Косјерић 1992: Мала општина, велика победа

У јеку ратова, санкција и режимске доминације, једна општина у западној Србији показала је да је промена могућа и истрајала у њој читав мандат

Демократски Блок Општине Косјерић

Локални избори одржани крајем 1992. године били су део најширег изборног захвата у дотадашњој историји Србије - истовремено су се бирали савезни, републички, покрајински, градски и локални органи власти. Све је то било изазвано налетом политичких и ратних турбуленција које су претходиле и обележиле ту, по много чему пресудну годину.

Први вишестраначки избори у Србији одржани су 1990, али се тада локал није бирао. Сада, две године касније, долази време да и градови и села кажу своје. И нису сви рекли исто.

Године које су претиле да прогутају Србију

Период између два изборна циклуса - од децембра 1990. до децембра 1992 - обележили су кључни историјски преокрети: распад СФРЈ, ратови у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, проглашење Савезне Републике Југославије, а затим и оштре међународне санкције.

У Србији jе расла атмосфера унутрашњег немира: опозиција је јачала, протести су избијали, а односи између грађана и режима све више су личили на рововску борбу. Врхунац тензија догодио се 9. марта 1991. када су се у Београду окупиле десетине хиљада демонстраната. Протест "Против петокраке", организован од стране Српског покрета обнове, претворио се у сукоб са полицијом, увођење ванредног стања и прве велике пукотине у монолиту Милошевићеве власти.

Изборни системи

Иако су парламентарни избори 1992. спроведени по пропорционалном систему (Д’Oнтов метод), локални су остали у оквирима двокружног већинског - ако нико не освоји више од 50% у првом кругу, иде се у други. Пропорционални систем на локалном нивоу биће уведен тек након политичких промена 2000. године.

Косјерић: Давид међу Голиjатима

У изборној ноћи, када су резултати почели да пристижу, пажњу су брзо привукла светлa опозициона острва у мору социјалистичке доминације. Само шест општина у Србији дале су власт опозицији: Врачар, Мионица, Топола, Нова Варош, Крагујевачка Рача и - Косјерић.

Управо у Косјерићу опозиција је остварила најубедљивију победу и као једина од тих шест задржала власт пун мандат - све четири године. Био је то више од локалне победе. Био је то сигнал.

Демократски блок и Аранђеловдан

На Аранђеловдан је основан Демократски блок Косјерића (ДБОК), коалиција опозиционих странака и угледних нестраначких личности. На листи су се нашли кандидати ДС-а, ДЕПОС-а (СПО, ДСС, Српска либерална странка, Нова демократија), као и представници локалне елите: домаћини, привредници, интелектуалци. Њихово гесло било је јасно: "Промена, а не партијска корист."

У свом првом Гласнику ДБОК је писао:

"Окупила нас је сопствена савест да се у овој земљи и овом народу спасе шта се још може спасити... Косјерић ће се ослободити педесетогодишње једнопартијске власти."

Да би пробили медијску блокаду режима, одлучили су да издају сопствени гласник, јер – како су тврдили - народ не може до истине преко државних медија односно локалног радија.

Гласник ДБОК-а 1.

Убедљив тријумф

Први круг избора одржан је 20. децембра 1992, на други дан Светог Николе. Други - 3. јануара 1993. ДБОК је убедљиво победио: 20 одборника наспрам 7 социјалистичких.

На изборном плакату са фотографијама кандидата, исписиване су хемијском оловком ознаке ко је прошао у други круг. Након коначних резултата, фломастером су повучене црте: једна за оне који су пали у првом, две за оне поражене у другом кругу.

Из аутентичне изборне архиве, плакат са ознакама 

Победе и бројеви

Најубедљивију победу однео је Милан Недић у Брајковићима: 327 гласова (74,31%) наспрам 94 гласа (21,36%) Драгана Вујића и то у првом кругу. У Сечој Реци, Милијан Арсенијевић није имао противкандидата и освојио је 299 гласова, што је 77,66% од укупног броја уписаних бирача итд, видети на плакату.

Резултати након првог круга избора, Гласник ДБОК-а 3.

"Куда?" - питање које одзвања и данас

У тексту испод резултата првог круга у Гласнику, под насловом Куда?, остале су забележене реченице које сведоче о времену:

"Ако сваким даном сечемо све тање кришке хлеба, ако сваку ноћ дочекујемо са зебњом да ли ће нам унуци и синови бити истргнути из топлих постеља и послати тамо одакле се неки нису, а неки можда неће вратити... шта је онда наша будућност?"

И тада и данас, Косјерић је знао да постави право питање и да да јасан одговор.

Гласник ДБОК-а 2. 

O селу Парамун

ПРОЛОГ

Као што сељак пред туђим војскама

на разна места,

у подрум,

иза јаруге,

под храст,

закопава жито,

муницију, пушку,

ракију, лампек,

иконе, сукно и маст,

 

тако и ја,

у мрачно време ово,

све што имам скривам,

пола у нејасно,

пола у незаписано слово.

 

                  (Љ. Симовић, Запис)

 

Као Симовићев грешни дијак, учимо у пепелу храма и записујемо по маргинама замишљених рукописа. Сакупљамо парчиће прошлости, скривамо их пред претњом заборава и откривамо њихова знамења. Чувамо их, за славу и опстанак предака, али и за сопствену садашњост, у стрепњи од будућности.

У Парамун одлазимо као на ходочашћа, а свети нам пут исписују Алсеиде у гајевима, Хамадриаде на дрвећу, Крениде – виле изворкиње, Епиптамиде у реци, Епимелиде – пастирске нимфе, Ореиде у гори, Елејономије на ливадама... Пред оком искрсава праслика.

Да ли виле град градише на грани од облака с вратима од злата, бисера и скерлета, или само помагаше зидарима, међу којима беше много византијских мајстора, да подигну зидине од тешких камених блокова, те да чувају пут и манастир? Да ли се јунаци српски заветоваше да ће на Косову живот дати у замену за небеско блаженство, поновно виђење девојака-вила што им причест дадоше у Манастирини парамунској?

У парамунске горе, путањама српсковизантијским, одлазимо да се сами себе сећамо. Пролазимо кроз Виноградине и Стара воћа, некадашњи манастирски посед, верујући да свети мученик Парамон чува рукописне књиге, изнете и сакривене од пламена. Под велом тајне је и судбина манастирских звона, па и ми прилазимо бунару не би ли чули њихов звук. Пут нас, коначно, води до камених спавача у загрљају Храста, осе света.

И док су једни градили, а други рушили, Рузманка, Косана, Наталија и многе друге су децу рађале. Иако су страховале од ратова, жене никуд нису бежале, остајале су код куће. И ткале су најлепше ћилиме.

Мушкарци су ратовали. И враћали им се, понекад. А оне би их пригрлиле, љубити их нису смеле.

Некима је срце пукло док су носили воду на обрамици. Потомци настављају да носе њихов товар. И да пишу оде Парамуну.

Понекад им кукуруз не би никао зато што су уместо у кућицу под мотиком убацивали зрно у уста, била је глад. Али су преживели!

И живе, у генима и сећањима, у пуноћи и континуитету свога постојања.

У славу Мнемосине, богиње сећања, нека буде овај 6. број!

                                                                                                                       Снежана Јоксимовић

 

                   11. септембра 2020. у Парамуну испред школе са Прелиставања новог броја часописа