КОСЈЕРИЋ, ЖЕНЕ КОЈЕ ПАМТИМ, трећи део

ЈЕЛА, болничарка   

Већ годину дана смо заробљени непознатим вирусом који је потпуно променио свет, и наше мале животе. Будимо се са извештајима Кризног штаба, црним бројкама, огромном забринутошћу и лошим вестима. Страхујемо за најближе, задрхтимо над судбином оних које познајемо а који у некој болници бију своју животну битку. Данас, чини ми се, свако има или познаје неког кога више нема. Тешке су то судбине, и тужне мисли...У таквој ситуацији човек се окреће своме унутрашњем бићу, ризници у којој су похрањена сва наша искуства, страхови, све наше туге, али и могући одговори на лоше догађаје. Ту је, унутра, ослонац и охрабрење за све што ће нас у животу срести, еталон или образац како да се издрже и превазиђу непогоде. Можда и одговор на чудо звано Корона. Загледана у беле болничке кревете и покретне сенке у белим мантилима, скафандерима, визирима, и другим  чудима, које лебде на ТВ екранима, и у болницама, у свако доба дана и ноћи... сусрећем уплашени поглед једне девојчице шћућурене у белом кревету, у овећој болничкој соби. У чувеној Пупића вили, тамо у малој вароши Косјерић, негде при крају 50-тих година прошлог века.

Увек је тешко бити болестан, још је теже бити болесно дете, а најтеже ако то дете мора у болницу! Одвојити га од куће, од породице, одвести у непознато и - тамо оставити! То је заиста тешко искуство које се не заборавља! Догодило ми се то једне касне зиме, на преласку у варљиво пролеће,  кад је кашаљ постајао све тежи, а температура прелазила у грозницу. По причи моје мајке, касније, предузели су све што су знали, и горки прашак из кесице који никако нисам могла да прогутам, и ракијаве облоге на грудима, па оне деци баш непријатне од 'препране масти', пројино брашно у чарапама, бабине посебне молитве испод иконе...'А ти си горела и губила се', тако је мајка говорила. Све док моја добра тетка Вера није поручила из вароши да се не играју и да ме одмах доведу доктору, како знају... То  'како знају' значило је да никаквог превоза није било. Ни аутобуса до нашег села, нити икога у селу да има аутомобил, а ни честитог пута. Тек понеки камион би прошао, а мештани су се превозили или воловском или коњском запрегом, и углавном су се пешице кретали сваким послом. Довести болесника до лекара је заиста велика мука, поготово зими. Није било друге него су позвали комшију Милана који је имао коње и кола, и који је по више пута превезао свакога у селу било на весеље, или до вароши на пијац, вашар или код доктора. Умотану у ћебад, ћилиме, шалове, уплакану, уплашену, одвезли су ме до Косјерића. Ја се тог пута од седам километара сећам 'на парче', у инсертима, али се јасно сећам да смо застали поред куће моје тетке, и да је и она кренула са нама до Пупића виле. Познавала је докторе (ни њено здравље није било најбоље, то ћу касније сазнати, па отуда и њени страхови кад смо се ми деца разбољевала), а њено присуство ће мој сусрет са болницом учинити лакшим. Морала сам, верујем, проћи уобичајену процедуру, то ми је у магли, али тренутке кад ме пресвлаче, тетка пакује моју гардеробу, а мене одводе у собу са више кревета и више деце која у њима леже, седе, ћуте, понеко плаче... то је остала неизбрисива слика. И тај мирис, посебан мирис болнице, лекова, хемикалија, то остаје заувек. Ставили су ме на кревет који ће бити мој наредне две или три недеље, не знам тачно, а мени дуго, дуго време туге. Све време тог мога пријема у болницу са нама је била једна жена у белом, благог изгледа, с којом је моја тетка тихо причала, познавале су се... Пре него што је и тетка отишла, обећавајући да ће често долазити, рекла је да је то болничарка Јела, да она брине о свој деци, да ће ме пазити, и да се не плашим... Ваљда уморна од свега, од стреса што остајем сама, од лекова које су ми дали, запала сам у дуг и немиран сан. Буђење је било у страху, у некаквој збрци непознатих звукова, звецкања, ужурбаног кретања особља, дељења терапије, појаве лекара, визите  (те изразе, и те радње, то ћу разумети много касније)... Тада сам само разрогачено гледала шта се дешава око мене и питала се да ли ће ме ико одатле избавити. А тек кад је требало вадити крв, примати ињекције (ја сам имала запаљење плућа), па то ми је и данас нелагода које се нисам ослободила. Ипак, велико олакшање доносила је Јелина појава, то ми је већ био неко познат, наклоњен, скоро као моја тетка Вера. Требало је да ухватим ритам њеног присуства - смене на послу. Ако је то било пре подне, лакше сам пролазила све те болне јутарње процедуре, ако је било поподне сви ми мали болесници успављивали смо се уз њене умирујуће благе речи. Она је знала да поседи на сваком кревету и да са сваким дететом поприча, чак и да нас насмеје, уплакане да пригрли, помази, држи за руку док се јецајући успављују. Увек уз обећање да ће она и сутра доћи, и да ће у дане посете свакоме неко доћи, мама или тата, мени моја тетка... Очи су нам биле на вратима, и радосно се шириле, лице зарило како се ко од посетилаца појави. Али, било је дана кад неко не би дошао, кад су деца разочарано плакала, нека су се скривала испод покривача... И онда би долазила Јела и објашњавала да, ето, мама није дошла, али да је пуно поздравила малог болесника, да је послала бомбоне које је, тако ја сада мислим,  Јела увек имала у резерви за кризне ситуације. Свако је волео да се задржи баш код његовог кревета, да му брижно положи руку на чело, да нас ушушка, и скрене пажњу с непријатних болничких ситуација. Нешто што ћу увек памтити био је Јелин сутлијаш! Више него топао меки гриз, што су обично биле наше вечере, или подневна посластица. Тај мирис какаоа ретко посутог по белим грудвицама у тањиру, та зрна пиринча која се топе у устима - то ја памтим и данас. Али не волим да спремам сутлијаш! То ме толико подсећа на болницу, и усамљеност. Са друге стране, блага Јелина појава, са сутлијашом у рукама, учинила је да лакше поднесем ту прву озбиљну трауму у моме детињству.

Ништа не знам о Јели изван Пупића виле, о њеном животу, и судбини. Али, скоро увек, у некој чекаоници док посматрам како промичу болничарке у белим униформама, строге или насмејане, сетим се Јеле из Косјерића. Сада у доба Короне размишљам и о ризику који носи њихова професија, и о томе колико болесних људи у њиховом погледу тражи зрнце наде у оздрављење. И свако има макар трачак поверења у неку своју Јелу.

Пупића вила

ВИНКА, „јетрвица адамско колено“

Ово „колено“ ми је из народне песме, касније, кад сам већ била ђак. А Винка, тачније Вина како смо је звали, ни тетка ни тета-Вина, само Вина, уствари је јетрва моје тета Вере Ђуровић, мени најомиљеније особе у Косјерићу, а и шире. Она је друга особа, после тече, коју сам упознала у новом окружењу моје тетке (после њене удаје, што дуго нисам могла да јој опростим). Винка и Вера су биле удате за браћу Рада и Љубишу (мој теча), и снахе Пера ковача. Кућа близу Лимца, ковачница на брегу изнад куће, некако између кућа Ђокића (Љубица и Ружа, писала сам о њима) и Косине куће. Све три госпође су биле Верине добре комшинице. Перова кућа је била пуна, сви су у њој живели - Винка и Вера са мужевима, и још њихова два млађа брата, док нису отишли у даље школе, и сестра Олга- Олгица Ђуровић коју, верујем, неки Косјерци и данас по лепоти памте. Мајку им нисам упознала, сирота је већ била болесна и лечила се изван Косјерића, тако да су Вера и Винка бринуле о свима. Касније се породица раздвојила, синови направили своје куће, али су Вера и Вина и даље биле ту свакодневно заједно, као најближа родбина, сапутнице, у неким стварима и сапатнице кроз живот који их није мазио.

Кад год бих дошла код моје тетке, и Вина је била ту. Према мени добра, насмејана, шаљива, скроз позитивна. Све сам, наравно, мерила из своје дечје визуре, не знајући ништа о неком ширем чаршијском контексту. Њих две, девојке са села, Винка нешто ближа варошици, иако различите по карактеру и јавном испољавању, донеле су исти патријархални менталитет и васпитање, однос поштовања према старијима, кући, фамилији.

Вера је била затворенија, суздржанија, увек у своме свету шнајдераја, кројева и шнитова, муштерија, обавеза и рокова када нека креација, комплет, костим или хаљина, мора бити завршена, опеглана, на вешалици спремна за последњу пробу или предају госпођама које су своје фигуре повериле тета Вери да их одене по најбољем знању и вештини, како би заблистале на некој свечаности, приредби. И Чајанки вероватно.

Вина, Винка је била отворенија, говорљивија, гласнија, насмејана; умела је чак и да опсује. Ја бих изненађено подигла поглед испод теткине шиваће машине, а Вина би руком покрила усне, и одмахнула као да се извињава. Некако је то ишло уз њу! Сада бих рекла да је била прави ОРИЂИНАЛ, косјерски ориђинал. Она је прва жена коју сам видела с цигаретом! Пушила је!? Ја у моме селу нисам видела ниједну жену да пуши! Цигарету би склањала једино кад уђе чика Перо, свекар.

Кад сам се ја, много година касније, накратко дружила с тим пороком, често бих се сетила Вине и мога запрепашћења због њене цигарете. И ја сам крила цигарету кад отац наиђе, а била сам старија од Вине из тих косјерских година! Све до једне опасне породичне ситуације кад смо сви били страшно забринути, кад ми је отац рекао да не морам да се кријем. „Запали, ако ће ти бити лакше!?“ Није било лакше, али сам ја успела да савладам тај непристојни женски порок, и да оца опет изненадим.

Још неке слике у којима је Винка била главни лик неизбрисиво памтим. Данас бих рекла - Винина чаршијања. Она и моја тетка имале су неку своју дневну рутину. Вина би ујутро, с торбом и цигаретом, провирила код моје тетке, питала да ли јој нешто треба и отишла низ чаршију. Онда би дошао Перо, моја тетка би одмах устала са столице (то је та посебна врста поштовања), питала како је, попричали би, доручак је већ био спреман, затим и кафа, чашица. Обавезно би га испратила низ степенице...Био је задовољан и захвалан. Онда би се и Винка вратила, и још с врата повикала: „Лело, стављај кафу, да ти причам! Овај свет је начисто пошашавио!“ Ја бих у почетку радознало пратила, али пошто нисам познавала особе о којима је Вина причала, нити сам разумевала драмски заплет - вратила бих се у свој шарени свет крпица и луткица. Али касније, јер ја сам код моје тетке долазила кад год би ме од куће пустили, упознавала сам и остале ликове из теткиног окружења, и слатко сам се смејала Винкиним живописним „рапортима“: да је на пример једна комшиница ставила нову фризуру, а друга тврди да јој не стоји добро. „Уствари, завиди јој“. Или да су се друге две озбиљно закачиле око нечег. „Веро, изгледа да не говоре!“ Да је Мика лумповао у кафани, да је Цица донела лепе материјале из Београда, а Мира неки нови расад цвећа из Пожеге. А тек шта је све поскупело на пијаци! „Веро, они за Бога не знају!“ Код Бошка у Гвожђари је стигло ново посуђе... па ће њих две поподне заједно. (А и ја ћу са њима, знала сам). И „рекла је Гугула да свратиш“. (И ја ћу да свратим, то је тетина тетка!) Било је ту сигурно још неких трачева, али све је то чинило симпатични колорит мале вароши! Што сам била већа, све сам се слађе смејала њиховим јутарњим „брифинзима“. Било је ту и озбиљних тема, али о њима су у пола гласа, на тераси, или у другој соби. А мене је моја тетка озбиљним гласом учила да се разговори одраслих не прислушкују.

Кад сам кренула у средњу школу, при поласку у Ужице, као и при повратку, обавезно сам свраћала у Косјерић код тета Вере и ту налазила и Вину. Тета је питала за оцене, а Вина за симпатије и момчиће. Била је на мојој страни кад је требало да изађем на косјерски корзо и кад је тетка утврђивала тачно време повратка. „Веро, пусти дете нек живи! Све си заборавила!“, говорила је дискретно намигујући. А тетка би љутито: „Винка, знаш ли ти Обрада!?“ (Мој отац).

Кад сам се, по оцени родбине, прерано удала, Вина је зналачки говорила да је то све наслућивала. „И сад ми то кажеш!?“ Љутила се моја добра Вера што јој је Вина прећутала поуздане чаршијске информације. Онда сам отишла за Београд, и ређе сам свраћала. А једног дана тетка ме је позвала да идем да обиђем Винку у болници. Тада сам први пут ушла у Онколошки институт, не знајући да је то установа у коју се долази са најтежом дијагнозом; била сам млада и болест је била далеко од мене. Нећу заборавити ту слику моје Вине, потпуно измењене, преплашене... „Не ваља, Владо, не ваља!“ Рекла је то гледајући ме право у очи, и опсовала сочно, као некад. Стајале смо у полутами приземља те злослутне зграде, испред степеништа које води до просторија за зрачење. „Забрањено нам је пушење, али ти пређи тамо до трафике!“ Рекла ми је које цигарете, и како ће их сакрити. „И немој никад да пушиш! Тешко је одвикнути се!“ Са очитом тугом питала је за све, и за своју Лелу (тета Веру), знајући за њено крхко здравље. Долазила сам још два-три пута, а онда ми је тетка јавила да је Винка дошла кући. Није рекла да нема наде; али је то лебдело у њеном гласу, осећало се у телефонској жици. Кад сам следећи пут дошла у Косјерић, Вине више није било. Прерано. Проћи ће још доста година кад ће јој се и моја тета придружити. Њиховим кућама код Лимца и сликама мога детињства у њима, одавно не свраћам.

На косјерско гробље долазим ређе него што би требало; у годинама сам старијим од њихових када су отишле. Али увек кад сам ту, сећам их се младих и лепих како редују у мојој кући у Годљеву. Било је то моје лично невреме, кад сам са десетак година била једино женско у кући. Отац и мајка су се растали, баба се од шока и туге разболела, у болници је, а нама долази слава, или прислава, или велики радови. Онда дођу Вера и Винка, на два-три дана, засучу рукаве, и кућа и двориште замиришу. А на свечаном столу у гостинској соби поређане велике тацне са најлепшим колачима... Брата и мене тетка купа, са највећом нежношћу, Винка у кухињи ставља џезву с кафом, а мој отац доноси „стакло“ (посебну славску флашу) с ракијом: „'Ајде, Вино, заслужили смо!“ Она провири у нашу собу, са осмехом, а онда пали цигарету. Придружује се и тетка са неким послужењем, а нас двоје се успављујемо уз жамор иза одшкринутих врата.

Ни Вера ни Винка нису имале децу, Вера је имала нас, али још две девојке из чаршије, сестре Лидија и Марина, сада верујем већ баке, могу посведочити колико пажње и топлине су даривале те две жене, њихове нине (стрине). Вера и Винка, свака на свој начин.

КОСЈЕРИЋ, ЖЕНЕ КОЈЕ ПАМТИМ, други део

                                                                                                                               Пише: Владанка Лазић

МИЛЕНА, МОЈА УЧИТЕЉИЦА

Сећање на полазак у школу је уствари сећање на детињство. Може и обрнуто, детињство није могуће дочарати без своје прве школе. А какву ћемо слику понети из тог времена, највише зависи од првог учитеља. Моја учитељица је била Милена Јовановић, мога брата је учио њен супруг Анђелко. Мислим да сам ја таквим распоредом била награђена. Јер девојчице воле да имају учитељицу, она им постаје узор и све маштају да и саме постану учитељице. Идентификација, преко потребна за сазревање младог бића. Тада сам мислила срцем, а касније као мајка два ђака, сада и бака једне слатке бистрице, питала сам се да ли учитељи поимају шта су све у очима и у души својих ученика! Да ли се то може научити, или се позив срцем бира, или позив изабере оне праве којима ће дати дневник у руке и место за катедром да дочекају букет најчистијих душа, и испрате их даље у оно што се зове живот? Моју Милену, нашу учитељицу Милену, такву каква је остала у моме срцу, само је Бог могао послати у јесен 1956. године на ту тачку земаљског шара која се зове Парамун, да сачека моју генерацију. Малене пчелице из Годљева, Полошнице, Ренове, и Парамуна наравно, које свакога јутра пристижу у своју кошницу. Ведри, насмејани, задихани, уплашени, покисли, блатњавих ногу, често због поцепане обуће, због росних стаза којима су долазили. Можда без доручка, ненаспавани, са својим малим великим бригама. Све то требало је да обујми благи поглед наше учитељице, да осети и разуме, да помилује. Да охрабри, да утеши и развесели. Да буде и старија сестра и школска мама! Као права! Мени је била!

И да има ауторитета, да је ђаци поштују. То ја данас, у последњој деоници мога пута, могу тако да дефинишем, а онда је то била љубав коју не треба објашњавати. Ја сам волела школу, заволела сам је и пре него што сам у њу крочила, заволела сам гледајући свакога дана свога брата како се спрема за школу, како се сав важан враћа, с каквом озбиљношћу учи! Била сам спремна и радознала, и сачекала ме је учитељица Милена која је то подржавала и развијала. Истине ради, морам поменути једну Веру (презимена се више не сећам) која нам је кратко време била учитељица, и која је сигурно допринела нашем напретку, али Милена остаје моја незаборавна учитељица.

Парамун 1958. Учитељица Милена са сином Владаном и супругoм 
Анђелком Јовановићим, наставником; до учитељице Милика Јевтић,
Владанка (Маринковић) Лазић доле десно, са кикицама

Добра наша Милена чистом љубављу је подстицала наш напредак, похвалама награђивала и речима охрабрења подизала оне којима није ишло. Њен плус у свесци био је као кућа, а минус - опомена да се потрудимо. Свако је имао шансу за корак напред! Никога није издвајала посебном наклоношћу; свако се трудио да баш њега заволи. И кад би она показала да је неко најбољи у рачуну, а неко лепо рецитује, онај други лепо пева, а нечији цртежи заслужују да буду на зиду - ми не бисмо могли приговорити! Оцена је била праведна. Оно на чему је највише инсистирала било је другарство, емпатија рекли бисмо данас, за нечији проблем, тешкоћу, сиромаштво. Да, и то се видело, кад је неко скромно одевен, и кад негде по страни одвија своју ужину, или просто каже да је „заборавио“. Или пише крајичком оловке, или баш тог дана, и наредног „случајно“ нема свеску - учитељица би му дискретно на сто спустила своју оловку, са полице донела свеску „тата ће платити кад дође“. (Верујем да није ни поменула родитељима.) Помоћи, а не постидети.

Од уласка у учионицу освајала је нашу пажњу, осмехом, добротом, начином на који нам се обраћала, и све што је говорила - упијали смо. Цео час је био занимљив, све је било ново, интересантно. Ми тада нисмо имали вртић, ни обданиште, ни предшколско као припрему - све је почињало у првом разреду! Сви смо се трудили да будемо добри ђаци, учитељица је у сваком проналазила најбоље, благо кориговала, никад није подизала глас. Могли смо да се постидимо ако нешто не знамо, ако неко није написао домаћи, али нико није кажњаван грубим речима, нисмо бивали понижавани. (Ову тешку реч намерно користим из искуства са мојом ћерком: учестале јутарње главобоље, стварна а не симулирана мучнина, па и повраћање - све је то носило име једног предмета, тачније наставника; казна није била нижа или слаба оцена, већ ружне,  понижавајуће речи; ни петиција није помогла!)

Узвраћали смо јој искреним срцем и малим даровима. И сада бих, верујем, могла да пронађем оних неколико пропланака на путу до школе где су дозревале прве шумске јагоде, ту смо журили да их наберемо и нанижемо на ниску, на посебну травку! Такмичећи се чији ће низ бити дужи а јагоде лепше! Носили смо их нашој учитељици, да јој предамо пре почетка часова! Она би се обрадовала и говорила да ми узмемо, а она ће касније отићи да прошета и сама набере. Нисмо одустајали док их не однесе у стан. Понекад би ми деда спремио „капу трешања“ или ујесен торбицу крушака за учитељицу! То је било дивно: поклонити учитељици!

Највеће поверење и посебна част била је кад би наша Милена позвала неку девојчицу да причува њеног сина, малог Влада, тако смо га сви звали. Понекад смо то биле моја другарица Милеса Обрадовић и ја! Наши учитељи су становали у школском стану под кровом школе. Нама је то било посебно царство по коме смо се зачарано кретали, трудећи се да ништа не дирамо! Довољно је да гледамо. Пазили смо на бебу тихо, а кад се пробуди једна би отрчала код учитељице. И играли смо се с њим у дворишту!

Све важне животне лекције научили смо у школи са нашом учитељицом. Да се вредним радом постижу добре оцене, да је доброта важна као и петица, да је другарство животна вредност. А поштовање старијих нешто што се подразумева. Кад данас чујем шта се све дешава у школама, међу ђацима и међу наставницима, питам се шта се десило са овим светом, и колико несретна морају бити та деца. И колико је благословено било оно наше ђаковање у Парамуну са нашом Миленом, чије име све говори.

Кад смо се растајали на крају четвртог разреда свакоме је упутила речи које се памте, истакла оно најбоље што смо показали и посаветовала на чему морамо више радити да бисмо напредовали. Мени је рекла, као и другим својим најбољим ђацима појединачно, да је поносна на нас, и да би желела да и будуће њене генерације буду као ми. А ја, да истрајем, иако зна колико ми је тешко, да учим вредно и идем даље, све ће доћи на своје место. Деликатна каква је била, добро је знала кроз коју буру пролази моја породица, баш у том периоду, и зашто ја често долазим уплакана. Само би спустила руку на моје раме, помиловала ме по коси, било је довољно. Имале смо ми и неке дискретне и нежне разговоре који су ми помогли да лакше носим своје бреме.

Нисам је изневерила, и даље сам била одличан ђак. Нисам је заборавила, само знам да јој нисам довољно показала колико ми је значила.            

              

КПД Парамун, 1960. Милена и Анђелко Јовановић са члановима друштва
(глумцима - аматерима)

Послужитељка Дивка са децом - Милеса Обрадовић, Драган и Владан Јовановић,
 Владанка Маринковић и са лоптицом Сретен Глигоријевић

ЛИСТ НА ПОКРСТИЦИ  

(Бранка Маринковић и Зора Јовчић)

Недавно, али са закашњењем, стигла ме вест да су скоро у исти дан светом минуле две драге особе, из живота и мога ђачког споменара. Дивне младе године, и две учитељице Зора Јовчић и Бранка Маринковић, задња пошта Сеча Река, моји виши разреди основне школе. Биле су последње чуварке ђачких дана многих генерација, наше школе, и старе липе у дворишту, испод чије су се крошње, на клупи, деценијама смењивале генерације најлепших дечјих осмеха стидљивих или враголастих првака, и већ уозбиљених осмака који се опраштају од безбрижног детињства и крећу новим стазама, неизвесним.

Одавно нема липе, одавно су отишли Бранкин супруг Виде, и Зорин Милан, а њихова деца - два пара слатких девојчица из тих мојих шездесетих година прослог века (ах, колико давно) отишла су из Сече Реке, у своје одрасле животе. У разним сеобама загубиле су се и моје ђачке фотографије, али су у сећању остале упечатљиве лепе успомене, са по којом неизбрисивом тугом.

Додала бих да су та два брачна и наставничка пара били стубови наше школе, да су ту били и њихови породични домови, подизали су своје породице и цео наш крај, били поштовани грађани мале вароши, а богме се о њима чуло и знало много даље.

Наставник Милан Јовчић је био надалеко познат математичар, и нема детета које уз њега није заволело математику. Био је шахиста светског гласа, велемајстор дописног шаха, и нема шахисте од аматера до професионалца који није чуо за њега.

Професор Видосав Виде је посебна личност у моме детињству и школовању. Рођени смо у истом месту, засеок Маринковићи, даљи род, прве комшије. Мој стриц Миливоје и Виде су били другари од детињства, генерација, колеге на Филозофском факултету. Завршили су историју у најтежим поратним годинама и вратили се у завичај, у школу у Сечој Реци. Нисам стигла да порастем да ми стриц буде наставник (отишао је даље), али је Виде био и професор историје и директор наше школе. Брат и ја смо били добри ђаци, мада су неки наши другови говорили да ми сигурно имамо протекцију, јер носимо исто презиме. Истина је да би профессор Виде понекад са нама ђацима пешацима кренуо да обиђе мајку и са дечацима причао о фудбалу, о школи, о страховима док пролазимо кроз шуму, и по лошем времену преко набујале Реновице... Истина је, такође, да су нама, Маринковића деци, старији често говорили да треба да се угледамо на Вида и Миливоја, „у којим условима су они учили и колике школе су изучили!” Истина, то се у нашој генерацији није поновило, али касније, било је још Маринковића који су стекли академска знања и звања. Кад је профессор Виде неочекивано отишао, био је то свакако страховит ударац за његову породицу, али и велики потрес за све Маринковиће, нешто што нас је у нутрини померило, указујући на крхкост унутрашњег бића снажних људи, и на често недокучиве људске путеве и начела. (“Љепша душа дубље јеца.”) Одлазећи на гробове својих родитеља, спуштам и на Видову хумку у близини свећу, цвет, или јабуку само.

Учитељица Бранка, Видова супруга, није мени предавала, ниже разреде сам завршила у другом селу, али је памтим као лепу маркантну црнку, љупку, веселу, увек окружену децом. А кад би та отмена породица долазила у наше село, ми деца из комшилука волели смо туда да прођемо и вирнемо у њихово двориште.

Али наставница Зора, једна необична појава, ситна, ужурбана, с наочарима, увек у причи и с нагласком бржим од нашег ерског, развученог, „из прека је”, говорили су старији, мада је временом постала и колико до јуче остала наша Зора - била је особа која ме је, верујем нехотице, учила „лепоти пораза“ и вредностима стрпљења и упорности.

У Сечу Реку, у пети разред, дошла сам са свим петицама и „титулом“ најбољег ђака претходне школе. Била сам по природи и стицајем околности тихо и повучено дете, учена да се не треба сам хвалити ни наметати, видеће ко треба да види! Ово што следи је слика којој би се свако насмејао, осим горе описане и потом постиђене девојчице, која ни данас није заборавила. Смејем се и ја, ова данашња, али све време гледам у једно уплакано дечје лице. Елем, прво што је драга Зора уписала у мој блок за цртање била је једна велика тројка?!! Потписана! И прва оцена у петом разреду! Предавала ми је ликовно! И домаћинство, по потреби и физику! Али то ликовно, и та тројка на старту! Не знам како су се други часови завршили тога дана, ја сам међу првима изашла из учионице и школског дворишта, и кријући сузе што је могуће брже прешла та четири километра до куће. Блок је остао у школи. Мора да сам деловала толико несретно кад је и мој строги отац, који је слабо наџирао наше учење, осим кад узме ђачку књижицу у руке, то приметио и запитао: „Па шта је било, Мицо?“ (Сву женску децу, ћерке, унуке, мале комшинице, звао је Мицо; или нам је тепао, или није могао да памти имена...) Бризнула сам у плач, био је то окидач за све неизречене туге, и испричала. „А шта сте цртали?“ „Лист, обичан лист“, промуцала сам. „Лист?!“ И сад видим те зачуђено подигнуте обрве, неразумевање. Наставница је рекла да разгледамо лишће у дворишту, у оном ограђеном паркићу између школе и наставничке куће (сећам се лепе зелене куће са два улаза у којој је живела ова моја наставничка четворка). Да погледамо облик, боју... све је рекла. А била је дивна јесен, почетак школске године. Ваљда зато цртеж листа. Ја сам одабрала један обичан зелени, гледала, мислим да сам му сваку пору запамтила... после сам обојила баш какав је био, и - ето! „Па, није тројка смак света! Други пут ћеш лепше! Можеш да је питаш да нацрташ поново!“ Навикнут на моје петице из претходних година, и отац се гласно питао, како то да неко ко је рођен и одраста у природи, куд год иде - види и дише баш то, како не уме довољно лепо да нацрта један обичан лист? Да завршим, ја сам, наравно, постепено дошла до петице, до свих петица, и ту етапу школовања завршила као најбољи ђак. Сенка једног листа дуго ме је пратила.

Кад сам се много година касније, већ мајка два ђака, срела са наставницом Зором код моје тетке Вере у Косјерићу (оне су се повремено виђале и дружиле, кад Зора дође у варош), обрадовале смо се једна другој као рођеном, и слатко испричале, и присећале се школских година у Сечој Реци. Усудила сам се да поред разних догодовштина, поменем и тај фатални лист. Гледала ме је преко наочара, искрено зачуђена. „Дете! Зар је могуће да си ти то тако драматично примила! Зашто то ниси тада рекла? Верујем да бих ти објаснила да поента није била ПРЕЦРТАТИ лист, већ је он требало да буде инспирација, основа за неки твој лист; да свако дете наслика свој сопствени јесењи лист...” Ја сам то и сама касније схватила, али је трн остао. Врло добро памтим потоње разговоре са мојом тетком која ми је препричавала Зорине речи и њену дубоку замишљеност: „Боже, Вера, шта се све крије у дечјим душама, а ми то не приметимо! И како је важно ослушкивати их, и разумети.“

Али оно што јесте прва асоцијација на тужну вест, и повод овом запису, јесте духовна лепота, умеће ручних радова, неговање традиције, које је наша Зора уносила у сваки бод прекрасних везова, у хеклане очице које су излазиле испод невештих али радозналих прстића њених ученица. Са колико племенитости је бојила не баш ведре дане сеоских девојчица! Кад Зора распростре журнале које дотад нисмо виделе, и пуно наручје разних платна за вез - шифоне, панаме, ланена платна свих могућих нијанси, пуну кутију разнобојних кокица за вез или за хеклање, па то је била незаборавна чаролија! Могле смо да бирамо шта бисмо радиле, чешће је она предлагала процењујући, ваљда, шта би којој пристајало, и најбоље ишло од руке. Онда би на цедуљу написала колико ће то коштати, и носиле смо кући „на одобрење“. Родитељи би потврдили и послали новац. Некад и не би, и то је било огромно разочарање. Ми смо добро знале, већина нас, шта значи немати, и да тај издатак за ђачки ручни рад може бити у неком тренутку на репу кућних приоритета. Наша добра Зора би прекомпоновала неку прихватљивију варијанту, или чак рекла, видевши нашу тугу и нелагоду, да новац можемо донети и касније, кад родитељи буду имали. И као круна нашег труда и накнада за избодене прсте, и сузе ако нам није ишло, долазила би изложба радова, на крају школске године, некад и током зимског распуста, кад су се одржавали родитељски састанци. Зора би прогласила најлепше радове, ми смо блистале, сви су уживали. Морам признати да је мене моја мати, моја лепа Миља везиља, златних руку и танане душе, прожете осећајем за склад и лепоту, већ била научила већини основних техника, и покрстице и пуни бод, и једноставно хеклање, али оне мустре које је Зора доносила, то је било нешто ново и другачије! Тако сам јој захвална за ту светлост и лепоту коју је унела у наше скромне животе.

Већина мојих радова је остала у моја два дома (што није никаква предност, напротив) код мајке и код оца, а ову комбиновану ситну покрстицу на фотографији, иструковану руком наставнице Зоре и извезену срцем једне шестакиње, на ливади код оваца, или испод петролејке, пронашла сам пре неколико година и чувам је као драгоцену успомену на моју сечоречку школу, на моје драге наставнице, последње чуварке најлепшег - ђачког доба. 

П.С. Нисам хтела да ово буде некролог, а ни аутобиографија о другима. Али, тако је испало: пишући о другима, и нехотице пишемо о себи. О своме погледу на њих, и њиховим погледима и утицају на нас саме; како смо их видели и како верујемо да су они нас гледали. А ко зна, можда је све много једноставније. На крају, живот поравна све дилеме, и стави у један глаголски облик: били су, били смо. Њима слава, а ми - ми смо још ту, као влати на ветру чекамо свој ред Као мој лист, онај један, сечоречки, за којим трагам и сада, правећи на десетине јесењих кадрова, закаснелих да било шта промене 

Бранка Маринковић

Зора и Милан Јовчић
са ћеркама Миром и Љиљом