писци попут Исидоре Секулић. Са заносом је сликала панораме Београда и његове околине, иако је њено физичко кретање било све отежаније. Та платна ће бити изнад документарне вредности, те су због тога често откупљивана, највише за многа надлештва и установе. Другим, појединачним купцима у њеним  пејзажима се чинила мање драстична слика свакодневне стварности и амбијента. Не очекујући похвале, држала се чисте лирске импресије, сликала утишаним, светлосним и колористичким ритмовима интиму своје теме у малим форматима (Јовановић: 2005, 36).

Усред њене уметничке активности, нашу сликарку је стигло беспоштедно окоштавање кичменог стуба, тело јој се савило према земљи, попут висибабе. Уз болест, стигла је и матреријална оскудица, заборав и осамљеност. Физички бол и душевну патњу ипак је подносила без роптања, стоички.

Сместила се код остареле мајке, у поткровљу које је прокишњавало. Када је мајка умрла (1962), остала је потпуно сама и од тада, више није сликала ниједну људску фигуру. Једини стални дружбеник и главни јунак њених цртежа и слика је вољени пас Локи. Најпосле, сликарство јој постаје једини смисао, а и хлеб.

Међу неколико ретких пријатеља који је нису заборавили, нарочито место припада Десанки Максимовић, увек јој приврженој. Пеђа Милосављевић и Мило Милуновић са којима је радила мозаик за Југословенско драмско позоришта, нису јој се оглашавали а она није нипошто волела улогу молиоца, и није се ником обраћала (Јовановић: 2001, 73). Од родбине, само је брат Драгослав био у Београду, бринуо је о њој, а веома близак и привржен јој касније постаје новинар и публициста Радован Поповић са супруго Бранком (каснији биограф њеног брата Сретена Марића). Од пријатељица из младих дана, поред Десанке, посећује је још Нада Дорошки, те велики колекционар Павле Бељански, који откупљује њена платна, а такође и њен портрет (Игњат Јоб, из 1931) за своју Спомен Збирку у Новом Саду. Од помоћи јој је била и њена ученица Олга Текавац, као и одана духовна подршка Светолика Лукића, свога старог обожаваоца. С времена на време, појављују се још нека имена сликара, и нарочито сликарки из њене генерације, више у њеном дневнику него у стварности. То би био, свакако, један невесео и малени списак у односу на онај дугачки, сачињен од мора људи који су јој се до рата дивили. И поред свега тога, умела је још да се подсмехне – себи самој, потресна су сведочења оних људи који су је тих година лично упознали, дивили се таквој духовној снази њене необичне личности, која је импоновала (Јованови: 2005, 31).

Духовну радозналост и интересовање за књижевна и друга уметничка дешавања, она је задржала читавог свог живота. Стваралачка слобода, искреност и хуманост, били су њени врхунски идеали који чврсто повезују њено уметничко деловање до 1950. године, са оним које долази после овог усудног обрта. Истина је, пак, да и „кроз сјај боја, тонова  или речи уметност зна да каже целог човека“, како је рекао Сретен Марић пишући предговор за књигу писама Ван Гога. Ове би речи могле стајати и уз приказ сликарства његове сестре. А велики Ван Гог, био је Лизин онај први, одлични узор, приметила је др Вера Јовановић у предговору књиге ,,Лиза Крижанић, сећања и писма’’.

Кроз целокупни опус ове сликарке, највише о њој и њеној поетици говоре цветни мотиви. Свагда полазећи од чулне сензације, усхићено, у једном даху, трудила се да ухвати трептаје материје, поезију простора да одухови бојом, чинећи је присном и тихом. У Лизином сликарству присутан је још један упечатљив, а ипак мало запажен детаљ – шкољка. Поред занимљиве ликовности, шкољку можемо видети и симболички, као један тајанствени, ненаметљиви предзнак жене и женске скривености, можда звон трептаја исконског (пра)живота у магновењу. Лизина бројна цвећа, баштенско, резано, цветни аранжмани, уцвало шибље, а нарочито − пољско цвеће. Као да оно, и асоцијативно, највише упућује на самониклост њеног властитог порива за сликањем. Талента што је упорно „као жилава биљка која се пробија кроз камењар и упире очи према сунцу“, цвао тихо и задуго на небу нашег сликарства. „Ако ју је Пауновић назвао песником београдске панораме, ми бисмо је назвали песником цвећа. Њено цвеће, махом цветало грање и шибље, ситни ливадски цветови, толико је убедљиво да вам се чини да му осећате мирис, да му можете руку завући између стабљика“, сећа се Десанка на годишњицу Лизине смрти, подсећајући да је између осталог, њен опојни „Зумбул“, заједно са „Сунцокретима“ и „Магнолијама“, био веома запажен на Изложби слика југословенских сликара у Лондону 1952 (Максимовић, 1983, 3.) Па опет, ни овакав успех, није подстакао текућу критику да ову сликарку поново активно врати у фокус интересовања, нити узнемирио савест наше, махом патријархалне културе.

Тихо, и неприметно како је дуго и живела, а опет ведра и  пуна духа, Лиза Крижанић је решила да тако и оде са овог света. Нечујно, у своме кревету, без церемонија, људи и оглашавања датума сахране у новинама. Тако је и било − самотно и тужно на Новом гробљу у Београду тога, 3. маја 1982. где је сахрањена је на парцели 34, у гробници 42, заједно са мајком. Само шест особа је испратило Лизу Крижанић, а међу њима Десанка. „Скоро неприметно, лагано, као кад боје бледе, изгубила се... Склопиле се очи које су нам тумачиле лепоту света“ (Максимовић: 1983, 3). Без речи, суптилни трептаји живота непролазних магновења, визуелна музика на платнима једне чисте осећајности, ипак неће престати да нас заносе, зраче и значе, и након нестанка ауторке. Незаборавни су сусрети са овом песникињом цвећа − њеним најуспешњим сликама, које је доводе у друштво изворних стваралаца најплеменитијег дара, непресушне свежине и лепоте света.

„У стваралаштву Лизе Крижанић запажају се и словенска ирационалност и медитеранска поетска прозрачност, што су и својства народа и уметности поднебља којем припада“ (Јовановић:  2001, 99). Мада ретки, ипак, темељнији историчари наше уметности Лизу Крижанић сврставају у значајне представнике поетског импресионизма српског сликарства прве половине двадесетог века. Остварена непосредност, искреност и лакоћа, одлике су које ово сликарство, у сваком погледу, чине привлачним и на почетку овог века.

БИБЛИОГРАФИЈА:

- Јовановић, Вера: Лиза Крижанић: живот и сликарство, издање аутора, Нови Сад, 2001.

- Јовановић, Вера: Лиза Крижанић, сећања и писма, Народна библиотека Косјерић и ауторка, Нови Сад, 2005.

- Јовановић, Вера: Ликовни круг Павла Бељанског: Тиски цвет, Нови Сад, 2010.

- Поповић, Радован: Прича о Сретену Марићу, Библиотека Матице српске, Нови  Сад, 1996.

- Максимовић, Десанка: рукопис, Изјава ради регулисања уметничког стажа Л. Крижанић, 1962. Чува се у Легату Лизе Марић Крижанић у Косјерићу

- Максимовић, Десанка: „Цвеће Лизе Крижанић“, Политика, 30. април, 1. и 2. мај 1983, 3.

- Пауновић, Синиша: рукопис, изјава ради регулисања уметничког стажа Л. Крижанић, 1962. Чува се у Легату Лизе Марић Крижанић у Косјерићу.

- Пауновић, Синиша: „Песник београдске панораме“, Политика, 2. јул, 1966.

- Поповић, Радован: Фрагменти о Лизи, Београд, 1992. Текст умножен у компјутеру, чува се у Легату Лизе Марић Крижанић у Косјерићу.

- Манојловић, Тодор: „Билдер ин Белград унд Загреб“, Белградер ецхо, 1. децембар 1940, 7.

- Дорошки, Нада: Отргнуто од заборава, сећања на људе и догађаје од 1922. до 1966. године, изд. Слободана Машића, Београд, 1997.

- Коришћена документација и каталози изложби - архива сликаркине заоставштине у поседу Легата Лизе Марић Крижанић у Косјерићу, Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду и других институција културе.

На изложби у Риму око 1937, с лева на десно Пјер Крижанић,
непозната, Тома Росандић, Јован Дучић, Лиза Крижанић,
непознати, Петар Палавичини

Лиза Крижанић, Јован Дучић, Милица Зарић и Пјер Крижанић
с децом Милана Гавриловића (Београд 1929.)

Лизин извод из књиге рођених

Шоферска дозвола Лизе Крижанић

Данило Вуксановић,
ликовна колонија ,,Hommage a Liza Križanić'' пролеће 2015.