Дан судњи

Фотографија преузета са:
 Pinterest - Chicago History

Испред улаза старе четвороспратнице, у елитном делу Чикага, одмах уз само језеро, радници од раног јутра слажу свежњеве паркета. Из оближњег камиона износе их шесторица Пољака, од којих, судећи према изгледу, ниједан није старији од 35 година.

У зграду ћемо их уносити 70-годишњи Вио - Вито Корлеоне - како га ја зовем, 46-годишњи Доријан, звани Дору, најмлађи и најснажнији од нас, 37-годишњи газда Кристијан и ја.

Зграда се потпуно реновира споља и изнутра. Нема лифт. Тачно 550 свежњева голог и тврдог, необложеног дрвета ће лежати у две подједнаке гомиле испред улазних врата. Однећемо их степеницама и равномерно распоредити на сва четири спрата, почевши од последњег. Пре него што смо са уношењем и почели, Кристијан одлази неким послом, каже вратиће се за два сата. Чим је отишао, ја безуспешно покушавам да организујем " побуну робова", говорећи Румунима да је све то на шта нас тера Крис, сулудо, неприхватљиво и немогуће обавити.

Кажем им да толико много паркета само  нас тројица или четворица ни до судњег дана нећемо бити у стању унети. Узалуд им причам да ћемо пре умрети него за један дан цео посао завршити. Предлажем им да га одмах позовемо и захтевамо да унајми и на градилиште доведе још неколико људи или макар да набави чекрк. У очима им се види да се са мном слажу, али ћуте. Немају папире, плаше се да ће изгубити посао.

И тако је, око девет сати тог јутра, почела наша голгота...

На нашој стази бола, на путу ка нашем претећем брду, не беше ничег узвишеног, херојског и светог - ни мало божанског. Тог злокобног јутра,  ми смо много више личили на три старе, ислужене раге, упрегнуте и осуђене да вечно и у круг окрећу жрвањ старинског млина, све док једног дана или једне ноћи не падну мртве.

Све тече мукотрпно, тешко и споро. Прве свежњеве носимо на последњи и највиши спрат. Напољу је већ топло и спарно. Унутра је још врелије и загушљивије. Зној липти. Пијемо огромне количине воде. После сат времена рада, почињемо да правимо све чешће паузе. Мене жуља лево раме. Покушавам да паркет носим на десном, али само накратко; све ми одједном постаје незгодно и не иде на руку. Свежњеви су дугачки, запињу о зидове. Убрзо одустајем. Одједном, пада ми на памет да пробам да на лево раме ставим штитник за колена. И за дивно чудо - успева ми. Други штитник дајем Доријану. Стари лисац, Вито Корлеоне, унапред се припремио. На рамену носи некакву кожну ствар прекривену вуном непознатог порекла. Може бити да је од овна. Претпостављам да је из домаће радиности, мало ремек-дело румунског народног стваралачког духа, те непревазиђене балканске досетљивости и оштроумности.

После два сата сизифовског пењања и спуштања, почиње да ме боли сваки део тела, али, зачудо, не и доњи део леђа, где сам бол најпре очекивао. За сваки случај гутам неколико таблета против болова. Лек за кратко време почиње да делује. Убрзо се осећам боље. Свети "адвил", говорим сам себи у браду. Пролази још један сат, а од  Кристијана ни трага ни гласа.

Како време одмиче, све више очајавам. Захтевам од Виа и Доријана да одмах сви заједно престанемо с радом. Опет само ћуте. Размишљам да сâм одустанем, али чињеница да не осећам бол у доњем делу кичме тера ме да наставим даље... Већина осталих радника у згради нас сажаљиво посматра. Тек понеко нас гледа са подругљивим смешком на уснама.

Одједном, као гром из ведра неба, Доријан одлази и седа на свежњеве који леже напољу и не жели више да се помери.  Прошао је већ четврти сат од како смо са уношењем дрвета кренули. Узима телефон и с неким жустро и љутито разговара. Нагло прекида разговор, страшно псујући. Не познајем румунски језик, али разумем румунске псовке. Схватам да псује Криса. Само десетак минута касније, наш Дору ће заувек нестати у непрегледним беспућима скоро непроходне чикашке џунгле. Убрзо потом, коначно долази Кристијан. Донео је ручак, тешку и масну мексичку храну. Немам никакву жељу за јелом. Остављам моју порцију по страни, пијем ледену кафу, пушим и узимам још таблета. За време ручка Крис покушава да нас оживи и развесели. Брзо одустаје. Међу нама влада гробна тишина.

Неколико сати касније,  напустиће нас и наш стари, добри "capo di tutti capi", поштовани и уважени Дон Вито Корлеоне, неприкосновени вођа наше невелике, слабо плаћене, али свом послу веома посвећене и опаке групе професионалних убица, како волимо да се називамо. Одлазећи, каже ми: "Унео бих ја то све у зубима, да сам упола млађи, али нисам. Имам 70." У том тренутку грозничаво размишљам да ли да пођем за њим или да останем...

У свом роману "Архипелаг гулаг", А. Солжењицин прича истиниту причу о човеку кога је упознао у истражном затвору. Морам овде да напоменем да су у том ремек-делу светске књижевности све приче истините. Човек о коме је реч, наставник или средњошколски професор, колико се сећам, био је већ стар и нарушеног здравља. Имао је више од 60 година и патио је од више различитих болести. Сам Солжењицин каже да му у суровим условима совјетских истражних затвора није давао више од 2 - 3 недеље или 2 - 3 месеца живота. Неће писац бити мало изненађен када га је поново срео у још бруталнијим условима колимских гулага, две или три године касније. Наиме, човек је изгледао и деловао много снажније него кад га је први пут видео. Касније су причали. Рекао му је да је био здравији и да се осећао много боље зато што је чврсто и непоколебљиво одлучио да, упркос хладноћи, глади, тешком физичком раду и у инат њима, тамновање - преживи.

Не пада ми на памет да се поредим са јунаком Солжењицинове приче. Ја сам у том тренутку чврсто и непоколебљиво одлучио да - ни по коју цену - не одустанем тог једног јединог дана, притом, добро знајући да ме тамо "ипак чека проклето Лијевно ђе у њему бјели се кула."

И тако, на самом крају, на самој ивици амбиса,  остадосмо сами и осамљени Кристијан и ја...

Гутам све преостале пилуле одједном. Недуго затим, осећам се омамљено, али, истовремено и некако лако и лепршаво. Чини ми се могу да полетим. У једном тренутку неопрезности, о лету сањарим... "Лети ко лишће што вир га вије, за лет си, душо створена. За земљу није, за покој није цвијет што нема коријена", кроз мисли ми пролећу бесмртни, вечни Ујевићеви стихови... Али живот није поезија. И није бесмртан и вечан. И ( опрости Тине) - нема душе. Живот  - то су само свакодневни страх, бол и стрепња - стешњени између два ништавила. Живот је свакидашња јадиковка, а ти си је живео, о њој си писао, ти би, Аугустине, то требало најбоље да знаш... Гледајући одозго, с врха  степеница према дну, у тамно, зјапеће, нешироко "ждрело звери", прекривено изваљеним гредама препуним ексера, поломљеним стаклом, изломљеним комадима армираног бетона, помисао на "слетање", тренутно ме испуњава дубоком, свепрожимајућом језом, која леди крв у жилама.

Ипак, и после те краткотрајне опијености љубавном чежњом за и судбоносног флерта са "царством небеским", а одмах потом, мучног али брзог отрежњења, цео свет ми у глави још увек изгледа смешно и искривљено. И  Христ сам, крунисан венцем од трња, и сироти сам Сиротановић Алија, чистог тела и невине душе, што из црних угљенокопа Креке, дубоко у утроби земље, својом племенитом, врелом крвљу храни и греје нас -  проклете, подле, погане и зле.

У згради одавно више никог нема. Чује се само шкрипање дрвених степеница под нашим ногама. Пролазе сати, гомила свежњева испред зграде се смањује... Крис носи по два паковања истовремено, док ја, крајњим напором воље, без иједног преосталог атома физичке снаге, очајнички покушавам и некако успевам да, један по један, носим свој  - окрвављени крст -  свој свежањ голог, као камен тврдог дрвета. Изненада, кроз главу почиње да ми тутњи добро познати натпис са капија нацистичких конц-логора. И на српском и на енглеском све гласније и гласније изговарам: рад ће те ослободити, work sets you free, рад ће те ослободити... Румун се окреће, гледа у мене, помишља да сам полудео. Смејем се неконтролисано, морбидно уживајући у сопственој агонији.

Напољу је остао последњи свежањ. Лежи у блату. Кристијан га дохвата. Киптећи од беса и мржње према себи , свету, вриштим: "Остави, ја ћу!!!" Одмах се повлачи. Односим га на први спрат и испуштам према поду. Тврдо, голо, необложено дрво ми за длаку промашује стопала. Полако, као у успореном филму, спуштам се и седам на њега, оdjедном схватајући истину свих истина - истину над истинама - ту страшну поруку свих конц-логора и гулага овога света - рад ће те ослободити - "Рад ослобађа!!!", урлам у себи.

Спуштам се низ степенице, излазим напоље и ширећи руке лежем на голу земљу. Гледам у мркло небо. Изненада, долазећи ниоткуда, почиње да дува снажан и хладан ветар. Цео дан и цело вече од њега не беше ни наговештаја. Благословено ми струји кроз сваку пору, сушећи зној, полако односећи врелину, бол, бес, јед из усијаног, изранављеног тела и из ужарених мисли. Крис одлази да закључа улазна врата од зграде. Враћа се назад и стаје изнад мене: "Хајде, дижи се, цео  дан се излежаваш, знаш да се кухиња у Бурбону затвара у поноћ... Закаснићемо на вечеру." "Кристо, ј.... те вечера! Све што нам је требало, био је чекрк."

Споро устајем и полако се тетурам ка возилу... У даљини почиње да сева...

Стеван Ступар, Чикаго, САД
2016.

Oлуја над Чикагом

Oлуја изнад језера Мичиген (аутор фотографије: Димитар Јанев)

Олуја над Чикагом увек се појави брзо. Прикраде се попут мачке. Удари изненада као убица из сенке. Сручи према земљи свој тешки товар воде и орканског ветра. Испара небо силином божијег гнева, да би, понекад, већ у трену нестала у даљини... 

Дан први... 

Седим беспослен у кафеу Бурбон. Скоро ће подне. Унутра неколико пензионера; чини ми се, већ одавно играју карте. Као и увек, у бирцуз су дошли први; из њега ће се, дубоко после поноћи одвући последњи. Вратиће се полако, ногу пред ногу, у своје опустеле домове. Тамо ће их чекати сени, слике и успомене на њихове давно умрле супруге да им, и добру и у злу, док их смрт поново не састави, помогну да преживе још једну ноћ. Али тамо неће бити њихове нетрагом нестале деце, због које су и крв пропишали, да, у љубави и у мржњи, воде дуге, очајничке, већ унапред изгубљене ратове. 

Нешто касније, у кафану улази човек жустрих и одлучних покрета, озбиљног лица и седа за сто у близини. Виђао сам га и раније, али не знам ко је. Остали гости му прилазе и поздрављају га. Неко му нешто говори мало касније, главом показујући у мом правцу. Одједном се окреће према мени и пита ме да ли бих радио на грађевини и да ли имам икаквог искуства. Као из топа одговарам да бих, и да искуства имам. "Радио сам цело једно лето са Црнотравцима кад сам имао 17 година", кажем му пун наде. Смешка се у неверици и благо одмахује руком. Ипак, више из очајања него из очекивања да ћу добити посао, устајем од стола, прилазим му и немо остављам свој број телефона, нажврљан на парчету папира. Невољно га узима и који минут касније одлази. Чим је из кафане крочио, почињем да псујем сам себе због сопствене непромишљености и изваљене глупости. Али само петнаестак минута касније, неочекивано стиже позив... Градилиште је близу, свега двадесетак минута хода од места на којем станујем, а станујем код добрих пријатеља Борке и Неђе В, тако да имам довољно времена да се припремим... 

Тамо ме у четири поподне чека главни мајстор Миралем, који ће се само неколико дана касније тешко повредити. Дочекују ме и два љута Бугарина и један добрано нацврцани Чех, који ће ускоро бити послат кући на трежњење. Чека ме и Гордана, а ту је и Ћазим, човек који ми је дао посао. 

Дају ми чекић и пајсер да ломим такозвани "суви зид". Први пут замахујем чекићем и уместо врха пајсера погађам шаку којом га држим. Осећам страховит бол, али срећом на рукама имам радне рукавице. Купио сам их код Пакистанаца за долар и 25 центи, само сат времена раније. Бол брзо јењава. Никад ми у животу долар и 25 центи нису били вреднији него овог тренутка, говорим сам себи. Касније, током вечери, придржавам неке цеви, док их мајстор Миралем сече. Варнице врцају на све стране. Стављам сунчане наочаре да заштитим очи. Ускоро сви приметише. Почињу да се гуркају и кикоћу." Шта, јеси ли ти то посао на плажу!?", Гордана добацује. Помало осрамоћен, скидам их. И њих за долар и 25 центи купих код Пакистанаца. Али никад ми долар и 25 центи не беху безвреднији него сада, ругам се сам себи. И тако, мало по мало, сат по сат, корак по корак, посртање по посртање, пад по пад, заврши се у једанаест сати увече мој први дан на послу. Без имало снаге, очајан, са тупим болом у леђима, некако га преварих, издржах и преживех. Шест недеља касније доћи ће на ред и тај - судњи дан - тежак и врео, праћен паклено дугом, ужареном ноћи - време које никад нећу заборавити. Али то је већ нека, сасвим друга и веома дуга прича... 

Оно што ја нисам могао покидати чекићем и пајсером, браћа Бугари су кидали голим рукама. Оно што они нису били у стању покидати голим рукама, Гордана је, чини ми се, могла искидати голим зубима. Ова бивша активна гимнастичарка, која је због тешке повреде напустила спорт који толико воли у осамнаестој години живота, у сваком свом замаху спајала је и обједињавала најмоћније људске покретачке силе, схватићу касније. Бес и мржњу и према људима и према ђаволу, исконски нагон за опстанком помешан са животињском жудњом за животом и бескрајну мајчинску љубав према првом, последњем и јединим птићем преосталим у гнезду. А пред бесом, мржњом, љубављу и жудњом спојеним и сједињеним у једну и јединствену рушилачку и разарајућу снагу, нема тог зида, који неће пасти, не постоји железо, које неће бити пресечено. 

Неколико дана касније, она и ја износимо отпад из зграде и одлажемо га у контејнер у дворишту. Изненада и ниоткуда над градом се навлаче црни облаци, почиње да дува све јачи ветар, праћен грмљавином, а одмах, потом, крену да лије тешка и тамна, непрозирна киша. Бежимо унутра. Над Чикагом бесни олуја...

"Само неколико недеља пре него што је требало да се породим, почеле су компликације, праћене све јачим боловима. Једне ноћи су ме пребацили у болницу... и то је било то... Лекари ће ми сутрадан рећи да сам се вратила из мртвих, али не и дете. Морало је бити жртвовано да бих живела ја... дете је било мушко. Рекли су ми и да више никад нећу моћи родити. Казали су то пред мојим момком, несуђеним оцем детета и човеком за кога је требало да се удам. Био је син јединац... И сам знаш шта то у проклетој Србији значи... Док је одлазио, видела сам му сузе у очима, али већ тада сам знала да је све готово, да венчања неће бити... баш као у оној песми, знаш... Само што то нисам била ја, која венчање није хтела... Била је то његова мајка, која је од самог почетка наше везе била хладна и резервисана према мени и која је ме увек сматрала уљезом... туђинком која се појавила ниоткуда да јој украде и преотме јединог сина... Неколико месеци касније свему је дошао крај... Не, после одређеног периода нисам се више осећала лоше. Било ми је жао детета, жао ми га је и дан данас, али нисам жалила за њим. Временом сам схватила да га никада превише нисам ни волела...Ваљда срећна што сам још увек жива и жељна свега што сам у животу пропустила, почела сам да се забављам... и да пијем... И тако, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, забављала се, пила, забављала се... Нећу да кажем да ми није било лепо, ако знаш на шта мислим...

А, онда та свадба... права српска. Два дана и две ноћи сам пила, пила... и пила, да би се трећег дана у касно поподне пробудила поред нагог мушкарца, чијег лица очајнички покушавам да се сетим... Био је млад, млађи од мене, таман и... леп, божанствено леп... Сутрадан ме није ни погледао... Брзо сам схватила зашто је одабрао баш мене... Била сам му најлакши плен... Знаш , ви мушкарци сте попут дивљих животиња, увек ловите најслабије и најбеспомоћније у крду... Само што сте ви сто пута гори од најгорих животиња... Е, не умишљај, молим те, шта ми све то за кратко време наприча... Е, баш си ми ти као нешто бољи од других, све се надам... Узгред, сећаш ли се оно кад ти је Ћазим већ првог дана рекао да ја радим за тројицу - тројицу какав си ти... Е, то ти је била једина паметна ствар, коју си за целу ову недељу, колико си овде, изговорио... Не памтиш ли да ти је требало два дана почнеш да разликујеш жицу за струју од цеви за воду, чиме си оборио светски рекорд... и за то прими моје искрене честитке... Али то је још и добро, с обзиром на твоју босанску главу... Чак и то сам ја морала да ти покажем... 

А, онда, а, онда се десило... само се десило... Као гром из ведра неба... Баш као што се над Чикагом, ниоткуда појави олуја... Изненада и неочекивано, остадох трудна...

Ох, Боже, какав дар... Чиме ли сам ја заслужила такву срећу? 

Бог, ипак постоји... Постоји ли? Реци ми да постоји, реци ми, молим те." 

Невреме је изненада стало. Сами смо. Враћамо се на посао. Напољу, окупан светом водом, обасјан божанском поподневном светлошћу, град блиста, чини ми се, као никад пре. 

Стеван Ступар, Чикаго, САД

2016. година

,,Печурка'' над језером