Интервју са два саговорника: Миленко Васовић и Милан Живковић
 |
| Милан Живковић |
 |
| Миленко Васовић |
Фондација ,,Евро за знање'' расписала је конкурс за 7 ученичких стипендија. Да ли је сада, након две године од оснивања Фондације, ова идеја одржива?
Миленко: И студентских 5. На Видовдан за средњошколске а на Велику Госпојину за студентске. Укупно дванаест, као прошле године, ако буде већи прилив средстава биће их и више. Идеја о оснивању Фондације за мене је била један мали покушај отклона од људи који само јуре за профитом, од оних који су апсолутно себични и од оних којима је иметак и новац – све. То је негде у основи мала дистанца од таквог начина мишљења и таквог начина живота. На неком другом степенику то је размишљање да ми не представљамо само себе, у нама су сублимирани и наши преци и њихова хтења, напори и жртве, уопште њихово битисање. И на крају крајева, постоји нешто што се зове дуг према некој нашој фамилији, нашој заједници, друштву. Јер ми смо се и сами школовали, одрасли, дошли до професије и парчета хлеба захваљујући том друштву, какво год да је оно. Оно није идеално, има много мана, али ред ја да кад човек направи неку каријеру, неки посао, искаже се у нечему, почне да размишља и о томе - шта ја могу да учиним за друге? Неко ко се бави политиком рекао би шта ја могу да учиним за Србију, али пошто се ми не бавимо политиком, ето то је отприлике тај порив - шта ја могу да учиним за друге. Људи препознају ту идеју и прикључују нам се. Био сам изненађен када је дан после мог гостовања на Радио Бг 202 уплаћено двадесет хиљада на рачун Фондације, па следећи дан петнаест хиљада, a нешто пре тога директор Математичке гимназије у Београду, наш члан, гостовао је, у име Фондације на некој од телевизија са националном фреквенцијом и након тога имали смо уплату из Новог Сада око двадесет хиљада. Дакле, људи су препознали шта ми хоћемо и подржали су нас у томе иако не знају ништа о нама као појединцима. Углавном су то људи који са нама негде деле исти систем вредности и који верују да се само знањем може ићи напред.
Зашто смо ми одлучили да оснујемо Фондацију која ће да финансира студенте и ђаке односно да уложимо неки динар у знање? Зато што је знање једини капитал који вам нико не може узети. И зато што је знање у ширим размерама једини начин да се изађе из сиромаштва. Једини начин да се превазиђе зид између сиромашних и богатих. Не постоји ниједна образована земља а да су њени грађани сиромашни. А напротив, све сиромашне земље имају проблем са образовањем. И то је био наш мотив да уложимо динар, и лични и наших пријатеља и донатора, јер ће се то вартити вишеструко. И мислим да смо ту баш погодили у избору улагања. Имао сам ја и других идеја: за мале привреднике, за обнову старих зграда и сл. Али мислим да је ово најделотворнија ствар и најлакше је то приближити људима. Нас сада подржава преко 300 чланова и то без велике рекламе. И то је помало смишљено из разлога што су приче о фондацијама попримиле неке друге конотације које ми не желимо. Када стекнемо одређено поверење онда ћемо се огласити на сва звона да би то имало пуни ефекат. Ми сада имамо петнаест стипендиста, догодине ћемо имати још петнаест, па када скупимо ту гомилу студената и ученика онда се види наш резултат. Они сами ће бити најбоља реклама за фондацију.
Милан: Три су кључна момента. Први: помажеш некој деци која не би могла да искажу своје могућности без помоћи. Ово друштво сасвим сигурно недовољно пружа подршку, чак имамо обрнуту ситуацију – некада су деца ишла одавде у иностранство да се школују па се враћала да учине нешто за Србију, да помогну, а сада се школују овде да би радили тамо и понекад ми се чини да друштво једва чека да та сва памет оде тамо и да овде не смета. Друга ствар је лични мотив: да учинимо нешто по чему ће нас се неко некад можда сетити. Човек често живи живот чинећи само ствари за себе а ништа не учини за другог, као да га није ни живео. Треће је што омогућавамо многим људима да улажући макар само тај евро месечно имају утисак да чине велику ствар. Што и јесте велика ствар. И кључна реч у овој причи је поверење. Сигуран сам да га нећемо прокоцкати, тиме би издали и наше пријатеље. Мирослав Пауновић из Тубића, дугогодишњи председник Ауто мото савеза Србије је заједно са нама двојицом оснивач, а Милијан Јовановић из Радановаца, професор на Пољопривредном факултету члан је УО Фондације од првог дана. Дакле, сви су из Косјерића и сви живимо у Београду као остварени и образовани људи. Седиште фондације је у Косјерићу, тако афирмишемо наш крај, замислите кад стигне 500 молби – 500 младих људи испише Косјерић.
Како се постаје члан Фондације?
Mиленко: Једноставно. На сајту www.evrozaznanje.rs можете преузети приступницу и послати на адресу kontakt@evrozaznanje.rs. Taкође можете преузети и трајни налог тако што ћете уписати податке и износ који ће се месечно скидати са Вашег рачуна. Тако попуњен трајни налог предаћете у службу обрачуна плате или у банку у којој имате отворен рачун.
Да ли има још простора за популаризацију идеје?
Миленко: Свакако, и кроз медије и кроз друге врсте контаката са потенцијалним члановима. Немамо никога ко се професионално бави вођењем фондације јер ту има доста обавеза и у том смислу може да се уради још пуно тога, али полако, надамо се да ћемо у догледно време бити препознатљивији у јавности. Стипендије се не враћају и износе 100.000 динара у 10 месечних рата. Важно нам је да оно што кажемо да ћемо урадити и урадимо. Сва прикупљена средства трошимо за стипендије, осим закупа домена за сајт и израде завршног рачуна других трошкова немамо.
Прошле године на конкурс је пристигао огроман број пријава. Како доносите одлуку коме ћете доделити стипендију?
Миленко: Није једноставно али није ни тешко. Најпре направимо ужи избор где уђу ђаци и студенти који су надрасли своје школе и освајали неке медаље или су као студенти већ радили пројекте. Водимо рачуна да нам све стипендије не оду у једно место, нпр. Београд, или да све не оду у Математичку гимназију. Или да не буду све дечаци или девојчице. Правимо један микс да имамо што разноврснију популацију. Други критеријум је материјална ситуација. Прошле године смо имали дете које је осмо дете у породици, други разред Прве београдске гимназије, девојчица, она није била најбоља по успеху иако је била 5,0, али 5,0 су и друга деца, али са сијасет диплома са такмичења, ипак смо имали у виду да је у тој породици осморо деце од којих је седморо у школском узрасту a при томе родитељи су са готово никаквим примањима. Дакле, иако водимо рачуна о социјалном моменту, ипак желимо да наградимо и најбоље ученике. Имамо комисију која броји пет чланова (нас тројица оснивачи, један члан УО, једна особа из Хипо банке као највећег донатора и госпођа која се истиче личним прилогом), тако да ништа не радимо напамет, углавном се сви сложимо.
Какав је осећај усрећити младог човека који жели да учи? Испричајте нам неки занимљив пример.
Милан: Две сестре близнакиње из Ужица – студенти са просеком преко 9,50, једна од њих је добила стипендију. Па смо имали два брата у математичкој гимназији, један је добио стипендију и то јесте најбитнији осећај: олакшати неком пут ка стицању знања. Девојчица коју је Миленко поменуо – оба родитеља су незапослена и подстанари су, а ево и дела писма које нам је послала Дејана Бећировић, студент друге године Економског факултета у Београду, са просеком 9,71 и са око 70 медаља у каратеу: ,,Желим да постанем прави стручњак у области економије, да истрајем како би мој живот био лакши и лепши у односу на живот који моји родитељи живе. Желим да и ја једном будем у стању да подржим организацију попут ваше и да као одговоран грађанин наше земље учиним нешто друштвено корисно. Хвала вам у име свих студената на прилици коју нам пружате, на спремности да наградите труд и да нас мотивишете да радимо, улажемо у себе и будемо сигурни у то да смо изабрали прави пут, с поштовањем Дејана Бећировић.'' Она, ипак, није добила стипендију.
Колико су људи у вашем родном крају спремни да учествују, колико препознају значај идеје?
Милан: Не можемо а да не споменемо ,,Титан'' цементару, они већ другу годину учествују у висини једне стипендије и за сада имамо двадесетак људи из Косјерића који су чланови фондације, надамо се да ће их бити више и ово је сигурно прилика да ту причу раширимо.
Миленко: И да стипендирамо више деце из општине. Ово је и прилика да позовемо и децу да конкуришу за стипендије.
На који начин је младе могуће мотивисати да остану у Косјерићу и да ли у неко догледно време видите и наду да наша општина може да испредњачи у односу на српски тренд раста? Без намере да се бавимо политиком и економијом, шта Ви мислите: шта је то што овде успева?
Миленко: Косјерић у односу на стање у Србији свакако предњачи, по просечној заради, по производњи малине, по манифестацијама, чак мислим и да је мањи одлив људи из Косјерића него из многих других општина, а шта људи да ураде овде да би били успешни, па то је питање за људе који се баве политиком, за премијера...По мени је једини начин да се буде успешан – знање, школовање и нема другог. Кад имаш знање можеш да се бавиш чиме год хоћеш.
Милан: Нисмо се баш усрећили са политичарима, мислим на 50 – 60 година уназад, више верујем у приватне иницијативе и окупљања људи и мислим да више тако може да се уради и то говорим и овде у Сечој Реци, проблем са водоводом, да засучу рукаве и сами реше проблем.
Шта је за Вас Сеча Река: завичај, уточиште, нешто треће? Сеча Река некад и сад? Шта би требало урадити у Сечој Реци да би било боље?
Милан: Сеча Река је за мене увек била нешто чему сам се враћао, чини ми се да никад нисам ни отишао и дуго сам имао жељу да се вратим сасвим, касније нисам имао подршку за то од породице. Рођен сам у Сечој Реци – увек почиње моја биографија и више од тога и не очекујем. Кад год сам био у прилици да организујем неке акције овде људи су ме питали а шта је тај завичај за мене учинио, ја тај доживљај никада нисам имао и увек сам мислио да смо ми вечито дужни завичају.
Миленко: За мене је Сеча Река ментална категорија. То јесте село али то село, бар онако како га ја познајем, није примитивно. То је село у коме сам ја упознао људе који знају да размишљају и који су у ширим размерама велики интелектуалци. Они су можда подсвесно мени били узори. То је Милан Јовчић, то је Видосав Виде Маринковић, професор, то је био свештеник Милоје Лукић и то су људи који су имали формално државно образовање. Али у Сечој Реци ви имате људе који су врло начитани а да нису имали па можда ни дана школе. Један од таквих је столар, мајстор Радован Обреновић, Милош Лазић, њима би мало било дати титулу магистра филозофије. То је за мене Сеча Река. Плус та емотивна веза - родитељи, родбина, школа, другови. Сви они који су дошли у Сечу Реку на неки начин су јој се враћали. Е сад као и сва друга мала места у транзицији – стагнира, да не кажем одумире. Сад би неко рекао какви интелектуалци, какви бакрачи, да, ја причам о прошлом времену али се та нит протеже и до данашњих дана. Сви се ми враћамо и нешто је од тог старог времена и духа сечоречког остало и до данас.
Милан: Сеча Река је прва имала водовод од свих села, па прва струја, па асфалт и то није захваљујући политичким везама него сложности и ,,о –рук'' типу људи који су знали данима и ноћима да раде да би подигли квалитет живота на пристојан ниво. Дакле, увек је предњачила. Па културни живот – позоришне представе, спој просветних радника и обичних сељака који су узимали учешће у тим аматерским представама и то смо ми понели са собом, печат нашим карактерима дала је та школа у Сечој Реци.
Миленко: Има још нешто, моје мишљење је да је Сеча Река увек била блага опозиција свакој власти, није била поводљива као неке друге средине, увек је било оних који мисле својом главом, то је тај неки сечоречки дух.
Опишите ми један савршен дан у Сечој Реци. Али обавезно и кроз доручак, ручак и вечеру.
Миленко: Ја волим кад одем са госпођом у пицерију ,,Лав'' и доручкујем качамак са сиром и кајмаком, прелистам новине, одговорим на пошту јер тамо има бесплатан интернет са добрим протоком, онда се вратим у Сечу Реку. Е сад, да ли плевим башту, купим шљиве, косим двориште или седим ,,нако'' – то је мање важно, шта год од тога да радим мени је у том тренутку идеално. А онда дође ручак, он је увек сезонски, ако је зима онда сарма ако је лето онда пуњена паприка, па ако је лето, а најчешће сму ту преко лета, онда је после ручка и базен у Косјерићу, па повратак у Сечу Реку, па ево овако седељка или код Уче (Милан), или код мене, или код кума Лазића, ето то је отприлике леп дан у Сечој Реци, не могу рећи идеалан, али леп.
Милан: Ја волим да устајем рано, негде пре 6 сати, заиста су ми јутра у Сечој Реци најлепша, има свежине, има росе, у овим мојим боровима ја имам ту неке птичице, које тада отпевају ону своју мелодију, и ја волим да доручкујем највише качамак од белог кукуруза који сам гајим и производим и који се меље на Бекутиној воденици. Ручак је опет од наших производа, ми заиста све гајимо, здраво је, ђубри се само стајским ђубретом и то је довољно за нас и понешто поделимо и нашим пријатељима, они се обрадују том белом пројином брашну са наших воденица или том кромпиру који није прскан. Пуно радимо на имању и то је нешто што мене заиста испуњава, празан ми је дан кад нисам урадио нешто конкретно – оплевио, залио, окопао, покосио, а тога увек има и делимо са пријатељима ту лепоту уређеног дворишта. Ето, наш пријатељ Енглез који ужива да дође овде и каже да је ово његов Дизниленд и који може 24 сата да седи овде, да ради са нама, да пешачи, ја сам захваљујући њему препешачио сваку стопу, попели се на сваку чуку, свако брдо, по ко зна колико пута, вероватно то сам никад не бих. Колико смо само зима провели овде заједно и колико доживљаја ту има, то већ не би могло да стане ни у књигу.
Миленко: Омркосмо, хајде да пређемо сад код мене, на моју веранду.
Тако је и било. Вече под звездама сечоречког неба огреја нам душу.
